Jelena Guskova

Da li će preporod legitimnog svetskog poretka početi sa Srbijom?

Dobivši signal iz Vašingtona, Kosovo je bez odlaganja proglasilo nezavisnost, ne sačekavši ni završetak rasprave u vezi sa zastavom, grbom i čitavom ceremonijom u vezi sa proglašenjem. Da je do svega ovoga došlo pre pet godina, mnogi bi verovatno podigli ruku i glasali za priznavanje nove države. Međutim, danas, jedinstvo u tom pogledu ne postoji, a na njega su računale pre svega SAD. Jedinstvo ne postoji ni u Savetu bezbednosti, ni u Evropskoj uniji, a većina zemalja i dalje razmatra pitanje priznanja samostalnosti Kosova. Prema RIA Novostima, postoji 5 zemalja koje nemaju nameru da priznaju Kosovo bez odobrenja UN, 16 zemalja koje nikada neće prihvatiti kosovsku nezavisnost, i 17 zemalja koje ne žure sa priznanjem. Spremnost da priznaju novu državu, ili su je pak priznali, pokazalo je 30 zemalja. Ako se samo baci letimičan pogled na ovu podelu, lako se može primetiti kako pristalice nezavisnosti nemaju većinu (30:38). Sve je to zasluga Rusije.

Ne samo zasluga, već i pobeda. Upravo ovo je odgovor onima koji danas pokušavaju da predstave Rusiju kao zemlju koja je doživela poraz na svim balkanskim frontovima. A evo i zašto:

1. Prošle godine, kada je Rusija u Savetu bezbednosti UN odlučno se usprotivila otcepljenju Kosova, učinjena je velika stvar: principijelan stav ruskog rukovodstva, izgleda da je dao rezultate, i ovim se period međunarodnog pravno-političkog bezakonja, započetog pre 17 godina, primiče kraju. Zahvaljujući Rusiji, niz zemalja podstaknut je na borbu za povratak međunarodnih odnosa u okvire međunarodnog prava i da time stavi tačku na dirigovanu politiku anarhije koja je «regulisala» balkansku krizu početkom devedesetih godina.

2. U 2007. godini, zahvaljujući stavu Rusije, proglašenje nezavisnosti bilo je odloženo, vodili su se pregovori, a onda su se Moskva i Beograd dobro pripremili za preokret situacije. Srbija je razradila niz uzvratnih mera. Rusija je za to vreme vodila aktivne diplomatske poslove i isto tako pripremila komplet uzvratnih mera.

3. Danas mnogi pričaju da UN neće pregurati kosovsku krizu i kako su toj organizaciji dani odbrojani. Postoji mišljenje da su zahvaljujući Rusiji UN počele da se oporavljaju posle teške bolesti koja se pokazala upravo na Balkanu sredinom devedesetih godina. Simptomi ove bolesti počeli su da se pojavljuju pokoravanjem pred SAD u donošenju odluka u vezi sa složenim etničkim sukobima, u nastojanju da se uvek dobije konsenzus prilikom glasanja u SB UN, čak i kada je nepravda politike dvostrukih standarda prema srpskom narodu bila očigledna, kao i u NATO intervenciji na Balkanu bez odluke UN. Mnogi su bili ubeđeni u neophodnost uvođenja novog sistema bezbednosti umesto UN, pošto njihovi principi «ne rade». Ipak, dobro je što je u UN započeta debata. Znači, ostalo je još samo da počnu da slušaju jedni druge. I nisu principi UN loši, nego se zaboravilo da oni uopšte postoje.

4. Zahvaljujući ruskom stavu, došlo je do konsolidovanja rukovodstva Srbije, koje je shvatilo da nije više samo u borbi za svoja prava. Beograd je postao sigurniji, a delovanje i izjave nisu više bile tako haotične. Ponižena zemlja koju su naterali da klekne, uspela je za kratko vreme da se sabere i shvati da je vreme za pasivnost i dodvoravanje prošlo, i da sada treba da se napravi izbor od kog ne zavisi samo buduće pokolenje, već i opstanak nacije.

Stavovi Rusije i Kine u SB UN veoma su čvrsti, a bez saglasnosti SB kosovskim Albancima neće moći da se pošalju evropski «učitelji», niti će se pokrenuti pitanje priznanja nezavisnosti Kosova na Generalnoj skupštini UN. Zato Priština može samo da sanja da će postati nova evropska država.

I još malo o Evropi. Evropljani su bili upozoreni na bosanski sindrom: priznavanje nezavisnosti izazvaće probleme koji bi mogli da poljuljaju samu EU. Ubrzo će međunarodne organizacije biti zatrpane zahtevima za priznanje po kosovskom principu. I to se ne tiče samo postsovjetske teritorije. A, kako će se stara Evropa postaviti u tom trenutku, kada bude trebalo da se suoči sa talasom separatističkih pokreta?

Moskva nastavlja da upozorava kako je situacija koja je rezultat nelegitimnih postupaka kosovskog rukovodstva, zapravo «pretnja za mir i bezbednost u balkanskom regionu» (dodaćemo – u Evropi). «Opasan presedan koji preti eskalacijom napetosti i etničkog nasilja u kraju, destruktivnim posledicama po sisteme međudržavnih odnosa koji su se gradili decenijama».

U pokrajini je sasvim izvesno nasilje nad nealbanskim stanovništvom. Međutim, Natovce više brine jedan drugi problem: kako naterati Srbe da se pomire sa novonastalom situacijom. Oni su zatvorili granicu sa Srbijom kako bi onemogućili dolazak Srba u vidu podrške svojim sunarodnicima. Ali to ne pomaže. Sada smo svedoci neverovatnog jedinstva Srba iz različitih delova nekada velike države. Beogradskom mitingu su prosustvovali i Srbi iz drugih gradova, sa Kosova i Metohije, Crne Gore (Berane, Bijelo Polje), iz dijaspore. Došlo je do podizanja talasa patriotizma. Za jednom govornicom, 21 februara, stajali su predstavnici svih partija, a samo do pre par nedelja, ti isti političari vodili su u skupštini rat među sobom. Uvek miran Koštunica, ovog puta je drhtao, a njegov glas poprimio je čvršći prizvuk. Nije se štedeo ni poznati Kusturica, prozivajući u svom govoru sluge Zapada. Nikolić se zakleo pred čitavim narodom da će vratiti Kosovo.

Masovni neredi koji su zahvatili Beograd nakon molebana u Hramu Svetog Save, u kojem su nastradale ambasade SAD, Hrvatske, Turske i Belgije, polomljeni izlozi na prodavnicama, kioscima, Makdonalds, mogu se objasniti ogorčenjem omladine, željom da nekoga kazne za uvrede u poniženja koja su trpeli prethodnih godina, samo da... Samo da nisu tako lako uspeli da uđu u američku ambasadu i da je spale, i da nisu nagrnuli na prodavnice, kioske, i automobile mirnih građana. Ovo je upravo bio povod za zapadne medije da se koncentrišu isključivo na huliganstvo i nerede koji su te noći vladali u Beogradu. Ovo je dalo povoda da se neke zemlje «uvrede» i nađu u ulozi žrtve, a zatim i da pokušaju da prikriju razmere protesta po čitavoj Srbiji i susednim državama, i da isto tako osujete tačke gledišta onih 38 država koje ne dele stavove sa Amerikom. I, naravno, sada je ponovo lako okriviti Srbiju za tenzije: državni sekretar SAD, Nikolas Berns, već je izjavio kako Srbija treba da povede računa o miru i stabilnosti u regionu. Tačno se videlo kako je hteo da nastavi misao: i kako jednoj takvoj državi može da se poveri Kosovo?

Jednom rečju, nije sve tako loše u ovom teškom momentu. Svedoci smo jednog veoma važnog, višestrukog procesa – procesa preporoda Srbije u najtežim uslovima, kada nastavljaju da je parčaju i uništavaju; procesa ponovnog dizanja na noge UN, kada svi mislile da od njih nema ništa; procesa jačanja ruske politike, kada mnogi misle da njena politika za to nije sposobna...

23.02.2008.

(Fond za stratešku kulturu, http :// www . fondsk . ru / article . php ? id =1230)