Zoran Grbić

Pismo sa protesta

Ne mogu da započnem priču o sinoćnjem događaju, a da ne spomenem situaciju od pre skoro devet godina. Dan ili dva nakon početka bombardovanja Jugoslavije stajao sam u grupi od tridesetak ljudi ispred Francuskog kulturnog centra u Knez Mihajlovoj. Svi izlozi su bili polupani, kao i izlozi Američkog, Britanskog i Nemačkog kulturnog centra u istoj ulici. Na prašnjavom podu bivšeg kulturnog centra ležale su brojne knjige, monografije, plakati i filmovi. Sav inventar ''branio'' je jedan jedini policajac, ležerno naslonjen na haubu automobila. Neko ga je pitao zbog čega mi ne možemo da uđemo u te prostorije kad su oni mogli u našu državu, a on je na to odgovorio: ''To je zato što su oni nekulturni''. Taj jedan policajac nas je tog dana odbranio od nas samih, odbranio nas je od sutrošnjeg stida i griže savesti, pa makar u pitanju bile samo knjige.

Sinoć su jedino knjižare ostale netaknute. Neredi koji su izbili nakon protesta imali su uvertiru koja je trajala nekoliko dana. Mnogo prozora je ranije već bilo polupano, ambasade su već napadane, a političari, čiji su stavovi manje ili više slični stavovima navijača na ulicama, ne samo što nisu osudili takvo ponašanje, nego su ga u različitim merama opravdavali. Tako među tim takozvanim ''huliganima'' nije stvorena atmosfera da to što rade nije u redu, nego su za takvo ponašanje dobijali prećutnu ili u nekim slučajevima eksplicitnu podršku.

Dolazeći na protest, na Brankovom mostu primetio sam grupu navijača. Nekoliko njih se popelo na krov nekog kombija, a ostali su bacali petarde oko sebe tako da je čitava ulica brujala. Očekivao sam da na tako velikom i dobro organizovanom protestu, kada dođu bliže mestu dešavanja za takvo ponašanje dobiju opomenu od obezbeđenja skupa. Ali na samom protestu ispred Narodne skupštine nisam primetio ni jednog pripadnika obezbeđenja. Tamo ono nije ni bilo potrebno, miting je prošao kako je i bilo očekivano. Sve je bilo mirno, govornici su se smenjivali po utvrđenom redu, ali se niko od njih, koliko se sećam, nije dotakao teme načina izražavanja protesta. Niko nije spomenuo obavezu svakog pojedinca da pazi da sve protekne dostojanstveno, iako su protekli dani pokazali da bi to trebalo da se pomene. Stranački lider jedne velike partije je čak govorio o tome kako bi trebalo da pokažemo ''kako Srbi protestuju''. Ne sumnjam u njegovu dobru nameru, ali znam kako je to primljeno u svesti nekoga ko nema ni osamnaest godina, i mogu da pretpostavim šta su oni zaključili iz toga. Sećam se da su pored moje grupe, pred polazak ka hramu, prošla dvojica mladića. Jedan je pitao drugog da li će ići na žurku te noći. ''Kakvu žurku?'', pitao ga je drugar. ''Pa, na slavlje povodom paljenja američke ambasade''. Nasmejali smo se na to i pomislili kako je to šašavo duhovito, jer je delovalo nemoguće.

Na putu ka hramu nepregledne kolone ljudi. Niz Kneza Miloša spuštala se jedna velika kolona koja se pridruživala drugoj i skretala levo u Srpskih vladara. Zastajemo da sačekamo brojnu i bučnu grupu partizanovih navijača koja je silazila ka ''Londonu''. Uz pesmu i skandiranje nisu ni zastali na raskrsnici, nisu ni pogledali ka Slaviji, samo su žurno produžili pravo. Nemam nikakvu sumnju da su sebi unapred zacrtali cilj, put ka ambasadama. Nastavljamo put u čudu, potpuno uvereni da će ta grupa biti zaustavljena kordonom već u Nemanjinoj. Bio sam siguran da je policija spremna za njih. I običnim danima, svakog dana, na donjem ulasku u Američku ambasadu u Sarajevskoj ulici uvek stoje nekoliko policajaca u punoj opremi. Na Slaviji reke ljudi iz Beogradske i Srpskih vladara. Za sat i po vremena koliko smo bili tamo nije se nazirao kraj dve kolone koje su se slivale u jednu koja je išla ka hramu. Još uvek nisam primetio ni jednog policajca i ni jednog pripadnika obezbeđenja skupa. Haos je počeo oko pola sedam kad je grupa navijača upalila baklje ispred Mekdonaldsa. Vidim ženu sa bebom u kolicima kako sama stoji u gužvi. Navijači ubacuju petarde, ''topovske udare'', u prostorije Mekdonaldsa. Lom stakla i plamen. Policija dolazi sa vatrogascima, ali nemoćno stoje dalje u Deligradskoj i ne usuđuju se da priđu gomili.

Krećemo ka hramu Svetog Save, ali je prevelika gužva da bi se prišlo, pa odlučujujemo da polako krenemo nazad ka centru. Spuštamo se niz Tiršovu i malo pre DIF-a čujemo bučnu lupnjavu stakla. Dolazimo do ograde Ruske ambasade malo nakon što je preko puta razbijen izlog Pekabete. Na raskrsnici puno navijača, neki ulaze u provaljenu radnju. Malo niže u Tiršovoj barikade na putu, četiri zapaljena i oborena kontejnera. U Vojvode Milenka, malo nakon pola osam, po prvi put primećujem kordon policije u punoj opremi. Skrećemo u Svetozara Markovića i osećamo suzavac. Iza nas korača mladi bračni par koji izmedju sebe vode i za ruku drže ćerkicu ne stariju od pet godina. Nastavljamo napred, ali postaje neizdrživo pa skrećemo u Birčaninovu i nazad na Slaviju. U Nemanjinoj prava ratna zona. Polupani izlozi i sva stakla na tramvajskoj stanici, đubre na ulici, u vazduhu se suzavac meša sa prahom za gašenje požara, dim iz ugašenih kontejnera, sve to je napravilo sablasnu maglu na ulici. Novi nalet suzavca iz Resavske nas je naterao da uletimo u obližnji kafić. U njemu je stanje redovno, gužva ali se ni po čemu ne primećuje da su na ulici bili sukobi. Odlučujemo da tu sačekamo da se suzavac slegne i da se napolju strasti smire. Na Terazijama je u to vreme bio veliki sukob navijača sa policijom. Razmišljam o brojnim starijim građanima na protestu, o maloj deci koju su roditelji poveli sa sobom, i o onoj majci sa bebom u kolicima na Slaviji. Oni su imali puno poverenje u političare koji su obećavali miran protest. Toliko veliko poverenje da su i svoju decu uložili kao zalog tom verovanju. Da li će oni ikad više nekom političaru nešto verovati? Na putu do Zelenog venca zapaljeni kontejneri na ulicama, polupani izlozi i grupe navijača koji u radnje ulaze kao u redovnu kupovinu. Autobusko stajalište na zelenjaku sablasno pusto, bez ijednog autobusa. Ista situacija i na mostu. Prelazimo most pešice, usput upoznajem navijača Partizana koji nas ubeđuje da su napadali foto-reportere i snimatelje zbog toga što su oni svoje snimke prvo davali policiji, koja ih je na osnovu toga hapsila. Kao da ih kamere na ambasadama nisu snimale. Dolazimo do nekadašnje zgrade CK, koja je danas u vlasništvu strane firme. Svetla u kancelarijama strane zgrade upaljene su u obliku ''četiri S'' i to svetlosno ocilo sa visine ironično deluje u noći u kojoj su neki demonstranti zaboravili zbog čega je skup zapravo počeo.

Danas primećujem da se dešava ono čega sam se sinoć bojao, da čitav protest, sve ono što je rečeno, ostane u senci rasturanja grada od strane nekoliko stotina fudbalskih navijača. Pri tom su ti navijači, čija su dela zasenila miran protest nekoliko stotina hiljada građana, imali između 13 i 20 godina. Možda je neko od njih i bio stariji, ali većina je bila tih godina. Uz to, velika većina, ako ne i svi, bili su pijani. Na miran protest nisu došli sa namerom da pokažu neslaganje sa proglašenjem nelegalne nezavisnosti, nego samo sa namerom da se tuku sa policijom. I to na isti onaj način na koji na utakmice ne dolaze radi gledanja fudbala, nego zbog tuča sa protivničkim taborom i policijom koja ih u tome sprečava. Tako su se građani nesvesno našli na tribinama, usred rata koji traje decenijama, rata u kojem se pravila odavno znaju.

Istina je, nisu problem razbijena stakla, moglo je daleko gore da bude, osnovni problem je u tome što se to nije sprečilo, a moglo je. Nije bilo potrebno biti vidovit pa pretpostaviti da će opet neko nasrnuti na ambasade. Zbog toga ova priča nije ''generalska posle bitke''. Prisustvo redara skupa bilo je očekivano, a ono je potpuno izostalo. Prisustvo snažnih policijskih snaga oko ambasada, sa sve preprekama na putu i vodenim topovima iza, bilo je i očekivano i neophodno, a i to je izostalo. I pre svega, i nikako ne poslednje, bilo je apsolutno neophodno da lideri svih stranaka eksplicitno i jasno zauzmu stav da rušenje ambasada nije u interesu Srbije.

Sve to što nije ispunjeno dovelo je do haosa na ulicama. Nekome je to odgovaralo, ili je neko mislio da mu odgovara. Ne usuđujem se da pomislim kome i zašto, ali neko je verovao da mu je u interesu da se pokaže kako ima besnih Srba koji su spremni da urade sve samo da bi ''zaštitili'' Kosovo. Jedino što nisu predvideli je to da će takvi ''zaštitnici'' biti pijani maloletnici van ikakve kontrole. Zbog toga verujem da su sva trojica lidera najvećih stranaka ujedno i najveći krivci onoga što se desilo. Jedan jer je okrenuo glavu, drugi jer nije pozvao na mir, a treći jer nije upotrebio policiju, a mogao je. Ogroman broj građana Srbije kojima je u interesu da Kosmet ostane u Srbiji tako su, barem zasad, ostali bez pravog lidera koji bi artikulisao njihove želje. Siguran sam da većina ljudi prisutnih na molebanu, kojih je bilo više nego u Pionirskom parku ispred Skupštine, nisu za to da se Beograd ruši, da se za Kosovo sad ratuje ili da se Srbija preda Evropi mirno kao ovca na šišanju.

Zbog toga su jedino pravo jedinstvo juče pokazali fudbalski navijači, kojima te noći nije bitno ko kakve zastave nosi, i zbog toga su jedino oni bili potpuno uspešni u svojim namerama. Na žalost, ne štetu slike Srbije.

Oni koji pravdaju napade navijača su u nečemu u pravu. Nisu problem razbijena stakla, mada to košta, i sigurno je da će nam vremenom ''Đura će oprostiti što nas je tukao''. U svetu su se veće rulje dizale i zbog daleko manjih povoda. Bilo je daleko gorih protesta u Francuskoj zbog nekih zakona, u muslimanskim državama paljene su ambasade zbog karikatura, u Budimpešti su na ulice izašli samo zato što ih je premijer slagao. I istina je, uništavanjem međunarodnog poretka oni su počinili još veći zločin. Ali, kao što reče policajac sa početka priče, ''oni su nekulturni'' i to ne znači da bi trebalo da ih sledimo u tome. Bez ikakvog razloga i smisla dali smo im municiju i argument pride u njihovoj tvrdnji da je otimanje Kosmeta bilo opravdano.

Besmisleno je to relativizovanje zločina, tipa, pa šta ako smo ušli u ambasadu, oni su nama prvi ušli na Kosovo. Prvo, zato što ta događaja ni po čemu ne mogu da se porede, a drugo i važnije jer vodi udaljavanju od suštine besmislenim raspravama i ubeđivanju šta je starije. Umesto da imamo snažan i jasan argument u rukama, zasnovan na međunarodnom pravu, sad će na svaki naš pomen Kosova u Srbiji, iz inostranstva moći da pitaju ''A što ste vi nama napali ambasade?''. Njihov zločin je veći i sa nesagledivim posledicama, ali je naš vidljiviji. U svetu u kojem je površna televizijska slika zamenila reči i argumente, naš ''zločin'' je ono što će jedino biti uočljivo prosečnom građaninu sa zapada.

Prema tome, od prećutne dozvole za takvo nasilje država Srbija nema nikakve koristi. Bilo koja država može da ima koristi jedino od snažne diplomatske ofanzive ili eventualno može da misli da ima koristi od rata. Ali ne može da ima koristi od rata na ulicama. Slične demonstracije koje su do sad izbijale u svetskim prestonicama bile su uperene protiv vlasti tih država, i samo zbog toga su demonstranti rušili sve pred sobom. Da li bi Francuz ili stanovnik Los Anđelesa rušio po svom komšiluku zato što ih je iziritirao potez neke strane države? Sumnjam, jer je besmisleno. Ovde su protesti bili za Vladu a opet su neredi bili upereni protiv njenih interesa. Ukoliko je neko ovde za cilj imao kanalisanje nekontrolisanog besa navijača, a nije znao kako to drugačije da izvede, dovoljno je bilo da se organizuje prijateljska utakmica između Zvezde i Partizana, i da se ista otkaže sat vremena uoči početka. Bes bi bio ispoljen, ostali građani Srbije ne bi bili ugroženi a ideje protesta bi ostale neukaljane.

Najbolji pokazatelj koliko je nasilje bilo loše za ideju Kosmeta u Srbiji bile su reakcije nekih nevladinih organizacija i televizijskih stanica koje su u vlasništvu stranih organizacija, koje su naklonjene ideji ''Evropa po svaku cenu''. Tamo gde se oni vesele nema mesta i za Srbiju i za Kosovo. B92 je te noći davao vesti na svakih sat vremena, a između njih puštali su narodnu muziku, što je koliko znam, presedan za njih. Valjda su hteli da pokažu da su i oni narodna televizija, a opet imaju stavove kakve imaju. Na internetu je situacija još gora, svet su preplavili snimci nasilja, lomljenja radnji i kioska, a jedan od gledanijih snimaka je dokumentarac sa dve plavuše koje su poharale radnje u centru. Mami, umesto maturske slike u izlogu.

Umesto što se bavimo relativizacijom zločina i opravdavanjem bezumlja, trebalo bi jasno i odlučno osuditi ono što je stotinjak klinaca uradilo nakon protesta. I trebalo bi reći da to nisu ''huligani'', jer je to previše apstraktan pojam pod kojeg mnogo toga može da se podvede, nego fudbalski navijači. To nisu ljudi kojima je bilo mesto na protestu, to su ljudi sa fudbalskih tribina na kojima važe drugačija pravila. Oni ne veruju u u nebesko carstvo, oni su pokazali da veruju u ovozemaljske stvari i njihovi stavovi i postupanje nemaju nikakvih dodirnih tačaka ni sa stavovima mitinga, ni sa molebanom za spas naroda. Umesto što se neki političari utrkuju ko će više i bolje da opravda divljaštvo na ulicama, bolje bi bilo da se što pre ograde od toga. Možda će onda plemenita i čista ideja za Kosmet u Srbiji ostati neukaljana.

22.02.2008.