Vladan Glišić 

Kako sabrati Srbiju

Završeni su i predsednički izbori u Srbiji. Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić ponovo je dobio mandat da narednih pet godina vodi Srbiju kao i njen predsednik. Kampanja koju je on vodio je bila grublja u odnosu prema kandidatu Srpske radikalne stranke, Tomislavu Nikoliću, nego što je bila kampanja koju su vodili u protivničkom taboru. Uobičajeno za ponašanje režimskih kandidata u Srbiji u poslednjih 18 godina, nekorektno su korišćeni i državni resursi, ali je ipak sve to bilo u okvirima prihvatljivosti. I rezultat je bio vrlo tesan. Boris Tadić je pobedio Tomislava Nikolića za manje od 3%. Ostaje i nedoumica da li su pobedu predsedniku DS-a doneli glasovi nacionalnih manjina, dok su Srbi većinski glasali za Tomislava Nikolića. Ako se to potvrdi, Srbi će ponovo imati isti osećaj kao na referendumu o otcepljenju Crne Gore od Srbije, tj. da su drugi odlučili o njihovoj sudbini. Slična je i uloga koju je odigrao CESID. I Nikolić se ponašao slično Žižiću kada je, džentlmenski, brzo priznao poraz i onemogućio građanske sukobe.

Problem drugih nacionalnih predsedničkih kandidata ostaje neprofilisana politika i kasno izborno startovanje. Radikalski kandidat se tek na kraju kampanje setio bele kuge u Srbiji i sličnih nacionalnih problema, što dokazuje nejasnost i nespremnost vizije, kao i neprestano uskostranačko kalkulisanje. Kandidat „trećeg puta“ „kasno je stigao na Kosovo“, još jednom potvrđujući neutemeljenost ove ideje najpre među njenim još uvek samo potencijalnim nosiocima. Za to vreme, u spotovima režimskog kandidata viđeno je najviše srpskih zastava u istoriji televizije, ali time nimalo nismo ubeđeni da već ovih dana neće biti umesto Kosova i Metohije izabrana Evropska unija.

Dobro je što je Boris Tadić pobedio. Sada ćemo jasno, bez mogućnosti izgovaranja bilo koje vrste, videti odnos Evropske unije prema evropskoj Srbiji, kao i odnos predsednika Srbije prema okupaciji Kosova i Metohije. Da nije toga bilo, Evropska unija bi podršku nezavisnosti pravdala povratkom na vlast mračnih snaga iz 90-ih i povampirenjem Slobodana Miloševića. Ovako će Evropska unija morati da otvoreno otima Kosovo i Metohiju, i to pred licem celog sveta i svih Srba na svetu, koji bi onda mogli konačno da izvuku određene pouke: zašto naši istorijski saveznici po ko zna koji put u poslednjih 100 godina nisu na našoj strani, i uprkos privrženosti Srbije pravdi i demokratiji ponovo staju na stranu naših neprijatelja i rade na štetu srpskih nacionalnih interesa.

Moguća zrelost srpske političke scene

Ali, da bi izbegli da nas proglase za teoretičare zavere, pretpostavićemo da je srbijanska politička scena sazrela u pravcu parlamentarne demokratije, te da su se i Tomislav Nikolić kao i Boris Tadić pre svega državnički poneli, tj. da Nikolić nije hteo da uzdrma državne institucije (iako je mogao), a da Tadić nije želeo da iritira pobedničkom pompeznošću (iako je na to imao pravo).

Dakle, trenutak posle izbora bio je trenutak državničke zrelosti predsedničkih kandidata, pobednika i pobeđenog, koji je trebalo da najavi ono što je Tadić već obećao, a to su razgovori sa predstavnicima i onih građana koji za njega nisu glasali, a kojih ima mnogo. Ovakav Tadićev potez je bio ono što je Srbiji izuzetno trebalo posle kampanje koju je vodio, a koja je Srbiju delila na dve vrlo suprotstavljene polovine. Ipak, ostaje mučan utisak da je Srbija ponovo gurnuta u dobropoznatu atmosferu u kojoj preovlađuje mentalitet građanskog rata. I tu je Tadićeva kampanja vrlo doprinela.

Činjenica koju sada objavljuju već svi politički analitičari jeste da je najveći gubitnik ovih izbora aktuelni premijer i njegova narodnjačka koalicija. Bez obzira na sve zamerke koje se mogu uputiti na račun ove političke grupacije, mora se priznati da je to bila ona opcija koja bi se uslovno mogla nazvati „treći put“ i koja se saborno (koliko je to u politici moguće) odnosila prema „obe Srbije“.

Kako premijer neće više imati moć da Srbiju sabira, ostaje odgovornost jedino na predsedniku Tadiću koji će to moći pošto je u njegovim rukama vlast. I on je to već najavio.

Ali, da bi bili iskreni, mi moramo reći da u tu nameru predsednika Tadića sumnjamo. Pored neprilične kampanje koju je vodio, na to nas upućuje i to što je uvek pokazivao dupli standard u ophođenju sa „proevropskom“, s jedne strane, i „nacionalnom“ Srbijom, s druge strane. Dva primera koja su nas kao organizaciju (sigurno više „nacionalne“ nego „evrounijatske“ Srbije) u ovoj sumnji utvrdila jeste način na koji je stao u odbranu „Peščanika“ (emisije RTV B92 koja otvoreno širi rasnu mržnju prema pravoslavnim Srbima, ali vrlo gorljivo zastupa „proevro“ Srbiju). Ista takva zaštita je izostala kada je njegov ministar (DS) Braj o vić zabranio koncert i nastup Dveri u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tada je bilo mnogo više razloga da se štiti pravo na slobodu mišljenja i iskazivanja istog, tim pre što su Dveri organizovale koncert ozbiljne muzike i promociju lepote rađanja, dok „Peščanik“ promoviše govor mržnje. Dakle, predsednik Tadić se odlučio za podršku govoru mržnje samo zato što mu je ideološki odgovarao i tako pokazao da u Srbiji on voli i priznaje samo onu Srbiju koja je „proevro“.

Takođe, predsednik Tadić je svojom kampanjom razobličio ono što mnoge agencije za ispitivanje javnog mnjenja i režimski politički analitičari tvrde, a to je da je preko 75% građana Srbije za ulazak u EU odmah i sada. Ako je to tako onda predsednik Tadić ne govori istinu kada kaže da je njegova pobeda bila pobeda one Srbije koja je želela da „osvoji Evropu“. Jer, s druge strane, tvrdio je, oni koji glasaju za Tomislava Nikolića nisu za ulazak u EU već su za izolaciju. Znači za ulazak u EU, odmah i sada, glasalo je samo 100 000 glasača više od 2 150 000 građana Srbije koji su u najmanju ruku „evroskeptici“, ako nisu i protiv ulaska Srbije u Evro-uniju.

Predsednik Tadić je možda govorio istinu kada je rekao da će odmah pristupiti sabiranju trenutno raspolućene Srbije. Ako i dalje veruje u ono što je u toku predizborne kampanje govorio o onima koji glasaju za Nikolića, onda bi mnogo bolje od razgovora sa Tomislavom Nikolićem bilo da ozbiljno otvori javnu raspravu o smislu i značaju koji ulazak u EU treba da ima za Srbiju.

Ako onih koji u to sumnjaju ima stvarno 2 150 000 u Srbiji, onda oni zaslužuju valjda više argumenata o opravdanosti „EU-puta“ od jeftine propagande kojom nas već osam godina zasipaju. Ta javna rasprava o opravdanosti ulaska Srbije u EU, posebno u svetlu onoga kako će se EU odnositi prema Kosovu i Metohiji, je ono čime će Boris Tadić pokazati da je spreman da sabere raspolućenu Srbiju. U suprotnom, ostaje nam provereni režimski scenario da je sila i propaganda ona koja misli da određuje pobednika u Srbiji.

U Beogradu, 4. februara 2008.