Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Goran Đorđević

SVE SRPSKE POKRAJINE

U društvu koje je zadnjih 17 godina, ophrvano svim mogućim problemima, i koje nije odolelo ni jednom izazovu, u društvu koje nije odnelo ni jednu pobedu, sem pobede nad samim sobom, društvu koje već 50 godina, izloženo sluđivanju svake vrste, svako lako rešenje, svaka poluideja, svako obećanje, svaka laka pobeda se može uspesti na kormilo sreće i predstaviti se kao rešenje za sve probleme.

Tako se poslednjih nedelja gotovo nasumice pojavila ideja o formiranju novih pokrajina u Srbiji. I izgleda da je ideja bila slučajnost, a da je kampanja orkestrirana. Ideja je izneta od jednog dela političke elite (u vidu članova predsedništva DS-a, uz već postojeće jasno proklamovane stavove regionalno ustrojenih stranaka svih boja i vrsta) te kao takva svakako zaslužuje više nego letimičnu pažnju. Nema sumnje da ideja o pokrajinama, regionima, decentralizaciji, lokalnoj samoupravi i teritorijalnoj organizaciji uvek izaziva veliku, često nepotrebnu pažnju, uz komešanje javnog mnjenja. Tako se desilo i ovog puta. Neposredno nakon iznošenja ideje poslanika (i člana predsedništva DS-a) u medijima, o potrebi da se u cilju ravnomernijeg razv o ja Srbije (uz niz pratećih argumenta), napravi još jedna (ili više ) pokrajina čije bi j edno od sedišta bilo u Nišu, u najboljem i već poznatom maniru kreiranja srpskog javnog mnjenja, krenulo se u propagiranje ideje. Naravno da su prednjačili tzv. lokalni ili regionalni mediji, posebno lokalni mediji neostvarenih ambicija. I odjednom se za sve nedaće i nesreće Srbije, sva očekivanja i ambicije napaćene otadžbine pronašlo rešenje – nove pokrajine u Srbiji.

Kao argument se pominje Ustav Srbije koji tu mogućnost ne isključuje, a kao krajnja svrha navodi se mogućnost korišćenja pristupnih fondova EU, koji za razvojne projekte regiona (kako je to vrlo široko i paušalno definisano) opredeljuje značajna sredstva.

Svaka rasprava o demokratiji i politici uopšte polazi od nesporne činjenice da se moć odlučivanja ili moć donošenja odluka i upravljanja sopstvenim potrebama poverava narodu tj. građaninu kao nosiocu suvereniteta. U tom smislu je i demokratija na svom prapočetku kao auto - nomos u antičkim polisima (ukoliko uopšte ima smisla, vršiti analogije takve vrste) predstavljala najneposrednije izjašnjavanje građana. U kasnijem istorijskom razvitku, svaki oblik vlasti zasnovan na demokratiji je kao opšte mesto svog postojanja omogućavala da građani što neposrednije realizuju svoje pravo na odlučivanje, od pitanja iz domena lokalne samouprave do važih državnih odluka koje donosi centralna vlast. Uostalom, možda je nabolji prikaz potrebe za decentralizacijom dao Tomas O` Nil Junior (svojevremeni predsednik predstavničkog doma Kongresa SAD) kroz svoju čuvenu izjavu da je „Svaka politika lokalna!“

Upravo takvo shvatanje demokratije u svojoj formi, ali i suštini omogućilo je da se ideja odlučivanja naroda vrlo brzo otelotvori kroz stvaranje pokrajina, regiona, koji su znali ići i dalje u razne oblike federalizacije države. Valja reći da značajan broj teritorijalno najvećih država u svetu, u svom spuštanju vlasti na narod jeste otišao najdalje, kroz uvođenje federalnih sistema vlasti, kao na primer SAD, Kanada (1867), Brazil (1891), Australija (1901), Meksiko (1917), Indija (1947), Nemačka (u dva navrata 1949, i nakon ujedinjenja 1990).

Nema dileme, da ideja regionalizacija Srbije, ili stvaranje pokrajina, ima dugu tradiciju u srpskoj političkoj istoriji. Takvi zahtevu poznati su još iz vremena Kraljevine Srbije u 19- veku i zalaganja Svetozara Markovića za samoupravom, i kasnije tokom postojanja Kraljevine SHS, kroz zalaganje Dude Boškovića, Joce Laloševića, za autonomijom Vojvodine, van autonomije primenjene kroz postojanje banovina. Nakon drugog svetskog rata stvaranje pokrajina (prevarno ograničeno samo na Srbiju) predstavljalo je spiritus movents realizacije ideološke matrice ravnopravnosti naroda i narodnosti i radničkog samoupravljanja, koja je svoje postojanje zasnivala na praidejama KPJ o borbi protiv velikosrpkog hegemonizma. U ovim razmatranjima o pokrajinizaciji Srbije, na trenutak valja ukazati da su upravo komunisti tokom 1935. godine, ostvarili tesnu saradnju sa tzv. Vojvođanskim frontom. Uloga i zadatak SK se kasnije nastavio kroz ustavne amandmane 1968. godine, i 1971. godine, da bi se proces doveo kraju, kroz donošenje novog Ustava iz 1974. godine, što je predstavljalo i uvod u kasniji raspad SFRJ.

Ono što istorijsko iskustvo uči jeste da je u Srbiji stvaranje pokrajina, regiona ili banovina uvek bila stvar političkog dogovora, svedenog na političku trgovinu, a ne ideje autonomije shvaćene na način kako se to shvata, i institucionalizuje u zemljama duge demokratske tradicije. Uostalom, stvaranje banovina, zatim reforma banovina (ili jedne banovine) kroz pakt Cvetković – Maček, potonje stvaranje pokrajinskih komiteta i pokrajina na teritoriji Srbije, ustavni amandmani iz 1968. godine, Ustav iz 1974. godine, sve do „Omnibus“ Zakona o Vojvodini iz 2002. godine, najbolji su dokazi da su pokrajine u Srbiji uvek predstavljale sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva elita ili bolje rečeno pseudoelita, uvek željni nove vlasti i više vlasti, koja je paradoksalno bilo praćeno smanjivanjem odgovornosti za vršenje iste, i novim optužbama prema centralnim vlastima u cilju prikrivanja sopstvene nesposobnosti .

Svakako je naveća zabluda srpskih autonomaša da će dalja pokrajinizacija ili regionalizacija Srbije sprečiti dalji nejednak razvoj Srbije, ili razvoj samo jednog dela Srbije. Upravo je osnovna teza u prilog jednakosti Srbije, pored nacinalnog jedinstva, jeste i činjenica da je jedino centralna vlada (pod uslovom da nema političkog trgovanja kao u slučaju tzv. Omnibus zakona) u stanju da prepozna i ispravi nejednakosti koje se zasnivaju na činjenici da delovi Srbije koji imaju najveće društvene potrebe su ujedno iste oblasti sa najmanjom mogućnošću za sticanje prihoda. Uporedna iskustva pokazuju jasno da je jedino centralna vlada u stanju da omogući jasan, i brz privredni razvoj budući da je u stanju da upravlja makroekonomskom politikom, poreskom politikom, monetarnom stabilnošću ili politikom potrošnje.

Uostalom ravnomeran razvoj se može obezbediti kroz poreske namete i poreske olakšice pojedincima na delovima teritorije, a ne delovima teritorije, kao što se to čini u Srbiji. Teško je naći opravdanje da od privatizacije bilo kod preduzeća u Vojvodini, pokrajini ostaje 30% od ostvarene cene, dok lokalnim samoupravama u Srbiji (uključujući i lokalne samouprave u Vojvodini ) ostaje svega 5 % od kupoprodajne cene.

Samo jedan od argumenata protiv nove pokrajinizacije Srbije jeste i stanje u institucijama i demokratski napredak koji je načinjen. Vreme od proteklih 10-tak godine, koje je obeležilo otvorene izazove po teritorijalni integritet države, vanredno stanje, ubistvo premijera, korupcija, nejasan status poslanika u našem sistemu političkog pluralizma, tranzicione protivrečnosti, pozivi za zabranu rada pojedinih stranaka, dovoljni su argumenti u prilog umereno centralizovano države. Naravno, da ovakav stav ne negira potrebu za decentralizacijom (koja se kod nas uglavnom pogrešno poistovećuje sa teritorijalnom organizacijom, ili lokalnom samoupravom), već ne dopušta da decentralizacija postane njena suprotnost, u vidu slabljenja državne vlasti kroz uvođenja novih zakonodavnih ili normativnih organa, sudskih i izvršnih organa. Jer, samo jaka i uređena država može sprovoditi decentralizaciju. O tome svedoči i praksa Velike Britanije koja nije previše razmišljala kada je u cilju sprovođenja reformi 80-tih godina, krenula od smanjivanja ingerencija lokalne samouprave (iako Velika Britanija ima najdužu tradiciju postojanja lokalne samouprave).

Valja naglasiti da stvaranje novih pokrajina, neće nikako smanjiti političke napetosti i urediti politički život. Plastičan i svež primer „političke stabilnosti“ koje nose sa sobom pokrajine jeste i neglasanje LSDV za Kori Udovički za guvernera NBS, zbog zahteva ligaša da jedan od viceguvernera bude iz Vojvodine. To nas vraća na «najbolje» tradicije kadroviranja unutar SFRJ, na tzv. kadroviranje «po ključu!»

Za svako ozbiljno razmatranje pokrajinizacije Srbije, mora se reći da je prihvatljiva je samo ona autonomija koja se zasniva na postojanju istorijskih različitosti, i postojanja različitih identiteta, koje je uz to praćeno etničkom strukturom koja iziskuje postojanje mehanizama za sprečavanje majorizacije. Tako i dr Migel Erero de Minjon (pisac prvog španskog demokratskog postfrankovskog Ustava) jasno ukazuje da «autonomija ne služi za ekonomski razvoj, već za priznavanje identiteta tako gde ga ima!»

Nema dileme da nova pokrajinizacija Srbije nema uporište u osnovama nacionalne različitosti ili istorijskih specifičnosti budućih pokrajina. Jer, u čemu je razlika između zapadne i istočne Srbije, Niša i Novog Sada, Vranja i Sombora, Banata i Timočke krajine. Različitosti koje bi opravdala staranje novih i zadržavanje starih pokrajina nema i u istorijskom, niti u antropološkom razmatranju. Uostalom, teško je neprimetiti da su Srbi stvaranjem posebne autonomne oblasti n Austrougarskoj radili upravo na slabljenju te države, kako bi se stvorili uslovi da se u odgovarajućem trenutku ujedine sa Srbima iz matice. Naravno da su se na identičan način kasnije, tokom trajanja Kraljevine SHS, ponašali Nemci i Mađari.

U vreme dok se Srbi ponovo zaluđuju pokrajinama, valjalo bi ukazati na činjenicu koja je već duže predmet značajnih ocenjivanja u zemljama duge demokratske tradicije. To je činjenica koja predstavlja već opšte mesto, da zakonodavni organi polako ustupaju sve više ovlašćenja izvršnim organima vlasti, tako da je na delu neuobičajeno prelivanje moći tj. suvereniteta, sa zakonodavnih na izvršne organe. Interesantno je da se takav vid preispitivanja javlja kako u Rusiji, tako i u SAD (gde se sve više diže glas protiv javne potrošnje, čiji je jedan od eklatantnih pokazatelja činjenica da u 86.000 jedinica lokalne vlasti širom SAD radi više od 11 miliona zaposlenih, dok je oko 8 miliona zaposlenih u državnom aparatu saveznih država i federacije). Takve tendencije su rezultat napora da se kroz dalju devoluciju spreči urušavanje suvereniteta država, u svetu u kome je negiranje suvereniteta postalo sastavni deo teorije međunarodnog prava i međunarodnih odnosa.

Dosadašnje iskustvo sa pokrajinama, i drugim oblicima eksperimentalnog, lažnog i politički motivisanog regulisanja decentralizacije, pokazalo se potpuno poražavajuće po srpske nacionalne interese. Potpuno je neopravdano da se kao vid uređenja države građanima Srbije, ponovo nudi novi eksperiment, u vidu stvaranja novih pokrajina u Srbiji. U trenutku kada proces zaokruživanja srpske države i proces uspostavljanja nacionalnog, državnog i kulturnog jedinstva, jedva da je krenuo, uz već dovoljnne izazove dalje dezintegracije zemlje, svaki poziv ka pokrajinizaciji Srbije, ili regionalizaciji Srbije, zasnovanoj na smanjenju ovlašćenja centralnih vlasti, predstavlja laicizam, do mere zle namere. Teško je ne prihvati činjenice da su pokrajine u Srbiji uvek motivisane željom da se razbija država ili ispraznim i neopravdanim vlastuljubljem, svesno ili nesvesno.

I teorija i praksa, jasno nas upućuju da se stvaranje autnomnih jedinica mora zasnivati isključivo na kriterijumima kao što su to etnički sastav, kulturne osobenosti, istorijske okolnost, geografske posebnosti, ali i priroda političkog sistema, dakle sve kriterijumi na osnovu kojih se može vremenom stvoriti jedna vrsta posebnog identiteta. I uporedna praksa autonomnih oblasti u Evropi, je na tom tragu, od Katalonije, do Alandskih i Farskih ostrva.

Za našu temu veoma je značajno ukazati na još jednu činjenicu. Priča o autonomijama ili pokrajinama je nešto što je u Evropi prošlost. Ideja autonomnih jedinica u Evropi je bila aktuelna u vreme kada se evropska demokratija borila za institucionalizaiciju prava čoveka i to kako pojedinačnih tako i kolektivnih prava. U vreme kada kada su kolektivna prava nacionlanih manjina, ili individualna prava čoveka već utvrđena i garantovana velikim brojem međunarodno pravnih akata, uz stabilne demokratske obrasce političkog odlučivanja, i uz funkcionisanje pravne države, jasno je da stvaranje autnomnih jedinica nije od primarnog značaja. Svaka decentralizacija u Srbiji do sada je svedena na pokrajinizaciju, koja je dalje vodila u regionalizme i nove partikularizme, tako svojstvene Srbima. Upravo pokrajinizacija Srbije predstavlja još jedan od mitova – recidiva brozovsko kardeljevskog ustavotvorstva, sa kojima Srbi nisu do kraja raščistili. Uostalom odredbe novog Ustava Srbije o autonomiji Vojvodine, to najbolje potvrđuju.

Zato, za nacionalno svesne i iole misleće građane u najavljenoj ili projektovanoj pokrajinizaciji Srbije nema ničeg dobrog. Reč je o ideji koja mora sa drugim eksperimentima i srpskih zabludama i mitovima ostati u 20. veku. Zadatak nacije i političke elite jeste da se potrude da to tako i bude.

U Nišu, 08.10.2007. godine

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM