Dragan Petrović

Manjine na postsovjetskom prostoru

Nakon raspada SSSR krajem 1991. godine, na teritoriji petnaest, sada nezavisnih država koje su, osim tri baltičke, članice Zajednice nezavisnih država, ostalo je da živi nekoliko desetina miliona manjina od nešto manje od ukupno 300 miliona stanovnika. U tom pravcu stanovništvo postsovjetskog prostora možemo podeliti na:

A. Populaciju titularnih naroda u novoformiranim nezavisnim državama (Gruzini u Gruziji, Rusi u Rusiji, Estonci u Estoniji i sl.). Do raspada SSSR ove države su bile konstitutivne republike savezne države (ima ih ukupno petnaest, i to Rusija, Ukrajina, Belorusija, Moldavija, Estonija, Letonija, Litvanija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenija, Kirgizija i Tadžikistan). Udeo titularnih naroda u državama postsovjetskog prostora veoma je neujednačen i kreće se od preko 80 procenata u Belorusiji, Rusiji i Azerbejdžanu do nešto ispod 50 procenata u Kazahstanu i tek nešto iznad 50 procenata u Letoniji i Estoniji. Dakle, veliki udeo manjina, u praktično svim članicama Zajednice nezavisnih država i postsovjetskog prostora, čini manjinsko pitanje veoma aktuelnim.

B. Deo populacije titularnih naroda novonastalih država koji su raspadom SSSR postali manjine (poput Rusa u Ukrajini ili Ukrajinaca u Rusiji, Rusa u bivšim sovjetskim republikama, zatim na primer Moldavaca u Ukrajini i sl.).

C. Delovi pojedinih naroda koji su živeli u SSSR kao manjine pa su to ostali i nakon raspada savezne države, samo što su sada još isparcelisaniji. To je slučaj sa Nemcima, koji pored Rusije, žive u većem broju i u Kazahstanu, Poljacima, koji, pored Belorusije i Litvanije, žive i u Kazahstanu, Grcima koji žive u Ukrajini, a u manjem broju i Moldaviji, Rusiji i Gruziji, potom Jevrejima i sl.

D. Najzad, postoje uglavnom malobrojni narodi bivšeg SSSR koji imaju određeni konstitutivni status u nekoj od sada nezavisnih država, članica ZND poput nekih naroda Sibira, Dalekog istoka, severnog Kavkaza, Povoložja, Severnog evropskog regiona u Rusiji, Adžaraca u Gruziji, Gagauza u Moldaviji, i sl., koji su zadržali taj status.

 Od ove četiri skupine populacije eks sovjetskog prostora, najviše se, i to negativno, izmenio status titularnih naroda koji su  imali svoje republike u SSSR, a koji žive van svojih matičnih država (ranije republika). Među njima najbrojniji su Rusi, kojih ima više od 20 miliona u drugim novoformiranim državama postsovjetskog prostora, najviše u Ukrajini, Kazahstanu i baltičkim državama. Pored Rusa i nekoliko miliona Ukrajinaca i Belorusa živi na postsovjetskom prostoru u Srednjoj Aziji, Zakavkazju, Baltiku i Moldaviji, gde zajedno sa njima čine „Ruski blok“ ili Rusofone, odnosno prorusku zajednicu Istočnih Slovena koja govori ruskim jezikom i u odnosu na domicilne narode tih republika (koji su u slučaju Srednje Azije i Zakavkazja i druge rase) čini manjinu oslonjenu na rusku politiku i kulturu. Sličnu poziciju ovo stanovništvo ima i u azijskim delovima Rusije, s tim da tamo predstavlja titularni narod. Rusa, Ukrajinaca i Belorusa na prostoru ostatka postsovjetskog prostora van Rusije ima oko 25 miliona. Oni su naročito kompaktni na Baltiku, Srednjoj Aziji, pa i Zakavkazju i Moldaviji. Svuda gde žive van svojih, sada nezavisnih država oni predstavljaju jedinstveni etničko-jezički i politički blok, a tako su uglavnom i tretirani od politike i stanovništva domicilnih država.

 U poslednjih šesnaest godina od raspada SSSR, jedan deo od nekoliko miliona Rusa i Rusofona se naselio u Rusiju, što je proces koji se lagano nastavlja i danas (ovaj proces mehaničkog priraštaja stanovništva Rusije, je inače znatno umanjio negativan prirodni priraštaj ruske etničke populacije zadnjih deceniju i po).[1] Interesantno je da je broj Rusofona, pre svega, Ukrajinaca i Belorusa koji se iz bivših sovjetskih republika doselio u Ukrajinu i Belorusiju zanemarljiv, baš kao i broj Rusofona koji se sa tih prostora odselio u Evropu i na Zapad. Sa druge strane, Nemci su se iz Kazahstana u poslednjih deceniju i po masovno selili u Nemačku i na Zapad, tako da ih je danas ostalo oko polovine u odnosu na kraj osamdesetih kada ih je bilo blizu milion. I Jeremni su se iselili iz Centralne Azije usled etničke i verske netrpeljivosti kojom su bili izloženi na ovom prostoru u vreme njihovog sukoba sa Azerbejdžanom po pitanju Nagornog Karabaha. Međutim, u Centralnoj Aziji se tada pokazala i netrpeljivost turkofonske većine prema Turcima Meshetincima, koje je tada primila Rusija, gde danas u okolini Smolenska živi njihova izbeglička kolonija od tri hiljade ljudi.

U poslednjih nekoliko godina, na postsovjetskom prostoru izraženije su migracije iz ekonomskih razloga. To se naročito odnosi na migraciona kretanja ka Rusiji, usled toga što je u poslednje vreme njen standard porastao u odnosu na okolne zemlje ZND. Tako, bez obzira na pogoršane političke odnose između Gruzije i Rusije, brojni Gruzini odlaze u pečalbu kod svog velikog severnog suseda. Pored Rusa iz Ukrajine na privremeni ili stalni rad u Rusiju odlaze i brojni Ukrajinci. Takođe, u ovu državu dolaze i stotine hiljada pripadnika naroda Srednje Azijie i Zakavkazja. U Baltičkim republikama bitno se ne smanjuje udeo ruskojezičkog stanovništva koje ovde živi već decenijama i stolećima, iako znatan deo njih ne uživa potrebna manjinska i građanska prava, a za to su odgovorne vladajuće strukture Talina, Rige, pa i Viljnusa.

Raspad Sovjetskog saveza praćen je naglim rastom nacionalizama i šovinizma skoro u svim republikama bivše države i obnavljanjem međuetničke mržnje sa kojom su se, pre toga više manje, uspešno borile i Ruska Imperija i sovjetska vlast (slična iskustva su bila i na jugoslovenskom prostoru). Tako su se obnovili konflikti u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji, Nagornom Karabahu i Takidžistanu. Često je politička elita sama podsticala svoje sugrađane da se odreknu nasleđa i tekovina bivše zajedničke države i gajila kultove novih heroja. Na primer, šire se kultovi fašističkih pomagača iz političke koalicije UNA-UNCO (Ukrajinska nacionalna asambleja – Ukrajinska narodna samoodbrana na čijem je čelu Viktor Juščenko) u Ukrajini ili pripadnika jedinica SS u baltičkim republkama[2]. Na sličan način, glorifikacijom lokalnog nacionalizma srednjoazijskog tipa u Turkmeniji se pojavio kult Turkmen-baši kada se ta zemlja praktično vratila u srednji vek. Početkom ovog veka na postsovjetskom prostoru karakteristično je pojavljivanje  uvezene „obojene“ revolucije.[3]

Odmah po raspadu SSSR pojavila se i obrnuta tendencija – saradnja i zbližavanje bivših federalnih jedinica i njihova reintegracija u novu univerzalnu međunarodnu organizaciju. Jasno je da je, za razliku od prostora eks SFRJ, ovde taj proces olakšan pošto se SSSR nikada nije potpuno raspao, već je preformulisan u Zajednicu nezavisnih država u čijem su sastavu, osim tri baltičke, sve bivše sovjetske republike. Ti procesi su pojačani među onim zemljama koje imaju najviše interesa za međusobno organizovanje i povezivanje. Takav je slučaj sa Zajedničkim ekonomskim prostorom (Rusija, Ukrajina, Belorusija, Kazahstan), Državnom unijom Rusije i Belorusije, zatim OTBOK-om (gde su pored Rusije i Belorusije još i Jermenija, Kazahstan i ostale srednjoazijske republike), te Šangajskim sporazumom (pored Rusije i Kine u pitanju su i Kazahstan, Uzbekistan, Kirgizija, Tadžikistan, sa tendencijama da im se pridruže i još neke druge, poput Belorusije, Jermenije, Turkmenije). Iz ovoga se može zaključiti da je Belorusija u najvećim i najintenzivnijim integrativnim odnosima sa Rusijom, prevashodno preko zajedničke državne unije, koja kada u praksi ispuni većinu ugovorenih stavki državnog ugovora iz 1999. godine, praktično prerasta u jednu državu.

Ti procesi reintegracije na postsovjetskom prostoru nisu pozdravljeni od strane „najveće zapadne demokratije“ – SAD i zvanični Minsk (da li zbog intenzivne saradnje sa Moskvom?), često kritikuju ove ponovne integracije. Time se stiče utisak da zvanična Belorusija biva žešće kritikovana za kršenje ljudskih prava od strane nekih postsovjetskih država koje svoje nepodobne državljane jednostavno brišu (na primer Baltičkih). Vašington pokušava da protiv Belorusije iskoristi i druge zemlje ZND, čije rukovodstvo želi potencijalno da uđe u NATO. Tako je aprila 2008. godine tokom posete Ukajini, američki predsednik Buš sa Juščenkom potpisao dokument „Prioriteti ukrajinsko-američke saradnje“, u kojem se veći deo odnosi na zajedničku informativnu politiku. U ovom dokumentu se nalazi i propaganda NATO, objašnjenje neophodnosti američke protivraketne odbrane u Evropi, a takođe i zajednički nastup protiv Minska. Uz to, novcem američkog NDI[4] plaćeno je otvaranje nekoliko logora u Ukrajini za obuku beloruskih opozicionara koji vežbaju osvajanje gradova i naselja silom.

Primer Ukrajine

Kao primer pogoršavanja situacije u sferi zaštite ljudskih prava nakon „demokratskih promena“ može poslužiti Ukrajina. Posle dolaska na vlast nove vlade, predsenik republike, Viktor Juščenko u novembru 2007. potpisao je ukaz o razvoju ukrajinske kulture na području Krima. Rezultat je skoro potpuno izbacivanje ruskog jezika iz sfera javnog informisanja i obrazovanja na teritoriji autonomne pokrajine Krim. To se dogodilo uprkos tome što Rusi čine više od 60 procenata stanovništva poluostrva, dok je  ruskojezičko stanovništvo još brojnije. Osim toga, ovom odlukom Juščenka prekršen je Evropski sporazum o regionalnim jezicima i jezicima nacionalnih manjina čija je Ukrajina potpisnica.[5] Zanimljivo je da su još u junu 2007. godine, kada se Juščenkov ukaz samo razrađivao, finansijsku i drugu pomoć ukrajinizaciji Krima ponudili Kanada i Estonija. Kako je to tada komentarisao G. Udovenko, predsedavajući Saveta za etnonacionalnu politiku u kabinetu Juščenka, te dve zemlje „imaju odgovarajuće pozitivno iskustvo u širenju državnog jezika“. Usled toga, Estonija je sada meta oštre kritike od strane međunarodnih organizacija (PSSE, EU, UN) zbog kršenja prava ruskojezičnog dela stanovništva. Sa druge strane, vlada Kanade (premijer S. Harper) u junu ove godine morala je da se zvanično izvini starosedeocima zbog prisilne asimilacije koje se vršilo više od jednog veka. Interesantno je da je više od 150 hiljada dece kanadskih Indijanaca bilo primorano da pohađa jedan od oko 130 hrišćanskih internata od XIX veka pa sve do 1996. godine.[6]

Još jedno oruđe u borbi protiv Rusa za jačanje ukrajinske države i nacionalne samobitnosti po Juščenkovom konceptu i ideologiji jeste korišćenje krimskih Tatara. Ubrzo nakon dolaska Juščenka na vlast, Tatari su pojačali svoje aktivnosti i počeli otvorene napade na pripadnike drugih naroda. Tokom 2007. godine Medžlis (etnički parlament) krimskih Tatara doneo je odluku o „svenacionalnoj mobilizaciji“ i stvaranju etničkih paravojnih postrojbina. Iako je predsednik Medžlisa M. Džemiljov odmah stavio veto na tu odluku, nastupajući potom u zapadnoukrajinskom gradu Lavovu[7] decembra 2007. godine, on izjavljuje da će se na Krimu pojaviti „ukrajinska varijanta Čečenije“ i naglasio da će Medžlis rukovoditi borbom Tatara za slobodu.

Upravo za vreme predsedničkog mandata Viktora Juščenka (koji sada iznosi oko tri i po godine i bliži se svom kraju i novim izborima) više puta je sloboda medija bila ograničena. Juščenkova poslednja odluka u tom pravcu ticala se medija nacionalnih manjina i stranih dopisništava. U martu 2008. godine na zasedanju Saveta nacionalne bezbednosti Ukrajine, Juščenko je zatražio od članova tog saveta da se izrade mere protiv „stranih“ medija (tj. koji koriste za predsednika strane jezike, dakle sve sem ukrajinskog uključujući i ruski jezik koji je maternji za preko 40 procenata građana, dok se njime služi gotovo polovina stanovništva zemlje) kako bi se efikasnije vršila kontrola „informativnog prostora“. Najviše je bio nezadovoljan ruskim medijima na istoku zemlje i u Krimu. Takođe je zatražio sprečavanje rada više od 90 televizijskih i radio stanica koje emituju programe na mađarskom, slovačkom, poljskom, rumunskom i moldavskom. Izgleda da je Juščenko naučio najbolji od američkih propagandnih trikova – „Nemoj da menjaš svet, menjaj informaciju o svetu“.

Ipak, kao i prethodna vlada Viktora Janukoviča, tako i sadašnja vlada i njen premijer Julije Timošenko, vodi pragmatičnu politiku sa Rusijom. Kao nezaobilazan rezultat te činjenice, uprkos ispadima Juščenka (u više pitanja – boravak ruske Crnomorske flote u Krimu, status Krima i grada Sevastopolja, pitanje potencijalnog ulaska u NATO, NATO vežba u Krimu u julu 2008. godine), ruski i ukrajinski premijeri Zubkov i Timošenko potpisali su u Kijevu 28. aprila 2008. godine protokole o industrijskoj kooperaciji i o definisanju prioriteta saradnje dve zemlje. Zadnji dokument obuhvata deset područja – od trgovinske saradnje do svemira. Jasno je da pokušaji udara na rusko-ukrajinske odnose dolaze prevashodno od predsednika Juščenka, koji se svih ovih godina u javnosti deklarisao kao zastupnik proameričke politike.

Slučaj Gruzije

Pristup današnje vlade Gruzije rešavanju konflikta s Abhazijom i Južnom Osetijom poprilično je sličan politici Gruzije početkom XX veka, odnosno u vreme i neposredno posle Oktobarske revolucije i velikog građanskog rata koji je tada izbio u Rusiji, pa do 1920. godine. Gruzija je 26. maja 1918. godine, u opštem metežu građanskog rata, proglasila svoju nezavisnost (dva dana kasnije je to učinila i susedna Jermenija). Gruzijska vlada u kojoj su bili i socijalisti odlučila je da iskoristi priliku i proširi svoje granice. Godine 1918. ova zemlja okupirala je grad Soči i oblast oko njega, finansirala pobunjenike koji su delovali na severnoj obali Crnog mora i Kavkazu[8] i pokušavala da osvoji Abhaziju (koja nikada dotle nije pripadala Gruziji). Osim toga, Gruzija je iskoristila tešku situaciju u Jermeniji. Naime, posle Prvog svetskog rata Jermenija je bila oslabljena genocidom, koji je nad njenim narodom izvršila Turska, kao i drugim posledicama rata. Zatim, Gruzija je 1918. godine oduzela Jermeniji skoro sav železnički transport i uvela blokadu toj republici, zahtevajući pripajanje Jermenije. U decembru 1918. godine, objavila joj je rat. Smirivanje Gruzije nastalo je posle teškog poraza kod Sočija u januaru (belogradejci su razbili gruzijsku vojsku) i izgubljenog rata u Abhaziji u septembru 1919. godine (abhaski dobrovoljci, kojih je bilo dva puta manje, nego Gruzina u par bitaka su uništili veći deo gruzinskih snaga).

Na osnovu toga može se zaključiti da želja Tbilisija da vojnim putem vrati Abhaziju (pa i Južnu Osetiju koja je takođe ušla u sastav Gruzije posle stvaranje SSSR „Staljinovim poklonom“) jeste i želja da se revanšira za poraz posle skoro sto godina. Baš kao i pre mnogo godina, Gruzija je u avgustu 1992. godine uvela vojsku u Abhaziju, da bi je u avgustu 1993. konačno povukla. U takvoj situaciji Rusija sada snosi najveći deo troškova i odgovornosti za održavanje mira u te dve kavkaske regije.[9]

Brojčano, ruske snage su znatno manje nego snage UN na Kosmetu, ali su postigli veći rezultat. Pri tome, ni međunarodne prilike nisu bile povoljne. Naime, i NATO i EU ohrabruju Tbilisi da bude što žešći sa Suhumiem i Chinvalijem (što nije bio slučaj u odnosu na Kosovo).[10]

 Kondoliza Rajs je tokom svoje posete Gruziji ove godine pozvala Tbisli da se obračuna sa pobunjenicima. Gruzija je 14. juna odlučila da poveća svoj vojni budžet na milijardu dolara, a svoje oružane snage za 5 hiljada vojnika (dakle, sada raspolaže sa 37 hiljada). Međunarodna krizna grupa (MKG) u Briselu podnela je 5. juna izveštaj „Gruzija i Rusija: sukob oko Abhazije“ u kojem je odgovornost za novo razbuktavanje sukoba prenela na Tbilisi. Prema podacima MKG, Tbilisi nastavlja vojne pripreme u Kodorskom klancu, što je suprotno prethodnim obećanjima gruzinske vlade.[11] U stanju povećane vojne pripremljenosti bila je i gruzinska vojna baza u Senakiju. Stručnjaci MKG zaključili su da Tbilisi namerava da napravi incident i da ga iskoristi (po uzoru na Račak, koji su iskoristili Amerikanci za bombardovanje Srbije) radi osvajanja južnog dela Abhazije. MKG je poručila Tbilsiju da prekine vojne pripreme protiv Abhazije, da ne nastavlja letove izviđačkih bespilotnih letelica nad Abhazijom, da ne koriste huškačku retoriku u medijima i da počne da radi na izgradnji poverenja (uključujući stvaranje zone slobodne trgovine duž granice sa Abhazijom) i da zvanično preduzme na sebe obavezu neobnavljanja rata (kao i protiv Južne Osetije).[12] I to bez ikakvog uslovljavanja. Predlozi MKG u najvećem delu se potpuno poklapaju sa predlozima zvanične Moskve koje je ona stalno iznosila tokom poslednjih godina. Pored toga, početkom juna 2008., OEBS je kritikovao Gruziju zbog građenja vojnih objekata duž granice sa Južnom Osetijom u cilju da se pripremi napad na tu republiku (u julu je nekoliko gradova u Južnoj Osetiji bilo gađano minobacačima što takođe nije doprinelo boljem raspoloženju OEBS).[13]

Baltičke republike

Suverenizacija baltičkih republika SSSR, njihov prijem u NATO i EU, bez obzira na optimističke izjave baltičkih i većine zapadnih zvaničnika, nisu bili praćeni postizanjem demokratskih standarda modernog društva. Naime, ništa se nije promenilo na bolje u odnosu baltičkih vlada prema ruskojezičom stanovništvu njihovih država. U Estoniji više od 100 hiljada Rusa (ili oko 16 procenata stanovništva) još uvek nema mesni pasoš (ruskojezični deo letonskog stanovništva iznosi oko 40 procenata).[14]

U septembru 2007. godine, predsednik PSSE Rene van der Linden posetio je Estoniju i Letoniju i pozvao vlade baltičkih republika da prekinu diskriminaciju ruskojezičnog stanovništva, pojednostave dobijanje državljanstva i da daju ruskom jeziku status državnog. Međutim, ni zvanični Talin ni zvanična Riga nisu promenili svoj stav.[15]

Litvanija ima sličnu situaciju, ali ne sa Rusima, već sa Poljacima (kojima Varšava, kao i Budimpešta Mađarima van Mađarske, izdaje pasoše člana poljske dijaspore). Zapravo, Litvanija još uvek nije definisala spornu granicu sa Poljskom. Poljaci u Litvaniji čine većinu u nekoliko regija i trude se da dobiju teritorijalnu autonomiju, a njihov jezik dobije status zvaničnog u zemlji što Litvanska vlada odbija. 

***

U prethodno iznešenom tekstu predstavljena je, na osnovu novijih podataka, opšta slika položaja manjina na postsovjetskom prostoru, i to pre svega u evropskim regijama. Možemo videti da je njihov položaj veoma različit i da je često zloupotrebljen u političke svrhe. Neke zapadne sile, a pre svega SAD, uprkos isticanju opštih etičkih normi i ljudskih prava u prvi plan, na postsovjetskom prostoru se po pitanju manjina rukovode pre svega svojim najogoljenijim geopolitičkim interesima koji su sami po sebi često veoma beskrupulozni i neetični.                                    

(Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu)