Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Press

   

 

Đorđe Vukadinović

Intervju listu Press

Smatrate li da je dogovor u državnom vrhu o složnom delovanju u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti KiM samo odložio razrešenje duboke krize u vladajućoj koaliciji?

– Plašim se da je tako. Vlada je neposredno pre proglašenja kosovske nezavisnosti već bila u, takoreći, komatoznom stanju. Kosovo je za trenutak odnose u vladi gurnulo u drugi plan, ali su već povodom ovog velikog kosovskog mitinga ponovo buknule strasti, optužbe i animoziteti. Dakle, kosovski konsenzus nam je potrajao manje od nedelju dana.

Može li ova vlada da opstane? Koliko dugo?

– Nije pitanje da li vlada može da opstane, već da li njen opstanak u ovim okolnostima i sa ovakvim odnosima uopšte ima nekog smisla. Naravno da je uvek moguće veštački održavati vladu i da postoje razni interesi kojima bi to odgovaralo – kao i obrnuto. Ali mislim da to, nakon svega što se događalo od trenutka raspisivanja predsedničkih izbora do danas, ne bi bilo naročito moralno. Ako mogu da nađu zajednički imenitelj za dalje funkcionisanje – dobro je. Ako ne mogu – onda kud koji, i to što pre.

Šta je tačka sporenja, od čega zavisi njen opstanak?

– Pošteno govoreći, već samo formiranje ove vlade predstavljalo je neku vrstu političke alhemije. Od početka je bilo više nego jasno da glavni koalicioni partneri ne gledaju istim očima na Kosovo i Metohiju i EU kao proklamovane državne prioritete. Odnosno, da su im prioriteti po tom pitanju različiti. Sve je bilo lako dok je parola “i Kosovo i Evropa” mogla kako-tako da pije vodu. Ali nakon proglašenja nezavisnosti Kosova i priznanja te nezavisnosti od strane SAD i vodećih zapadnih zemalja, više nema prostora za vrdanje i foliranje, i svako za sebe mora doneti odluku – ili smo spremni da uz pomoć Rusije ozbiljno zategnemo odnose sa Zapadom i na neodređeno vreme stavimo ad acta priču o “evro-atlantskim integracijama”, ili ćemo, poput one koke iz vica, sve dureći se, samo reda radi da “optrčimo” još koji krug da ne pomisle da smo “laka roba”.

Postoje neke ocene da vanredni parlamentarni izbori mogu biti raspisani u maju, zajedno sa lokalnim. Slažete li se s takvim prognozama?

– Da, to je moguće. I mislim da bi, ukoliko se bude išlo na vanredne izbore, to bilo najlogičnije rešenje. Naravno, može se sve prolongirati i za septembar, ali ne vidim da bi se time nešto naročito dobilo. U svakom slučaju, nema nikakvog razloga, niti opravdanja da se izbori razdvajaju. Ne samo zbog bacanja para, nego i zbog maltretiranja birača.

Isključujete li mogućnost koalicije DSS i SRS?

– Ne isključujem mogućnost koalicije DSS i SRS, mada o njoj mnogo više govore oni koji se nje pribojavaju, nego oni koji bi, navodno, trebalo da je prave.

Postoje ocene da radikali ne žure da uzmu vlast, da im odgovara da što duže traje diskreditacija DS, DSS i G17, ne bi li došli do tačke u kojoj mogu zapravo sami voditi većinsku vladu?

– Nikada nisam verovao u tu teoriju po kojoj radikali zapravo uopšte ne žele vlast, već samo da budu blizu nje. Niko me ne može uveriti u to da, na primer, Nikolić nije želeo da pobedi na ovim predsedničkim izborima. Isto tako, verujem da su najmanje dva puta radikali bili spremni da uđu u vladu sa DSS. Međutim, moguće je da sada, posle svega što se dogodilo i ogromnog broja glasova koje je Nikolić praktično samostalno osvojio, neko u SRS razmišlja da im je bolje da se strpe još malo, pa će im vlast sama pasti u ruke. No, mislim da to nije mnogo verovatno i da su čak i oni svesni da neće moći samostalno doći na vlast.

Da li je moguća vlada bez demokrata i G17 u kojoj bi premijer bio Koštunica uz pasivnu podršku radikala i aktivnu SPS-a? 

– To je varijanta sa manjinskom vladom DSS-a, koja se pominjala i proletos, u vreme formiranja ove vlade. Ne verujem mnogo u tu opciju, osim, eventualno, u smislu nekog prelaznog i oročenog rešenja do raspisivanja parlamentarnih izbora.

I šta nas onda čeka u narednim mesecima?

– Meni se, recimo, dopada ideja sa koncentracionom vladom, odnosno vladom nacionalnog spasa. To je legitimno rešenje za kojim se pribegava u trenucima teških nacionalnih i državnih iskušenja, a teško je zamisliti zemlju koja se nalazi u gorem položaju i koja je suočena sa gorim problemima od ove. Ali takva sloga i takva nacionalna odgovornost su u današnjoj Srbiji gotovo naučna fantastika. Zato mislim da su realne varijante ipak samo sledeće: privremeni produžetak ovog fiktivnog braka iz interesa, novi izbori ili koalicija DSS i SRS.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM