Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Đorđe Vukadinović

Lažni referendumi i stvarne dileme

Da mi je do analitičarskog likovanja, mogao bih se radovati što je drugi krug predsedničkih izbora više nego obilato potvrdio moje prognoze da će kampanja u drugom delu biti vrlo prljava i mučna. A, bogme, kako stvari stoje, postoje realne šanse da u poslednjim danima ova crna očekivanja budu još i nadmašena. U svakom slučaju, osim što je obnovila stare podele, raspalila strasti i pokazala kako su još uvek krhke srpske demokratske institucije i navike, aktuelna predizborna kampanja je kao kolateralnu posledicu – ili je to možda ipak bila glavna namera? – imala pomeranje kosovske teme iz središta pažnje srpske političke javnosti. A stvari su baš na tom polju dramatično eskalirale upravo nakon raspisivanja predsedničkih izbora.

Svega dva dana pošto su izbori raspisani, Evropska unija je u Lisabonu odlučila da pošalje misiju na Kosovo, američki zvaničnici su intenzivirali svoje najave o neizbežnoj nezavisnosti Kosova, a prištinski lideri najavili proglašenje nezavisnosti neposredno posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora. Ne kažem da je DS kriv za ovaj nepovoljan razvoj situacije oko Kosova, ali je više nego očigledno da su lakomislenost, površnost i pogrešne procene Tadića i njegovog okruženja gurnule Srbiju i njenog aktuelnog predsednika u ovu izbornu avanturu, i da je time, kao po nekoj komandi, aktiviran mehanizam koordinisane akcije Prištine, Brisela i Vašingtona u pravcu „konačnog rešenja statusa Kosova koje se više ne može odlagati“.

Da nevolja i za Tadića i za Srbiju bude još veća, baš tokom kampanje postalo je više nego očito ono što je šest meseci bilo brižljivo skrivana javna tajna srpske politike – vladajući koalicioni partneri, DS i DSS, Tadić i Koštunica ne gledaju istim očima na kosovski problem, na ulogu EU u rešavanju tog problema i na konkretne mere koje bi Beograd, ukoliko dođe do proglašenja nezavisnosti, mogao i morao da preduzme. Dok se dogadjaji nisu ovako ubrzali, Tadićeva politika, odnosno retorika tipa „i Srbija i svet“, „i Kosovo i Evropa“, mogla je nekako da drži vodu. No, kako su stvari počele da eskaliraju, a izjave visokih evropskih zvaničnika, uključujući tu i britanskog premijera i francuskog predsednika, postajale sve brutalnije i direktnije, tako je i priča o tome kako su „utvrđivanje statusa Kosova“ i pregovori o pridruživanju EU «dva paralelna procesa» postajala sve neubedljivija i smešnija. Sve dok na kraju u nju nisu ostali da veruju – ili makar da je neprestano ponavljaju – još samo Boris Tadić, Vuk Jeremić i Božidar Đelić.

Čak ni poslovično kvalitetno marketinško pakovanje ovaj put nije moglo prikriti jaz između Tadićevih optimističkih parola i srpske otužne političke i socijalne realnosti. Zato je, posle razočaravajućeg rezultata u prvom krugu, Tadić zaigrao na sve ili ništa, i sav ulog stavio na „evropsku agendu“, kao i otvoreno plašenje birača posledicama Nikolićeve pobede. Kosovo je konačno i, čini se, neopozivo gurnuto u pozadinu, a u prvi plan je izbila agresivna pro-evropska kampanja i atmosfera „konačnog obračuna“ sa snagama prošlosti i mraka oličenim u Nikoliću. Aktivirani su svi politički i medijski resursi, oživela već gotovo zaboravljena manihejska retorika i ponovo počele da pljušte zakletve o čuvanju tekovina petooktobarske revolucije. Čak su, zarad viših evro-reformskih interesa, ekspresno amnestirani zloglasni Vojislav Koštunica i Velja Ilić, a njihovih trista hiljada glasača mehaničko pridodato onim Tadićevim, Pastorovim i Jovanovićevim, ne bi li se kako-tako (p)održala teza o „prevazi demokratskih snaga“ nakon prvog izbornog kruga. „Evropa - ili smrt, propast, apokalipsa...“ neformalna je Tadićeva parola pred drugi krug, pri čemu ostaje nejasno koliko je tu u pitanju strasna evrofilija, a koliko racionalna, mada i pomalo sumnjiva računica o tome da se „preko sedamdeset odsto građana zalaže za ulazak u Evropsku uniju“.

Posebnu temu u ovoj tugaljivoj predizbornoj priči predstavlja brutalna instrumentalizacija Srba van Srbije. U trenutku kada se i Hrvatska i BiH, pa čak i Evropska Unija – bar zvanično – uzdržavaju od komentara i direktnog uplitanja u srpsku predsedničku trku, lideri hrvatskih i bosanskih Srba Milorad Pupovac i Milorad Dodik učestvuju u kampanji jednog kandidata na još drastičniji način od onoga na koji su svojevremeno prekodrinski Srbi podržavali Slobodana Miloševića. I da ne bude nesporazuma, nije ovde najvažnije – niti najgore – to što gospoda Pupovac i Dodik u Srbiji imaju svoje partnere i favorite i što ih prilično napadno promovišu. Sporan je – bolje reći, nije sporan, već je neosporno skandalozan – način i argumentacija sa kojom se to radi. Strašno je što oni to čine tako što potpuno delegitimišu drugog kandidata, diskvalifikujući ga uz istu onu „argumentaciju“ kojoj su inače često i sami izloženi u svojim „matičnim“ državama. Drugim rečima, Dodik u Beogradu Nikolića napada i predstavlja upravo na isti onaj način na koji sarajevski mediji i političari mesecima napadaju njega. Što se, pak, Srbije tiče, matrica je zapravo identična onoj iz devedesetih. I onda i sada se ide na demonizaciju opozicionog kandidata, a građani Srbije upozoravaju da vode računa o položaju i interesima svoje prekodrinske i prekosavske braće. S tim što se taj interes svojevremeno svodio na parolu „svi Srbi u jednoj državi“, a danas se svodi na podjednako utopijsku i potencijalno opasnu frazu „svi zajedno i što pre u ujedinjenoj Evropi bez granica“.

Mnogo je stvari koje će 3. februara objektivno visiti nad glavom i pritiskati duše srpskih birača. I upravo zbog toga ih ne treba dodatno opterećivati, plašiti i taj realno težak izbor činiti još težim. Ali zašto je taj izbor tako težak? Pa, iz više razloga. Birači su već pomalo iznureni čestim i „sudbinskim“ izjašnjavanjima. Nezadovoljni su bezbrojnim izneverenim obećanjima petooktobarskih pobednika. Frustrirani su zbog kontinuiteta zapadne politike koja se teško može kvalifikovati drugačije sem kao pristrasna i antisrpska. I ogorčeni su zbog socijalnih nepravdi, raslojavanja i masovne raspodaje društvenog bogatstva. S druge strane, Nikolić vuče mnogo ličnih i – naročito – stranačkih hipoteka iz prošle decenije koje se većina građana seća sa razumljivom nelagodom. I nije slučajno što je Tadićeva kampanja fokusirana upravo na to vreme, a naročito na Šešelja. Tako se gromoglasno najavljivani referendum o Evropskoj uniji, faktički pretvorio u referendum o Šešelju, kampanju zastrašivanja građanstva „povratkom u prošlost“ i „strahom od devedesetih“. U zemlji u kojoj je, svojevremeno, za par dana bilo moguće proizvesti masovan i histeričan strah od pomračenja sunca, nije preterano teško stvoriti atmosferu zebnje od novih sankcija, bombardovanja – i, naročito, gubitka „Dinkićevih hiljadu evra“.

Nema sumnje da ovo jesu važni izbori. Ali nisu sudbinski i nisu nikakav referendum. A kome je do referenduma, neka ga i raspiše. Referendum o NATO paktu. Referendum o Kosovu. Referendum o Evropskoj uniji. Referendum o tome da svi treba da budemo mlađi barem deset („Miloševićevih“) godina, da lav i jagnje treba mirno da žive u multikulturnom raju i da treba uvek da bude maj. Raspišite, dakle, raferendume. A ne da, eventualnu, tesnu pobedu jednog, pošteno govoreći, vrlo favorizovanog kandidata tumačimo kao bezuslovno izjašnjavanje o bezuslovnom pristupanju EU. Pa onda, budući da, navodno, put u EU vodi kroz NATO, narednih meseci ponovo vaskrsne i u poslednje vreme malo zamrla sintagma „evro-atlantske integracije“. I da se na kraju, pošto, kao što znamo, život ne može da čeka, u nekom trenutku zaključi da Kosovo ipak ne bi smelo biti prepreka na putu u bolju – podrazumeva se – evropsku budućnost.

Plašim se da je upravo to scenario koji su imali na umu oni koji su DS i Tadića gurnuli u ove i ovakve predsedničke izbore. Tadić je najbolji mogući promoter evro-atlantske priče koja polako ali kontinuirano slabi i kopni pod teretom spoljnih pritisaka i izneverenih domaćih očekivanja. Iako se nije pokazao baš onoliko „kooperativnim“ koliko se to od njega možda očekivalo, i premda je svojom kohabitacijom sa Koštunicom i povremenim patriotskim izlivima nervirao zapadne posmatrače, on – to je svima jasno – ipak neće hteti da ide predaleko u reakcijama na eventualno proglašenje kosovske nezavisnosti. Naizgled sitna epizoda sa akreditacijom posmatrača iz Velike Britanije i SAD pred prvi izborni krug u tom pogledu je više nego indikativna. Ako neko nije imao hrabrosti i volje da zbog aktuelne i aktivne podrške kosovskoj nezavisnosti makar simbolički uskrati gostoprimstvo na biralištima nekolicini nižih službenika britanske i američke ambasade, kako će sutra, na primer, uskratiti gostoprimstvo u Beogradu njihovim ambasadorima, ili preduzeti neku možda oštriju meru prema zemljama koje se budu isticale u podršci Prištini.

Dakle, Tadićeva pobeda objektivno smanjuje količinu glavobolje u Briselu i Vašingtonu. A to što se do nje ipak moralo doći preko pojačane patriotske retorike, potpisivanja energetskog sporazuma sa Rusijom i kampanje koja je u drugom krugu izgledala kao karikatura demokratskog fer pleja i nalikovala manje na evropske, a više gruzijske, egipatske i pakistanske uzore, smatraće se relativno prihvatljivom cenom koja je morala biti plaćena radi „odbrane demokratije“, odnosno zadržavanja Srbije na poželjnom – zapadnom – geopolitičkom kursu. A ako Tadić, kojim slučajem, izgubi, bože moj, biće to samo još jedan dokaz da Srbija ipak „nije zrela za demokratiju“ i da je beznadežno zaglibljena u prošlosti i nacionalističkom blatu, te da ubuduće ne treba imati ni ovoliko obzira prema njoj i njenim interesima. U najgorem slučaju, doći će do obnavljanja oštre političke polarizacije, u pepelu prljave kampanje sagoreće ostaci nacionalnog konsenzuza, zemlja će biti podeljena i svakako oslabljena za mogućnost reagovanja. Dakle, kakav god ishod da bude, spoljni arhitekti ove izborne drame biće na relativnom dobitku. Za razliku od dodatno destabilizovane Srbije koja će sa još većom mukom morati da traži svoj unutrašnji mir i neophodnu spoljnopolitičku ravnotežu.

 

 
 
Copyright by NSPM