Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Đorđe Vukadinović

Koska je bačena

Čini mi se da je simpatija prema SPS-u – kako onom Miloševićevom, tako i ovom Dačićevom – jedna od retkih stvari za koje do sada još nisam sumnjičen. Utoliko mi je i lakše da se, takoreći, bezrezervno složim sa usamljenim glasom Ivice Dačića koji je jedini od srpskih političkih zvaničnika glasno rekao kako su raspuštanje skupštine i vanredni parlamentarni izbori zapravo loše rešenje, da će oslabiti pozicije Srbije u važnom trenutku borbe za Kosovo i da bi neka varijanta vlade nacionalnog jedinstva bila bolja opcija.

Naravno da se sad može raspravljati da li je prilikom te ocene Ivica bio vođen čistim patriotskim impulsom, ili je na njegovu izbornu skepsu donekle uticala i činjenica da će sada ponovo morati da ide u tešku i neizvesnu borbu za glasove i prelazak cenzusa. Ali to ne menja ništa na istinitosti njegovih reči. Svi ostali su se junačili, pravili da je sve u redu i ponašali kao da na ovom svetu nema ničeg logičnijeg i normalnijeg od toga da se nakon samo desetak meseci raspadne vlada na čije formiranje je potrošeno skoro pet. Ili da usred diplomatskih napora i političke borbe za saniranje posledica jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti Srbija ostaje sa raspuštenom skupštinom i vladom u ostavci.

Srbija će, dakle, opet na izbore. Računajući i ustavni referendum, biće to, verovali ili ne, peto «sudbinsko» i «istorijsko» glasanje za jedva nešto više od godinu i po dana. Biće to peto uzastopno glasanje u kojem će se srpski birači pozivati da glasaju za «bolji život» i «ostanak Kosova u Srbiji». A pri tome i Kosovo i bolji život bivaju nekako sve dalji i dalji. Kaže se da su izbori ispit zrelosti i škola demokratije. Ali u starim i stabilnim demokratijama taj ispit se uglavnom polaže po nekom utvrđenom vremenskom ritmu, uglavnom na četiri godine. Uostalom, čak ni u onim politički nestabilnijim državama, poput Italije, nikada nije bilo toliko izbora za tako kratko vreme. A pri tome su izbori tamo – barem je donedavno tako bilo – ipak daleko više pučka zabava i neka vrsta političkog cirkusa, izvan kojeg se odvija više-manje normalan život. U Srbiji, naprotiv, kao da sve staje, sve se odlaže i sve dolazi u pitanje. Poslovi, planovi, projekti, dogovori... Svi čekaju da vide „šta će da bude“ i sve se pomera za „tamo negde posle izbora“.

Jedanaestog maja će biti ravno pet meseci od kako se Srbija nalazi u permanentnoj izbornoj kampanji. Pet meseci kako se ništa ozbiljno ne radi i svuda samo nešto čeka, kalkuliše, meri i odmerava. Za to vreme cveta jedino politički marketing i politička demagogija, seje predizborna magla i niču novi listovi, novinari, analitičari i eksperti za jednokratnu upotrebu.

Šta bi sa onom čuvenom «nacionalnom strategijom» u slučaju proglašenja kosovske nezavisnosti koju su koalicioni partneri mesecima u tajnosti usaglašavali? Kako će sada izgledati državna politika i ko će vršiti pritisak na zemlje koje se spremaju, ili razmišljaju da priznaju Kosovo? Ko će opozivati ambasadore iz zemalja koje to u međuvrenu učine? Ko će, na primer, prekinuti diplomatske odnose sa Slovenijom i još ponekom zemljom koja se, poput Slovenije i njene diplomatije, bude isuviše isticala u podršci „mladoj kosovskoj demokraciji“? Ko će sutra zamoliti ministarstva spoljnih poslova zemalja koje su priznale nezavisnost da njihovi ambasadori napuste Beograd? Ili je možda čitava ova politička kriza i izazvana upravo zato da se pažnja javnosti skrene sa Kosova, te da se Srblji još malo nahuškaju jedni na druge, a država spreči da učini ono što se naprosto u ovakvim situacijama mora učiniti?

Često se u jednom delu ovdašnje javnosti može čuti tvrdnja kako je u Srbiji sve mimo ostalog sveta i ponavlja žal što i mi ovde, eto, ne živimo i ne ponašamo se „kao sav normalan svet“. Ali upravo zarad te normalnosti neophodno je preduzeti bar nešto iz repertoara mera koje bi preduzela svaka vlada svake iole normalne zemlje bilo gde u svetu. Ostavimo, dakle, za trenutak po strani kosovske junake, mit i stradanje. Zaboravimo Kneza Lazara, Miloša Obilića, Karađorđa, Sinđelića i ostale nacionalne heroje. Ne tražim nikakve specijalne žrtve. Samo malo elementarnog nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja. Ništa više od onoga što se može naći i kod hladnih Engleza, uzdržanih Šveđana, racionalnih Švajcaraca, lukavih Grka, susednih Hrvata.

Pa Amerikanci su u patriotskom zanosu pre samo nekoliko godina iz jelovnika masovno izbacivali pomfrit samo zbog njegovog francuskog imena ( french fries ) i organizovali pravi progon francuskih vina iz američkih restorana. A pri tome je jedini francuski «greh» bilo odbijanje njihove vlade da podrži američku ratnu avanturu u Iraku.

Razmislimo malo. Ratna opcija i bilo šta što bi na nju moglo da liči, apsolutno je i unapred isključena, uz više puta ponovljenu svečanu zakletvu svih na političkoj sceni – uključujući i u tom pogledu svojevremeno malo kolebljive radikale. Isto tako, u danima pre i posle proglašenja kosovske nezavisnosti bezbrojni ekonomski stručnjaci su nam objašnjavali kako ekonomske sankcije prema Kosovu nipošto ne dolaze u obzir, jer bi one, navodno, najviše pogodile same kosovometohijske Srbe. Konačno, bojkot proizvoda i preduzeća iz zemalja koje su priznale Kosovo žigosan je kao je suicidan čin koji ništa ne bi promenio, osim što bi naljutio strane investitore i vratio se Srbiji kao bumerang. A demonstracije i izlivi gneva po srpskim ulicama proglašeni su za najgore varvarstvo koje nam «kvari imidž» i od kojeg imamo samo štete.

Na raspolaganju nam, dakle, rečeno je, ostaju samo «diplomatska sredstva». E sad, tih sredstava ima ograničen broj i ona se kreću u rasponu od potpunog prekida diplomatskih odnosa, preko njihovog spuštanja na niži nivo (recimo, na nivo otpravnika poslova), pa do onih blažih formi koje uključuju «povlačenje ambasadora na konsultacije», ili, pak, samo upućivanje protestne note. Srpska vlast, dok je još bila koliko-toliko jedinstvena opredelila se za ovu najmekšu varijantu diplomatske reakcije – kakva je, uzgred budi rečeno, neprimerena ozbiljnosti i težini povoda. (Takve mere se obično preduzimaju u slučaju nekih bezazlenih pograničnih incidenata, ribolova u teritorijalnim vodama, ili neke manje špijunske afere.) Ali, gle čuda, nekima u Srbiji i u srpskoj vladi i to malo kao da je bilo previše.

«Kako da zaoštravamo odnose sa zemljama koje su nam najbliži ekonomski partneri i koje su članice asocijacije u koju i mi pretendujemo da uđemo», moglo se čuti poslednjih nedelja. A ista «argumentacija» ponovljena je i u slučaju tužbi pred međunarodnim i nacionalnim sudovima protiv zemalja koje priznaju bespravno proglašenu kosovsku nezavisnost. Naravno da te tužbe ne bi mnogo promenile – baš kao što je i povlačenje ambasadora na konsultacije u suštini bezazlena i mlaka diplomatska mera. Kada se prašina slegne i strasti malo smire, oni se uvek mogu tiho vratiti nazad. Ali to su bile doslovno poslednje stvari kojima se kako-tako spašava državni obraz i zadržava barem privid nacionalnog ponosa i samopoštovanja.

A u tome je, čini se, i bila stvar. Srpske bundžije je trebalo ne samo poraziti, nego i poniziti. I to je pravi smisao ne samo nepristojnih ponuda u vidu raznih «političkih sporazuma» koji nam nude sa zapada, nego i ovog tekućeg izbornog ci(r)klusa. Ako već nisu hteli da sami priznaju nezavisnost Kosova, Srbe treba navesti da izaberu vlast koja tim povodom neće želeti, smeti ili umeti ništa da preduzme. Treba ih obezglaviti, zbuniti, posvađati i paralisati. I, pošteno govoreći – sviđalo nam se to ili ne – autorima i režiserima ovog scenarija se mora priznati da su dobrom putu. Nego, jeste li se zapitali gde su i šta to rade «naši»?

Tekst je objavljen u najnovijem broju nedeljnika Pečat

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM