Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Pod lupom

Đorđe Vukadinović

DA LI JE VREDELO?

Ishod je očekivan – sve ostalo je iznenađenje. Kao i posle prvog kruga, ova, naizgled, paradoksalna rečenica mogla bi biti najkraći komentar proteklih predsedničkih izbora.

Boris Tadić je obnovio mandat – baš ako što se očekivalo i kao što su predviđale sve kladionice i predizborne ankete. Istina, do svog drugog mandata Tadić je stigao mnogo teže nego što se mislilo i to posle teške rovovske bitke u kojoj je najmoćnija i najorganizovanija srpska stranka angažovala praktično sve raspoložive političke, materijalne i medijske resurse, zloupotrebljavajući ih povremeno preko granice dobrog ukusa. Ispostavilo sa da posle osam godina nove vlasti, strah od devedesetih ostaje najjače oružje u rukama petooktobarskih pobednika. Ništa rezultati, ništa ispunjena obećanja, ništa bolji život i stotine hiljada radnih mesta. Da se ne lažemo, samo su negativna kampanja, vešto ubacivanje u igru Vojislava Šešelja i strah od obezvređivanja “Dinkićevih” akcija, pada dinara novih sankcija i ekonomske blokade omogućili Tadiću da se, na kraju, ipak nekako domogne drugog mandata. Dakle, referendum o Šešelju i igra na kartu kolektivnog resentimana, frustracije i podele iz devedesetih, a ne tanka i neatraktivna japijevska priča o “zajedničkom osvajanju Evrope”.

Hoću reći da je Boris Tadić ovu pobedu platio neočekivano skupo, kako u moralnom, tako i u političkom smislu. A koliko tačno, videćemo vrlo brzo. Na primer, kada dođu lokalni izbori, ili onda kada Ištvan Pastor i sandžački Bošnjaci ispostave račun za svoju doslovno plebiscitarnu podršku u drugom krugu.

Nikolić i radikali su u dve nedelje dva puta prešli granicu snova. Izbili na "kotu 40 odsto" biračkog tela i prešli dva miliona dobijenih glasova. Treću barijeru – izlazak iz Šešeljeve senke i oslobađanje od straha i nelagode koje njegovo ime još uvek izaziva kod većine građana – ipak nisu uspeli da preskoče.

Bilo je jasno da uloga – potencijalnog – je zič ka na vagi može biti itekako opasna po Koštunicu i DSS. Ali čak ni najveći pesimisti među narodnjacima verovatno nisu pretpostavljali takav debakl. Očigledno je bilo da Koštunica ne zna šta da radi sa tim vrućim izbornim krompirom koji mu je ubačen u krilo, da ne ume valjano ni da ga zagrize, niti da ga izbaci iz ruku. Zato je juče i danas raspoloženje u centrali DSS-a bilo verovatno mnogo tmurnije nego kod radikala.

Ali tako je to u politici i u životu. Đavo uvek dođe po svoje, mada ne uvek i u trenutku kada je to zasluženo. Tako i ovo posrtanje DSS-a nije palo s neba nego je došlo kao neminovna posledica neodlučnosti i nečinjenja, s jedne, odnosno serije loših ili zakasnelih poteza sa duge strane. Uostalom, podsetimo se nakratko kako su se stvari odvijale u poslednja dva meseca. Ne obavestivši prethodno svog koalicionog partnera, DS je 12. decembra "unilateralno" raspisao predsedničke izbore, verovatno procenjujući da je sada poslednji trenutak da se, pre raspleta kosovske krize i očekivanog proglašenja nezavisnosti Kosova, obnovi Tadićev predsednički mandat. U DSS-u su, najpre, bili strašno ljuti i zapretili oštrom odmazdom. Zatim su rekli da ih predsednički izbori uopšte ne zanimaju. Zatim su u poslednji čas ipak na njima izbacili svog kandidata u liku Velimira Ilića. Zatim su dozvolili da se stvori utisak kako je podrška Borisu Tadiću u drugom krugu gotova stvar. Zatim su tu podršku uslovili. I na kraju, budući da Tadić nije pristao na dopunu koaliciong sporazuma kojim bi se obavezao na čvršći stav prema Evropskoj uniji, saopštili kako mu podršku uskračuju. Ali i naglasili kako to nikako ne znači da podržavaju njegovog protivkandidata Tomislava Nikolića?! Ovako složeno zbilja deluje kao vic – ali je upravo tako bilo. Bez obzira što svaki od navedenih poteza ima neku svoju logiku i moguće opravdanje, posmatrani zajedno, zbilja deluju kao šala, politički mazohizam – ili politički suicid. I nije to nikakva afirmacija "trećeg puta". To je samo politički diletantizam zaodenut u ruho političke principijelnosti i strateškog planiranja.

No, čak i ovako oslabljen, Koštunica bar još za neko vreme ostaje važan, i – makar formacijski – centralni politički faktor na srpskoj političkoj sceni. Ipak, političke opcije su mu sve suženije, a manevarski prostor sve manji i manji. Tadić je i bez njegove eksplicitne podrške obnovio mandat. Nikolić osvojio preko dva miliona glasova, a i Velja Ilić pokazuje da je sve skloniji samostalnim političkim i poslovnim kombinacijama. A što se tiče G17, teško da je iko ozbiljan – sem možda ponekog iz Koštuničinog okruženja – mogao da veruje u to da će mu Dinkić biti saveznik u bilo kom važnom odmeravanju sa demokratama ili zapadom.

Ne znači, međutim, da će demokrate sada odmah ići na rušenje vlade i nove parlamentarne izbore. Znaju oni da je njihova prednost u srpskom biračkom telu vrlo tanka, i da teško da bi u narednih par meseci mogli postići još jednu ovakvu političku mobilizaciju koja bi im garantovala formiranje čiste "evro-reformske" vlade bez DSS-a. Naravno, demokratski jastrebovi će u narednim danima pretiti parlamentarnim izborima i pozivati Tadića da odbaci verolomnog Koštunicu i kruniše svoj izborni rezultat. Istovremeno, drugi deo demokratskog establišmenta igraće ulogu "dobrog policajca" i nuditi Koštunici razne varijante kompromisnih i kvazikompromisnih rešenja kojima bi se, istovremeno, garantovao opstanak postojeće vlade i DSS-u koliko-toliko čuvao patriotski obraz. Sa svoje strane, DSS će verovatno pokušavati da izbegne parlamentarne izbore, pretiti koalicijom sa radikalima i takođe tražiti neki kompromis sa Tadićem.

Tako stvari otprilike stoje, gledano iznutra. No, već više puta se pokazalo da spoljašnji politički faktori, njihove računice i kompleksni interesi mogu itekako poremetiti domaće političke kombinacije. A najavljeno slanje misije EU na Kosovo, bez odluke Saveta bezbednosti i pre nego što su čak i zvanično proglašeni izborni rezultati i pobeda njihovog favorita, upravo je jedan takav primer. Dakle, opet smo otprilike tamo gde smo bili pre 12. decembra. Osim što je Koštunica oslabio, a Tadić malo ojačao – kao, uostalom, i radikali. I što su građani umorniji i politički sluđeniji, a Srbija malo slabija i mnogo podeljenija nego pre. Da li je vredelo, gospodine Tadiću?

Najzad, svi komentatori su primetili i pozdravili džentlmenski gest kojim je Tomislav Nikolić bez oklevanja priznao poraz, kao i komplimente koje je Boris Tadić, nakon svega, uputio svom ljutom rivalu. To deluje lepo i "svetski", ali se onda nameće logično pitanje – zašto je trebalo paliti tolike vatre, zašto je toliko trebalo zloupotrebljavati medije, toliko kršiti izborni fer plej i demokratska pravila igre. Zašto je trebalo Dodika kao mečku vodati po demokratskim mitinzima da uveseljava narod i onako neukusno i nedržavnički pljuje radikale? Zašto onako instrumentalizovati guvernera Jelašića i instituciju Narodne banke Srbije? Zašto gurnuti Srbiju u atmosferu vanrednog stanja i, maltene, psihozu građanskog rata?

Pobedniku se mnogo toga prašta, a gubitnici obično ispaštaju i za ono za šta nisu krivi. Srbija i Srbi iz poslednje decenije prošlog veka samo su najsvežija i istorijski nam najbliža potvrda te stare mudrosti. Oprostiće se tako možda i Tadiću – barem dok uz pomoć stranačke infrastrukture kontroliše srpsko javno mnjenje. Ali se ipak neće moći brzo zaboraviti sa koliko su lakoće i nepromišljenosti on i njegov tim prethodnih dana sejali strah i mržnju po Srbiji. I da je možda upravo po tome, nažalost, Srbija najviše ličila na onu iz devedesetih.

 

 

 
 
Copyright by NSPM