Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

Miša Đurković

Ugrožena demokratija

Kuda vodi postizborno ponašanje Demokratske stranke u vreme kulminacije višegodišnje krize u Srbiji

Višegodišnja kriza u Srbiji doživljava kulminaciju. Postoje dva nivoa na kojima se ona može pratiti. Jedan je sektorski, tj. stanje pojedinačnih sistema u društvu. To su svi oni delovi organizacije koji pokrivaju oblasti ljudskog delovanja kao što su ekonomska, bezbednosna, demografska, pravosudna, kulturna, medijska, verska, naučna ili bilo koja druga politika. Podaci i indikatori (koji se sve ređe mogu naći u našim medijima) o stvarnom stanju pojedinih oblasti su više nego alarmantni. Npr. ekonomska politika vođena od 2000. je gotovo pred kolapsom. Podaci izneti na nekoliko skorašnjih stručnih skupova prikazuju nesrećnu prezaduženu zemlju čiji spoljnotrgovinski deficit stiže i do 10 milijardi dolara godišnje, koja nema šta da proizvede i proda, koja je potpuno zapustila nauku i tehnologiju kao faktore razvoja, gde su plate u javnom sektoru veštački napumpane kako bi se građani korumpirali pred izbore i demfovala priča o Kosmetu, zemlju koja je na samom dnu svetske lestvice po kompetitivnosti, komparativnim prednostima i odlivu ljudskog kapitala.

U klasičnoj političkoj teoriji pored ekonomske moći, postoje još dva osnovna sektora iz kojih država crpe snagu. To su demografija (ljudi koji žive na njenoj teritoriji, proizvode njenu ekonomsku moć i čine potencijalnu vojnu snagu) i vojnobezbednosna komponenta. I ovde je situacija izuzetno loša. Odliv mozgova, o čemu se toliko kukalo devedesetih, nesmanjenom žestinom je nastavljen i u ovoj dekadi (šesti u svetu). Nastavljeno je i sa padom nataliteta tako da godišnje gubimo između 30 i 40 hiljada stanovnika. O svemu ovom država nema nikakvu ozbiljnu politiku.

Priča o vojnobezbednosnom sektoru je verovatno jedan od najbolnijih segmenata srpske tranzicije. Da nema povremenih članaka Miroslava Lazanskog u medijima, o ovim problemima ne bi se ni govorilo. (A šta bi sa civilnom kontrolom bezbednosnog sektora i transparentnošću reformi!?) Po svemu sudeći, vojnobezbednosna i odbrambena moć ove države je debelo nagrižena. Ponašanje vojnog i državnog vrha tokom kosovske krize pokazalo je da se srpska vojska više ne priprema za odbranu naše teritorije. Iz vojnog vrha su sistematski pomerani generali koji su učestvovali u odbrani od agresije 1999, oni koji su stekli bogato ratno iskustvo, a promovisana nova generacija kojoj je izgleda važnije da razvija vojno partnerstvo sa gardom iz Ohaja nego da brani sopstvenu zemlju.
No, u ovom trenutku postoji još važniji i fundamentalniji nivo krize. U Srbiji je ugrožen sam sistem liberalne demokratije kao najvažnije tekovine 5. oktobra. U svakom društvu, naime, postoje sporovi o tome kako bi ono trebalo da se razvija i šta su prioriteti. Ove različite tendencije ispoljavaju se preko političkih programa koje iznose političke stranke. Liberalna demokratija je najbolji postojeći politički sistem, pre svega zato što obezbeđuje najbolji sistem mirnog razrešavanja društvenih sukoba, mirnog nadmetanja i transfera vlasti. Demokratska pravila igre su garant stabilnosti i sigurnosti za sve građane date političke zajednice.

Slobodan Milošević je vladao suprotno tim pravilima i na različite načine je opstruisao slobodnu političku utakmicu. U nekoliko slučajeva (1996. i 2000. godine) bio je spreman i da falsifikuje rezultate izbora kako bi sprečio da vlast vrše njegovi politički protivnici.
Kada smo 5. oktobra izvršili promenu vlasti, nadali smo se da će Srbija ući u miran period u kome će se konačno Ustav i zakon poštovati. Nažalost, nosioci vlasti i javnih funkcija pokazali su da će borba za ostvarivanje vladavine prava u našoj zemlji biti duga i izuzetno teška.

Međutim, bar jedna tekovina 5. oktobra do ovih izbora je bila neupitna: sloboda izbora i mogućnost slobodnog izražavanja volje birača koju nakon izbora niko nije dovodio u upit. Svi izbori su zaista bili fer i korektni, stranke su imale jednaku mogućnost predstavljanja programa i nakon izbora je vlast obrazovala grupacija ili koalicija koja bi uspela da sastavi skupštinsku većinu.

Ponašanje predsednika Republike Borisa Tadića u poslednja dva meseca je prvi, veoma opasan presedan te vrste. Gospodin Tadić i pripadnici njegove stranke su više puta pretili da će opstruisati funkcionisanje sistema ukoliko se na beogradskom i državnom nivou ne formira vlast koja bi im bila po volji. Ova vrsta ponašanja je jasno protivustavna, neprihvatljiva i direktno ugrožava ustavni i pravni poredak države Srbije. Ona ugrožava samu izbornu liberalnu demokratiju kao najvažniju tekovinu 5. oktobra i preti da sukobe građana i sukobljenih opcija ponovo izbaci iz institucija, te da autoritarizam i ulicu ponovo instalira kao poprište političkih sukoba u Srbiji.

Predsednik Republike je izabran 3. februara na slobodnim izborima (poraženi protivkandidat mu je odmah čestitao), ali se on od tada ne ponaša u skladu sa funkcijom već i dalje protivustavno nastupa, pre svega kao predsednik Demokratske stranke. Član 115 Ustava jasno definiše nespojivost funkcija: predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili delatnost. Pozicija predsednika parlamentarne stranke nesumnjivo jeste javna funkcija. Inače, ovaj član je doslovno prepisani stav 7 člana 86 Ustava iz 1990. i moramo se podsetiti da je Slobodan Milošević onoga trenutka kada je bio izabran za predsednika države zamrzavao svoju funkciju predsednika stranke. Dakle, Milošević se za razliku od Tadića bar u ovoj odredbi pridržavao Ustava.

Predsednik Tadić i javnom delatnošću u svojstvu predsednika stranke, ali i svojim diskursom i nizom izjava krši i član 111 Ustava koji određuje da predsednik izražava državno jedinstvo Republike Srbije. Suprotno ovoj odredbi, u poslednjih desetak dana kampanje i nakon izbora Tadić insistira na produbljivanju podela između građana i na neprihvatljivom diskriminisanju izborne volje znatnog, a možda i većinskog dela građana. Umesto da poštuje formalne kriterijume izborne demokratije, on se upustio u veoma opasno vrednosno razvrstavanje (ne)prihvatljivih programa i stranaka.

Tadić je time pokazao sklonost ka veoma opasnom bonapartističkom modelu ponašanja dajući izjave prema kojima bi on, a ne građani Srbije, trebalo da definiše šta je stvarna izborna volja građana. Wegova izjava u samoj izbornoj noći i ponavljana više puta od strane njegovih saradnika, prema kojoj su navodno građani Srbije time što su u velikom broju glasali za Listu za evropsku Srbiju pokazali volju da ona i pravi vlast, jeste izuzetno opasan presedan. Ova vrsta spinovanja, koju pod uticajem veoma loših savetnika Tadić koristi, jeste nešto što je neprihvatljivo u bilo kom istinski demokratskom društvu. Jer 39 odsto je manje od 50 odsto i nikakvim pritiskom javnog mnjenja, medija ili bilo kojom drugom vrstom simulacije i propagande ne može se pretvoriti u 51 odsto. Predsedniku bi neko trebalo da objasni da ovde ne žive idioti i da primitivna propaganda kojoj sve češće pribegava njegov tim vređa zdrav razum i dostojanstvo ljudi kojima vlada.

Dakle, ako ova lista može da nađe partnera sa kojim bi dosegla 126 poslanika, onda to jeste volja većine građana. Ali ako to nije slučaj, onda je ponašanje gospodina Tadića direktno protivustavno, i on treba da snosi moralne, političke i pravne posledice protivustavnog delovanja jer se prvi posle 2000. usudio da preti da je spreman da ugrozi temelj izborne demokratije u Srbiji. Kako inače tumačiti tvrdnju da su predstavnici druge strane pokušali da naprave „matematičku većinu”? Kakva druga većina postoji u demokratiji? Ako se pojavi druga parlamentarna većina, on će biti dužan da njenom predstavniku poveri mandat bez obzira na lični stav ili želju. Ako većine nema, ide se na nove izbore.

Ponašanje funkcionera Demokratske stranke Alimpića koji je, uprkos jasno postojećoj većini u skupštini Beograda i već potpisanom koalicionom sporazumu predstavnika te većine, odlučio da maksimalno odlaže formiranje nove skupštine i time opstruiše funkcionisanje grada jeste izgleda dokaz da je ova vrsta stava, koja ugrožava praksu i duh liberalne demokratije, postala manir ove stranke. Vrednosne diskvalifikacije ljudi koji imaju drugačije političke stavove i beskrupulozna odbrana pozicija svim sredstvima polako čine Demokratsku stranku antisistemskom. Samo su komunisti na ovim prostorima pretendovali da pozivanjem na više ciljeve opravdaju suspendovanje demokratije. A Alimpić to više i ne krije u javnim nastupima tvrdeći da hoće da maksimalno odloži i spreči formiranje gradske vlasti koja će „biti loša za građane Srbije”. Zakazivanje sednice za 14. jul znači da će do isteka zakonskog roka za obrazovanje vlasti (22. jul) odbornici imati svega pet-šest radnih dana i da će demokrate verovatno pokušati da opstrukcijama spreče da formirana većina konstituiše novu vlast i tako suprotno volji građana izbore raspisivanje novih izbora u Beogradu.

Ovakvim ponašanjem DS je na ivici da pređe rubikon parlamentarizma i da krene ka diktaturi. Šta se desilo sa strankom koja je bila motor borbe protiv Miloševićevog autoritarizma? DS svakako nije ona stranka koja je sve do 1997. u programu imala borbu za ujedinjenje svih srpskih zemalja. Već je sam Zoran Đinđić dosta promenio u imidžu i načelima stranke posle 2000. Međutim, njemu ni na kraj pameti nije bilo da napravi ovakvog današnjeg nosioca globalne levičarske političke korektnosti. Đinđić je čovek koji je odmah posle izbijanja pobune na jugu Srbije jasno izjavio da je spreman da uđe u rat, i verovatni razlozi njegovog uklanjanja leže u tome što je to bio poslednji čovek u Srbiji koji je hteo da vojsku i druge bezbednosne službe koristi za ono što im je namena: za odbranu celovitosti i integriteta države.
Današnji DS je zanimljiva kombinacija SPS-a za XXI vek (stranka vlasti koja je na interesnim osnovama integrisala najbogatije slojeve društva) i ideologije nekadašnjeg Građanskog saveza Srbije. Već je opšte mesto da njeni funkcioneri danas ponavljaju floskulu o tome kako je Srbija kriva za ratove 90-ih i sl. Međutim, sve to ne bi bilo dovoljno za ovakvo ponašanje da nema ozbiljnog „pumpanja” od strane spoljašnjih centara moći.

Dolazimo do strašnog problema za sve koji su obrazovani na načelima zapadne liberalne demokratije i koji su dugo smatrali da zapadne zemlje zaista po pravilu svuda podržavaju razvoj demokratije. Ponašanje Brisela i pre svega Vašingtona tokom današnje krize je teško shvatljivo iz te perspektive. Ambasador SAD, gospodin Manter, direktno se uključio u javno spinovanje i usmeravanje političke volje građana Srbije. Prošle nedelje je dao nekoliko intervjua koji nemaju nikakve veze sa elementarnim pravilima diplomatskog ponašanja, ohrabrujući ovakvo nedemokratsko ponašanje DS-a.
Konačno treba shvatiti da zapadne zemlje nisu nužni prijatelji i promoteri demokratije. U međunarodnim odnosima vode se pre svega geopolitikom i interesima, pa se demokratija promoviše tamo gde su na vlasti prijatelji, a gde god narod može da odluči drugačije, pomažu se autoritarni režimi i politička manipulacija. Ambasador Manter, nažalost, samo sledi načela spoljne politike koju jednako razvijaju oba tabora u američkoj eliti: i republikanski neokonzervativci (Kejgan, Podhorec, Krauthamer) i liberalni intervencionisti (Klintonova administracija). Razumljivo je što nakon deset godina ovladavanja raznim sektorima u Srbiji, Zapad ne bi npr. voleo da vidi generala Delića na čelu Ministarstva odbrane. Ali građani Srbije imaju pravo da Delića postave na to mesto ako tako glasaju. Ogroman je problem što se DS otvoreno stavlja u službu politike koja misli da oni više na to nemaju pravo i na talasu takvih preporuka počinje da ugrožava temelje demokratije u Srbiji, stavljajući u funkciju ove opasne rabote najjaču organizacionu mašineriju, medijsku silu pa čak i implicitne pretnje zloupotrebe vojne sile (poseta Ponoša sedištu NATO-a dva dana posle izbora).
Verujući da u samoj Demokratskoj stranci i dalje postoje ozbiljni ljudi koji mogu da razmisle o posledicama svojih postupaka, apelujem na njih da se vrate u granice ustavnosti i izborne demokratije. Neka ih ne zavara relativna pasivnost i neorganizovanost partija koje su sa druge strane. Ovakvim postupcima protiv sebe će podići mnogo širi blok svih nas koji smo danas politički neopredeljeni, ali ne želimo da postanemo roblje koje nema ni elementarnu mogućnost izbora. Srbija nije ni Haiti ni Panama ni Dominikanska Republika i sa nekim stvarima ovde ne bi smelo da se igra. Posledice ugrožavanja demokratije i krhke, ali postojeće, stabilnosti mogu biti strašne. Ustavite se dok je vreme.

(Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu)

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM