Goran Đorđevic

DUGO TRAGANjE ZA PRAVDOM

Kao jedan od mogućih odgovora na priznanje nezavisnosti Kosova od strane jednog broja zemalja pominje se pokretanje postupaka pred M e đunarodnim sudom pravde u Hagu, kroz podnošenje tužbe protiv zemalja koje su priznale jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Ovo je nesumnjivo jedan od planova koji su vredni pažnje, kako sa pravnog, tako i sa političkog stanovišta, imajući u vidu politička i pravna ograničenja navedene namere. Naravno, u vreme nastanka ovog teksta, već se može postaviti i pitanje blagovremenosti navedenog plana.

Nema dileme da je nasušna potreba da se Međunarodni sud pravde (u daljem tekstu: MSP) na bilo koji način uključi u proces priznavanja ili osporavanja priznanja nezavisnosti Kosova. U vreme u kome je međunarodno pravo relativizovano do vulgarnosti, u vreme kada gola sila i nasilje, (p)ostaju prva i poslednja reč međunarodne politike, mesto i uloga MSP-a, u kontekstu nezavisnosti Kosova je višestruko važna i potrebna.

Međunarodni sud pravde je glavni sudski organ UN (član 92. povelje i član 1. Statuta MSP). Položaj Međunarodnog suda pravde u kontekstu odgovarajućih odredbi Povelje UN, treba se posmatrati najpre u jednom istorijskom kontekstu, jer samo takav pogled na Međunarodni sud pravde unapred daje odgovore na postavljena pitanja, ukazuje na ograničenja i pokazuje koliko je međunarodno pravo iako institucionalizovano (kroz postojanje UN i MSP), u velikoj meri relativizovano, a pravda u svetu kome živimo daleka.

Dakle, u vreme osnivanja OUN, po okončanju Drugog svetskog rata i na početku hladnog rata, proces dekolonizacije i propasti velikih carstva (Velika Britanija, Japan), uveliko opterećeni i ograničeni svet, uvek na novom početku, je rešio da načini „svet ravnopravnih“. Uslov za „svet ravnopravnih“ bio je uspostavljanje makar formalno „sveta suvereno jednakih“ kako je to navedeno u Povelji UN. MSP je predstavao značajan deo tog plana. Odredbama člana 7. stav 1. kao i člana 92. Povelje UN kao MSP je definisan kao jedan od glavnih organa, odnosno glavni sudski organ UN, čiji je Statut sastavni deo Povelje UN. Odredbama Statuta MSP, je dato pravo MSP da razmatra najznačajnija pitanja međunarodnog prava, i to počev od tumačenja ugovora, do na najopštiji način definisanog „svakog pitanja međunarodnog prava!“. U kontekstu ciljeva Povelje i ustrojstva MSP, nije pogrešno reći ni da je Međunarodni sud prave deo opšteg mehanizma UN, usmeren ka održavanju mira i bezbednosti.

Zato je i naglašeno da su svi članovi UN ipso facto učesnici u statutu MSP (član 93. Povelje) te da svaki član UN “ima i prima“ obavezu da će se povinovati odluci MSP u svakoj odluci (član 94) u kome se jave kao »parnična strana». Nema sumnje da MSP predstavlja jedini sud koji ima opštu stvarnu nadležnost koja obuhvata sva pitanja međunarodnog prava (član 36. Statuta). Ali opšti karakter MSP, umanjuje mogućnost da strane u sporu stvarnu nadležnost mogu ograničiti u vidu rezervi ratione materiae.

Okolnost koja bi u startu otežala postupanje po tužbi jesu rezerve pojedinih država na nadležnost MSP. Sa obzirom da sud nema automatski nadležnost nad pravnim sporovima između država članica Statuta, već da je neophodno postojanje saglasnosti država o njegovoj nadležnosti, kao što je to bio slučaj u predmetu Istočni Timor (ICJ Reports 1995) , a posebno slučaj Jugoslavija V . SAD, kao i predmet Jugoslavija v. Belgija po Zahtevu za donošenje privremenih mera (1). Sa obzirom da je SAD jedna od potencijalnih tuženih zemalja valjalo bi ukazati na stav SAD u vidu prakse imajući u vidu danas već čuveni slučaj Nikaragva (ICJ Reports 1986), a koji danas predstavlja opšte mesto odnosa SAD prema međunarodnim sudom pravde . Sa druge strane, dobar broj zemalja koje su priznale Kosovo je prihvatilo «obaveznu nadležnost suda» (Velika Britanija, Finska, Austrija, Švajcarska), tako da za podnošenje tužbe prema navedenim zemljama nema prepreka.

Kada je reč o položaju Srbije kao parnične strane, valjalo bi ukazati na potrebu da Srbija takođe prihvati Deklaraciju o obavezujućoj nadležnosti MSP.

Prihvatanje Deklaracije o obavezujućoj nadležnosti MSP, je potrebno kako bi se izbegli mogući prigovori (imajući u vidu delikatnost postupka) tuženih zemalja.

Zato valja podsetiti da je u sporu Jugoslavija v . Belgija, imajući u vidu da je SRJ tek 26. aprila 1999. godine, deoponovala kod Generalnog sekretara UN, izjavu i priznanju obavezne nadležnosti MSP (dakle neposredno pre podnošenja tužbe), od tužene države, ali i od strane jednog broja sudija to okarakterisano kao «postupanje protivno korektnog vršenja pravde», te da činjenica da je akt o prihvatanju obavezne nadležnosti MSP podnet samo nekoliko dana pre podnošenja zahteva za pokretanje postupka, nije akt «izvršen u dobroj veri i da je suprotan samom konceptu prihvatanja obavezne nadležnosti suda o opcionoj klauzuli iz Statuta» , te da «slučaj nije pokrenut bona fide».

U svetlu napred navedenih razloga za pokretanje postupka, makar na nivou materijalno pravnih mogućnosti, valjalo bi ukazati na već zaboravljen slučaj SRJ protiv članica NATO iz 1994. godine.

Vlada SRJ je 18. februara 1994. godine podnela zahtev MSP u Hagu za pokretanje postupka protiv 16 država članica zbog Odluke Saveta NATO donešene u formi ultimatuma da izvrši vazdušne udare protiv vojnih postrojenja na području Sarajeva. (2). Pravni osnov zahteva SRJ bio je utvrđenje da su države članice NATO povredile odredbu člana 2. stav 4. i člana 53. stav 1. Povelje OUN, preteći da će upotrebiti silu bez ovlašćenja Saveta bezbednosti i u formi ultimatuma, kao i zahtev da se obavežu tužene države da se uzdrže od akta pretnje ili upotrebe sile. Takođe podnet je zahtev na osnovu člana 41 (1) Statuta MSP, za izdavanje privremenih mera – zabrane upotrebe sile i izvođenja vazdušnih udara kao i uzdržavanje država članica NATO od pretnje ili upotrebe sile ili bilo koga drugog akta protivnog odredbama člana 2 (4) i člana 53 (1) Povelje OUN. Značajno je da se Vlada SRJ pozvala na član 36 (1) Statuta MSP koji daje mogućnost da se nadležnost suda zasnuje pod uslovom da je tužene države prihvate. Navedeni spor nije ni započet jer tužene države nisu dale saglasnost na nadležnost MSP.

U navedenom postupku iako je osporavano pravo SRJ da podnese tužbu kao država koja budući da nije član UN, nije ni članica Stauta MSP, ali nije osporavan pravni osnov podnošenja tužbe.

Danas se može reći da je podnošenje tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, u političkom smislu zakasnela.

Ovo iz razloga što je ista morala uslediti nakon prvih najava zvaničnika pojedinih zemalja koje su direktno dovodile u pitanje ili negirale suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, kao suverene članice UN. Podsećanja radi, orkestrirana kampanja takvih izjava usledila je odmah nakon obelodanjivanja Ahtisarijevog plana, ali i ranije još tokom 2006-te godine od strane zvaničnika Albanije, Velike Britanije i SAD.

U tom trenuku, sama pomisao na mogući i očekivani stav MSP, mogla bi da bude otežavajuća i obeshrabrujuća činjenica za zagovornike, sponzore ali i neme posmatrače kosovske nezavisnosti. Opšte je mesto da sporovi pred MSP traju godinama, ali to svakako nije razlog za odustajanje od ovako važnog instrumenta u borbi za Kosovo i Metohiju.

Ovome se može dodati i mogućnost zahteva za izricanje privremenih mera protiv tuženih država, (član 41 Statuta Suda i članovi 73 i 74 Pravilnika o postupku suda) koje su značajne kako za ubrzanje procesa, tako i za samu odluku o privremenim merama u meritumu. U takvim uslovima, realno je bilo očekivati da bi do proglašenja nezavisnosti Kosova, već imali odluku o privremenim merama po tužbi Republike Srbije. Odluka o privremenim merama bi po svom karakteru već sadržala i stav po pitanju priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti na teritoriji suverene države članice UN. Takva odluka bi svakako bila od značaja kako za države koje se u međunarodnim odnosima vode egzistencijalnom linijom manjeg otpora, tako i za nastup pred brojnim međunarodnim forumima u kojima je trenutni zadatak srpske države onemogućavanje prijema samoproklamovane države.

Sa pravnog stanovišta bitno je ukazati da praksa međunarodnog suda pravde ukazuje da je moguće da se osnov za pokretanje postupka može tumačiti znatno šire u vremenskom trajanju, i to kako od događaja koji predstaljaju osnov za pokretanje spora pred sudom (u našem slučaju u vidu priznanja nezavisnosti Kosova, kao vid ugrožavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije) , tako i u postupcima koji su prethodili činjenici priznanja (u vidu najava priznanja, što takođe prestavlja akt kršenja međunarodnog prava po sebi), u skladu sa načelom damnum injurio datum.

Navedeni stav je prisutan u slučaju «Fosfati u Maroku» (P. C. I. J, Series A/B No. 74) u kome je sud zauzeo stav, odnosno ukazao na mogućnost «...da akti izvršeni posle kritičnog datuma, kada se uzmu u vezi sa ranijim aktima sa kojima su tesno povezani, predstavljaju u celini jedan, trajan i progresivan ilegalni akt koji nije potpuno završen do kritičnog datuma» te da «.....uprkos tome stvaraju stalnu situaciju nesaglasnu sa međunarodnim pravom koja nastavlja da postoji i posle pomenutog datuma». Gotovo identičan stav se nalazi učlanu 25. stav 1. Nacrta članova o odgovornosti države Komisije za međunarodno pravo: «1. Kršenje međunarodne obaveze aktom države koji ima kontinuirani karakter se dešava u momentu kada taj akt počinje. Međutim, vreme vršenja prekršaja se proteže kroz čitav period tokom koga akt traje i ostaje nesaglasan sa međunarodnom obavezom».

Na ovom mestu se u smislu blagovremenosti i političke celishodnosti tužbe, može razmotriti i pitanje dokazanog pravnog interesa. Na ironičan način, u slučaju rasprave o potrebi i interesu Srbije da se pokrene postupak i razmatra o pitanjima kršenja međunarodnog prava, činjenica podnošenja tužbe nakon priznanja nezavisnosti Kosova čini nespornim dokazani pravni interes legitimatio ad causam Srbije, budući da je neposredno pogođena činjenjem država u vidu kršenja međunarodnog prava.

Sve navedeno ukazuje da Srbija ima mogućnost da spor pred Sudom, pokrene kako zbog formalnog priznanja nezavisnosti Kosova, tako i zbog preduzimanja radnji koje su išle u pravcu priznanja, a u suštini predstavljaju teška kršenja međunarodnog prava. Navedeno u kontekstu već zadocnelog pokretanja postupka, pruža osnov da se celokupna aktivnost pojedinih zemlja osudi kao kršenje međunarodnog prava.

Na žalost, jedan deo vladajuće koalicije, izgleda je imao „skrivenu agendu“. Tako se od same najave krenulo u razvodnjavanje iste, na formiranje komisija, teorijska i praktična razmatranja i procenjivanja itd. Takav odnos većinskog dela vladajuće koalicije, u uslovima kada se lomila odluka o priznanju nezavisnog Kosova, otkrio je mnogo više i poslao mnogo značajniju poruku. Da jedinstven stav nije toliko neisključiv, te da bitka za očuvanje Kosova i Metohije, ne podrazumeva ni upotrebu legitimnih pravnih sredstava.

Nema sumnje da angažovanje MSP može predstavljati značajan i važan potez ka ukazivanju na zlonamernost i veličinu presedana kada je reč o priznanju Kosova, te nema dileme da je potrebno na bilo koji način doći do angažovanja MSP.

Sve navedeno ukazuje da je potrebno preduzeti sve mere kako bi se došlo do stava MSP. Stav MSP koji bi bio od koristi Srbiji bilo u vidu presude, ili odluke o privremenim merama, bilo u obliku savetodavnog mišljenja. U današnjim uslovima ne odustajući od podnošenja tužbe sa svim prigovorima neblagovremenosti, realniji je i celishodniji pokušaj da se dođe do savetodavnog mišljenja MSP.

I zbog toga je potrebno razmotriti mogućnosti kako doći do stava MSP, a da se takva namera ne blokira od strane onih koji su već priznali Kosovo, bilo u vidu rezervi na nadležnost MSP, ili u vidu sprečavanja u SB da se od MSP zatraži savetodavno mišljenje.

Jedna mogućnost je da se Srbija kao članica OUN, obrati SB da zauzme stav po navedenom pitanju ili se SB obrati MSP za savetodavno mišljenje (3). U sadašnjoj konstelaciji unutar SB, jasno je da 3 od 5 zemalja, stalnih članica jesu priznale Kosovo, te kao takvo imaju sasvim jasnu mogućnost da spreče angažovanje MSP u tretiranju tog pitanja.

Navedene prepreke otvaraju drugu mogućnost, a to je mogućnost da zahtev za savetodavno mišljenje MSP mogu zatražiti i drugi organi OUN.

U tom smislu vredna pažnje je mogućnost da savetodavno mišljenje od MSP zatraži Generalna skupština. Umajući u vidu da je generalna skuština sastavljena od svih država članica UN, jasno je da veliki broj država članica ne gleda blagonaklono na presedan kosovske nezavisnosti. U današnjem trenutku to se može potvrditi i činjenicom da do danas najveće muslimanske zemlje nisu priznale Kosovo (sa izuzetkom Malezije i Avganistana), ili da da nijedna arapska zemlja još uvek nije priznala nezavisno Kosovo, kao i činjenica da je samo 1 afrička zemlja priznala nezavisno Kosovo. Ovome treba dodati i činjenice da značajne zemlje, regionalne sile (koje su do te mere svesne svoje snage da već računaju na stalno članstvo u SB UN u toliko potrebnoj reformi UN), kao što su Indonezija, Indija, Južnoafička Republika, Egipat, Brazil itd. imaju nedvosmislen stav o presedanu kosovske nezavisnosti.

Sve navedeno otvara mogućnost da se putem zahteva Generalne Skupštine zatraži od MSP savetodavno mišljenje.

Sa druge strane nije nerealno da Generalna skupština OUN zauzme stav o pitanju koje je od bitnog značaja za međunarodni mir i bezbednost. To pravo je priznato članom 11. stav 2. Povelje. To pravo Generalne skupštine nije apsolutnog karaktera već je ograničenom članom 12. Povelje. (4) U uslovima u kojima SB se bavi pitanjem Kosova u okviru nadležnost iz člana 24. Povelje, jasno je da se aktivnost Saveta bezbednosti ne može okarakterisati kao «bavljenje». Navedeno ukazuje da postoji velika potreba da se Generalna skupština aktivira po ovom pitanju. O navedenom svedoči Rezolucija Generalne skupštine UN „ujedinjeni za mir“(5) Navedena rezolucija omogućava da Generalna skupština može zauzeti stav u slučajevima kad postoji pretnja miru narušenje mira ili agresija, u uslovima kada SB nije mogao da postigne jednoglasnu odluku da zaseda i zauzme stav tj. preporuke o merama koje treba preduzeti (6).

Interesantno je da je takva mogućnost bila najavljivana i od strane zagovornika nezavisnog Kosova. Nakon višestrukih neuspešnih pokušaja da se plan Marti Ahtisarija sprovede kroz Savet bezbednosti, bilo je predloga (uglavnom od strane predstavnika SAD i Velike Britanije) da se ahtisarijev plan zbog blokade SV, usvoji u Generalnoj skupštini, pozivajući se na „korejski presedan“.

Očigledno je da vreme neumitno teče i da će naredni period biti od suštinske važnosti. Zadatak odgovorne vlasti jeste da upotrebi sva pravna sredstva kako bi se tok priznanja nezavisnog Kosova zaustavio. U uslovima kada najveći broj zemalja nije doneo odluku o priznanju Kosova, uvlačenje MSP, na bilo koji način u kosovski problem mogao bi da predstavlja (toliko očekivani) razlog za posustajanje te „nezavisnosti malih razmera“. Sa druge strane, nema razloga ne očekivati da Odluka MSP (ma u kojoj formi doneta) ne bude osnova za odustajanje od nezavisnosti Kosova.

U današnjem trenutku, imajući u vidu sve glasnija upozorenja o sudbini međunarodnog prava i međunarodnog poretka, u čije temelje su ugrađeni principi suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kao i nasušnu potrebu da se sačuva država, svako odustajanje od aktiviranja Međunarodnog suda pravde predstavlja ujedno odustajanje od Kosova i Metohije.

U Nišu, 27.03.2008.godine

Fusnote:

1. U ovom predmetu sud je pitanje nadležnosti na vrlo jasan način obrazložio : «Budući da Sud, prema svom statutu nema automatski nadležnost nad pravnim sporovima među državama članicama tog Statuta ili među drugim državama kojima je dovzoljen pristiupi sudu; budući da Sud ponovo navodi «da je jedan od fundamentalnih principa njegovog Statuta da on ne može odlučitit o sporu među državama ako ne postoji saglasno s t država o njegovoj nadležnosti ....., i budući da Sud stoga može vršiti nadležnost samo među državama stranama u sporu koje su ne samo pristupile sudu , već su takođe i prihvatile nadležnost suda, bilo u opštem obliku ili za pojedini slučaj o kome je reč;!»

2. Reč je o ultimatumu kojim je NATO postavio bosanskim Srbima da povuku svo teško naoružanje na 20 km. od Sarajeva. Ultimatum je usledio nakon masakra na pijaci Markale u Sarajevu.

3. Savet bezbednosti je podneo ukupno 1 zahtev za mišljenje i to 1970. godine, dok je generalna skupština UN zahtev podnela 13 puta. Zahteve MSP-u, su svojevremeno podneli i Ekonomski i socijalni savet UN, izvršn odbor UNESK-a, Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna pomorska organizacija.

4. Da dok SB izvršava poverene zadatke GEneralna skupština ne može da čini neikakve preporuke!

5. JRMP 1 12 /1976, str. 229-23

6. Navedenom rezolucijom omogućeno je vojno učešće SAD u Korejskom ratu