Dejan Vuk Stanković

STRELCI POČASNIH GOLOVA

Očekivano ili ne, glasački listić za predstojeće izbore ponovo je poprilično popunjen. Kao i u svim prethodnim slučajevima, i u tekućem izjašnjavanju građana na predsedničkim izborima broj kandidata ni na koji način direktno ne utiče na ishod. Političke okolnosti su toliko složene da bi izbori bili neizvesni i da je broj kandidata i manji i veći od postojećih devet, koliko je na poslednjoj sednici u 2007. godini potvrdio RIK.

Kao što su aktuelni izbori istinski neizvesni, tako je gotovo apsolutno izvesno da će u drugi krug ići lider Demokratske stranke Boris Tadić i lider Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić. Njihova trenutna prednost u odnosu na ostale kandidate tolika je da je mogućnost da u drugi krug uđe neko drugi isključivo apstraktno teorijska, tačnije zamisliva, ali u isti mah apsolutno neostvariva. Pomenuto saznanje o šansama kandidata spada u red opštepoznatih istina srpske političke scene. Izvesno je da ova istina nije ekskluzivni posed agencija za istraživanje javnog mnjenja, političkih komentara, ili pak izbornih štabova DS-a i SRS-a, već je poznata i verovatno spoznata i od drugih kandidata.

Uprkos gorčini saznanja o nemogućnosti izbornog trijumfa, izborna ponuda obuhvata još sedam kandidata. Njihova motivacija nije isključivo vezana za lične ambicije i ideološko-političku idiosinkraziju, već ima značajno realpolitičko i medijsko utemeljenje. Iako im je nemogućnost pobede zajednički imenitelj, jasno je i da različiti kandidati imaju različit nivo političke relevantnosti, kao što je sasvim prirodno da imaju različite motivacije, očekivanja i ishode tokom i nakon izbora.

Svakog kandidata-autsajdera i sve njih zajedno motiviše želja da se politički i medijski profilišu u nadmetanju za ozbiljnu i autoritativnu funkciju kakva je mesto predsednika Srbije. Po slovu i duhu Ustava, mesto predsednika je mesto sa najvišim stepenom demokratskog legitimiteta. Predsednik se neposredno bira od svih građana Srbije, što simbolički i politički podiže nivo relevantnosti ovog mesta na najviši nivo. Konkurišući za mesto prvog čoveka države, svaki kandidat – bez obzira na šanse za pobedu – dobro osmišljenom i efektno sprovedenom kampanjom dobija na oreolu državnika. Uz to, predsednički izbori su šansa za medijsku i svaku drugu promociju određene ličnosti i njegove političke opcije. TV nastupi, spotovi, plakati, internet prezentacije, bilbordi, pisma građanima, suveniri i ostali propratni sadržaji sami po sebi podižu kako nivo poznatosti, tako i nivo prepoznatljivosti jedne političke ličnosti.

Pored opštih motiva vezanih za imidž kandidata, nesumnjivo važan pokretač jeste provera i jačanje kadrovsko-organizacione strukture stranke. Izbori su, naime, prilika da se proveri snaga stranačke infrastrukture, njena operativna moć da sprovede zahteve kampanje, posebno u domenu uličnih aktivnosti (organizacija štandova, deljenje propagandnog materijala) i takozvane door to door campaign (kampanje od vrata do vrata, namenjene neposrednoj motivaciji članova i pristalica da učestvuju u izbornom izjašnjavanju). Takođe, izbori mogu biti šansa za sticanje novih pristalica, dakle odlična prilika za poboljšanje organizacione i kadrovske stranačke infrastrukture. Moć medija, privlačnost politike po sebi može biti motiv za uključivanje u stranački život kako običnog čoveka, tako i moćnog pripadnika ekonomske, kulturne ili medijske elite. Zato neka predsednička kandidatura može poslužiti i kao mamac za nove ljude u strankama. I poslednji – nikako ne manje važan motiv – jeste mogućnost otvorene ili prikrivene političke trgovine u drugom izbornom krugu.

U neizvesnom odmeravanju, kakvo će biti aktuelno odmeravanje Tadića i Nikolića, svaki glas, posebno onaj u drugom krugu, ima veliku težinu. Posmatrajući izborne prognoze i analizirajući realne izglede kandidata, tekuća izborna trka spada u red najneizvesnijih u poslednjih nekoliko godina. Upravo ta neizvesnost otvara mogućnost sticanja konkretne kratkoročne ili dugoročne političke i stranačke koristi podrškom nekom od favorita u drugom krugu.

Pored opšte političke motivacije, svaka kandidatura ima svoje vlastite motive, očekivanja i ishode. Kandidature Marijana Rističevića i Jugoslava Dobričanina govore u prilog tezi da u Srbiji svako sve može da proba, ma kako to smešno i neozbiljno izgledalo. Rističević i Dobričanin su po slovu Ustava i zakona mogući i legitimni politički marginalci, koji osim lične idiosinkrazije i eventualno lošeg humora ne mogu ništa ponuditi javnosti Srbije. Nikog ne treba da čudi ukoliko ne osvoje ni 10.000 potpisa, koliko je bilo potrebno za podnošenje kandidature.

Sličan ishod, kao i po mnogo čemu sličnu motivaciju ima kandidatkinja Pokreta snaga Srbije Milanka Karić. Njena kandidatura je utoliko grotesknija ukoliko se uzme u obzir da je motiviše nostalgija za vremenima kada je njen suprug Bogoljub Karić osvojio skoro 600.000 glasova i verovatno donekle uticao na ishod izbora u drugom krugu podrškom Borisu Tadiću. Ma koliko se trudila da odbrani suprugovu opsesiju politikom, Milanka Karić će doživeti politički poraz koji je lično neće mnogo dotaći. Iz iskustva porodice Karić jasno je da uživanje u sumnjivo stečenim milionima dolara predstavlja solidnu emigrantsku utehu u nedostatku socijalnog priznanja u zemlji iz koje potičete.

Za razliku od unlucky looser -a, Milanke Karić, Dobričanina i Rističevića, kandidat mađarske zajednice Ištvan Pastor uspeo je da objedini mađarski nacionalno-politički korpus i, s pravom, konkuriše na 80.000 glasova u prvom krugu izbora. Pored ujedinjenja često razjedinjenih mađarskih stranaka, njegova kandidatura povlači i jasnu političku agendu koja može poboljšati status ove nacionalne zajednice kako u pregovorima sa jačim kandidatima između dva kruga, tako i u odnosu na državu Srbiju.

Za razliku od lokalne, tačnije manjinske političke relevantnosti Pastorovog učešća na izborima i krajnje političke irelevantnosti kandidatura Dobričanina, Rističevića i Milanke Karić, kandidature lidera LDP-a Čedomira Jovanovića, lidera NS-a i ministra infrastrukture Velimira Ilića i uticajnog socijaliste Milutina Mrkonjića imaju određeni politički smisao u aktuelnom političkom trenutku. Njihova motivacija, očekivanja, ulozi i ishodi nastupa nisu nebitni kako za odnos snaga na ovim izborima, tako i za političke odnose u skorijoj i daljoj političkoj budućnosti Srbije. Nasuprot pominjanim političkim marginalcima prvog reda, koji jesu i isključivo mogu biti unlucky loosers , pomenuti trio može imati, pored oreola unlucky looser -a, i oreol lucky looser -a, posebno ako se pametno izjasni u pogledu podrške jakim i favorizovanim kandidatima u drugom krugu.

Mrkonjićeva kandidatura predstavlja pokušaj SPS-a da poboljša pozicije u biračkom telu i vrati optimizam među članstvo i simpatizere. Prolazeći kroz Scile i Haribde unutarpartijskih borbi za prevlast, Dačić i lojkompanija odlučili su se za Mrkonjića kao kandidata za predsedničke izbore, što je izbor po meri SPS-ovih mogućnosti. Ovaj kandidat relativno je prepoznatljiv široj javnosti Srbije. Samozvani heroj obnove nije ništa drugo do personifikacija kontinuiteta sa Slobodanom Miloševićem. Ovaj stameni politički veteran dovoljno je vešt „orator“ da sebe i druge uveri da može i više i bolje od drugih. Mrka je na liniji političkih sentimenata i načela penzionerskog konzervativnog plebsa koji podržava socijaliste. Onaj čija „dela govore“, figura uz koju sjajno ide izborna koalicija PUPS - a i SPS-a. Slatkorečiva, u isti mah praznjikava, banalna i nerealna ideologema o socijalnoj pravdi, protokomunistički žargon udarnika, imidž pravednog preduzetnika posvećenog stvari „sužanja koje mori glad“, Mrka kao sportista i humanista, odan liku i delu Slobe, prijatelj Mire.

Treba imati na umu da takav kakav je Mrkonjić korespondira naumu socijalista da složenu i konfuznu situaciju oko KiM i evroatlantskih integracija iskoriste za kreiranje alibi priče za Miloševićevu politiku. U nedostatku intelektualnih i moralnih kapaciteta za promene, ova medijsko-politička strategija smatra se zalogom za, navodno, veliki povratak partije na političku scenu. Uspeh Mrkonjićeve kandidature je osvajanje većeg broja glasova nego na prošlim parlamentarnim izborima, neuspeh je manje od toga, dok je 5 do 6 odsto podrške stabilizacija rejtinga Socijalističke partije.

Za razliku od sportsmana sa beogradskog asfalta iz radničke porodice, tovariša Mrke, Velimir Ilić predstavlja lice i naličje Srbije među šljivama. Deklarativno podržan od koalicionog partnera DSS-a, drugi kandidat vladajuće koalicije postavio je sebi nemale ciljeve – ulazak u drugi krug. Nominalno, on ima breme rezultata narodnjačke koalicije iz januara 2007, što će reći nešto iznad 16 procenata podrške. Verovatno je da samog Ilića ovo saznanje čini više nespokojnim nego što mu daje – kako bi se to mornarski reklo – vetar u leđa. Ilić ne mora da opravda podršku DSS-a tako što će osvojiti pomenutih 16 odsto, ali je ishitrenom i u isti mah zakasnelom kandidaturom (koju je podneo 30. 12. 2007) sebe stavio u poziciju da ugrozi i svoj koalicioni potencijal i politički prestiž u odnosu na nahijske političke lidere poput Palme, Bidže, Rake, Veroljuba Stevanovića i slične. Ova, po Ilića nepovoljna okolnost dobija na značaju posebno ako ode ispod pet odsto, što nije neverovatno, naročito ako se uzme u obzir blaga podrška DSS-a i ne tako dobro osmišljena predizborna kampanja.

Prema do sada viđenom, Ilićev nastup i kampanja kreću se u granicama očekivanog. Slogan „Iz narod za narod“ nemušta je repriza kampanje narodnjaka iz 2007. Iako su u potpunosti u duhu Koštuničine političke agende, Ilićevi politički stavovi pre svega su individualna improvizacija. Dakle, politika bez arome ozbiljnosti i temeljnosti, preko potrebne za državnički nastup i imidž budućeg predsednika. Odnos prema koalicionom partneru DS i njenom kandidatu očekivano, i donekle s razlogom, nekorektan. Ipak, ma kako psihološki razumljiva, ova nekorektnost ima negativni učinak. Ona naime, otvara gomilu političkih i medijskih sukoba, od kojih Ilić ne profitira, već gubi zato što ne može nikoga da pridobije za svoju stvar.

Za razliku od mnogih kandidata, Ilićev vizuelni izgled je autentičan. Predizborni plakat je sa najmanje uticaja Adobeovog Photoshopa, dok je spot vizuelno i dramaturški banalan, valjda po ukusu Ilićevog biračkog tela. Obraćanje medijima zasada nešto manje od skandala, ali još daleko od profesionalnog. Komunikacija sa gradskim sredinama, posebno sa Beogradom, nikakva, a sa Vojvodinom zbog poznatih sporova oko autoputa loša. Upečatljivi momenti kampanje su bilo u duhu stereotipa o preduzimljivoj vlasti koja otvara puteve i podiže kvalitet života, bilo u duhu zabave miliona, u vidu koncerata Bore Čorbe, Ace Lukasa i Seke Aleksić.

Prema scenariju kampanje, ta folk-rok parada treba da predstavlja svojevrsnu duhovno-emotivnu predigru za rešavanje statusa Kosova i problema saradnje sa Hagom, evropske integracije, ili pak dalje političke reforme, koje treba da politički inspiriše i predvodi predsednik Srbije. Malo je osnova za verovanje da će Ilić bilo koga podržati u drugom krugu, osim u slučaju da se ne pojavi varijanta saradnje između narodnjaka i radikala. Jednostavno, Iliću je Tadić mnogo dalje od Nikolića, između ostalog i zato što se kandidovao i zbog toga što više i netaktičnije kritikuje Tadića nego Nikolića. Eventualnu podršku Tadiću, sa nemalom dozom nelagode, može izgovoriti Koštunica, ali samo pod pretpostavkom usklađivanja u ovom trenutku sukobljenih političkih stavova DS-a i DSS-a o pitanju KiM i evropskih integracija.

Različit od Velje i Mrke, ali i od svih po svaku cenu, i ovog puta je lider LDP-a Čedomir Jovanović. Iako najmlađi predsednički kandidat, premda po svom psihološkom profilu sklon euforiji, Jovanović nije iluzionista a la Mrkonjić koji u trenu zapošljava milion radnika, niti narodni veseljak koji uz folk pevačice, pevače ili ocvalog rokera hvata zalet za predsednikovanje. Prema stavovima, on je neka vrsta evroatlantskog realiste koji servira obilje gorkih pilula srpskom biračkom telu. Nezavisnost Kosova, bezuslovna saradnja sa Hagom, suočavanje sa zločinima iz prethodne decenije, još liberalnija ekonomska politika od postojeće, dictum „reformisati, reformisati i samo reformisati“. U odmeravanju sa realnostima srpske politike i javnog mnjenja Jovanovićev najveći problem nisu ni poslovična intelektualna inertnost i moralni konformizam masa, ni politički oportunizam potencijalnih i stvarnih saveznika privrženih evroatlantskoj stvari, ni brojnost neprijatelja na političkoj i medijskoj sceni. Najveći problem ovog ambicioznog delatnika je njegova nedovoljno razjašnjena uloga u prvim godinama DOS-ove vlasti, ali i isključivost i fanatičnost revolucionara, odnosno pretenzija da se nevesela i gorka istina o neposrednoj istoriji i gorkoj savremenosti saopšti sa predubeđenjem o vlastitoj intelektualno-moralnoj superiornosti, koja često nije ništa drugo do krajnja tačka netrpeljivosti prema političkim suparnicima i neistomišljenicima.

Uz sve uvažavanje prava na različitost, LDP-ov program je čudna ideološko-politička mešavina zahteva za brzim i radikalnim reformama, umiksovana sa usplahirenim priznanjem genocidnog karaktera srpske nacije, odnosno politika prihvatanja ratnog poraza oivičena prekomernom dozom optimizma. U krajnjoj konsekvenci LDP-ova politička agenda vrhuni u real-politici u kojoj je izbrisana razlika između interesa Srbije i interesa NATO i EU. Uprkos nezanemarivoj medijskoj logistici, a s obzirom na stanje na političkom tržištu i javnom mnjenju, ovakva politička postavka teško može imati bilo kakvo ozbiljnije i masovnije utemeljenje u doglednoj budućnosti.

S onu stranu političke strategije i taktike, čisto tehnički posmatrano, LDP-ova skupa kampanja solidno targetira odgovarajuće socijalne slojeve i vrednosne orijentacije. Slogan „Život je zakon“ nešto je apstraktniji od prošlogodišnjeg entuzijastičkog „Od nas zavisi“. Ali i taj i takav slogan pristojno obavlja posao, posebno kada se ukrsti sa spotovima u kojima je mahom prikazana mlada urbana populacija, koja odlučno šalje poziv za podršku Čedomiru Jovanoviću. Njegov uspeh je osvajanje svakog procenta iznad prošlogodišnjih pet odsto iz parlamentarne kampanje, neuspeh je svako spuštanje iza te brojke, a ponavljanje broja glasova ili neko zanemarivo odstupanje gore ili dole može se smatrati dokazom da je LDP uspostavila stabilno jezgro pristalica.

Za razliku od Mrkonjića i Ilića koji će teško podržati bilo kog favorita, Jovanovića podrška Tadiću ne bi mnogo politički koštala, posebno u svetlu ne tako nemogućeg pucanja krhke vladajuće koalicije po pitanju KiM i evroatlantskih integracija. Štaviše, podrška Tadiću pokazala bi da Jovanović može biti jači od ličnih animoziteta, politički fleksibilniji i racionalniji, što i nije tako malo u 2008, po svemu sudeći, još jednoj u nizu godina političkog i istorijskog raspleta.