Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

Dana Popović

Ja to drugovi nisam čit'o

Srbija je sada potpuno podeljena oko pitanja treba li potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a da pri tome na prste mogu da izbrojim ljude koji su ovaj dokument ikada pročitali (ko nije, a hoće to da učini, imate ga na sajtu Kancelarije za evropske integracije)

Ne znam kako vas, mene apsurdi uvek vesele. Recimo, ono nezaboravno: “Ja to, drugovi, nisam čit'o, ali sam odlučno protiv”. Mladost mi je prošla slušajući razna pravoverna (i ne uvek krezuba) usta kako s puno patosa diskredituju stvari o kojima obično ništa ne znaju. I dugo mi je trebalo da shvatim kako se pod plaštom apsurda tamo u stvari odvijala jedna veoma unosna trgovina – ja tebi “opredeljenje” a ti meni nešto konkretno, recimo bolji položaj, neko bolje sutra, ili barem zaštitu: niko onda za mene neće reći da sam izdajnik. Pa šta onda ima veze protiv čega to treba da budem i šta to uopšte i piše. U papirima koje – nisam ni či'to?

I onda, jednoga dana, stvari se promene. Pojave se ljudi koji su (kao i ranije) protiv ideja koje su meni sasvim prihvatljive, ali je razlika u tome što je sada i meni i njima sasvim jasno šta je predmet rasprave. Neko čit'o, neko hod'o (bolan) po njoj, ali svi znamo da je reč o ćupriji na Drini. Recimo, pojave se protivnici privatizacije. A, ja onda kažem sebi, pa dobro, kapitalizam od mnogih traži da za iste pare rade više nego ranije, logično je što se bune. Ili recimo, otpočne diskusija o tome da u stvari i nije sporna sama privatizacija, već samo trenutak kada je treba obaviti. Što mi pomogne da shvatim kako je privatizacija u stvari – operacija. Jer, kada te dve reči u prethodnoj rečenici zamenimo, dobijamo da “operacija i nije sporna nego je samo pitanje – kada je obaviti”. Te onda shvatim da će, ako nastavimo sa otezanjem, slepo crevo doveka da nam ostane upaljeno, a mi ćemo i dalje da kupujemo razne lekove i da posrćemo onako umorni, jer pravi trenutak još nije nastupio.

A, onda se vremena opet promeniše. Srbija je sada potpuno podeljena oko pitanja treba li potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, čuveni SSP, a da pri tome na prste mogu da izbrojim ljude koji su ovaj dokument ikada pročitali (ko nije, a hoće to da učini, imate ga na sajtu Kancelarije za evropske integracije).

Osamdeset odsto Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je, inače, trgovinski sporazum. Evo kako to izgleda. Piše kako se “carine na uvoz industrijskih proizvoda poreklom iz Srbije u Zajednicu ukidaju stupanjem na snagu ovog Sporazuma”. A mi ćemo carine ukidati postepeno. Onda piše da će prve godine carine biti smanjene na, recimo, 70 odsto početne carine, pa sledeće godine na 50 odsto, pa će neke tamo treće ili pete godine sve preostale carine biti ukinute, to sad sve zavisi da li se radi o piletini i teletini, kancelarijskom materijalu ili poluprovodnicima. U svakom slučaju, carine prema Uniji ne mogu se više podizati, barem ne bez nekog valjanog razloga. Tamo gde su stvari osetljive, na primer u poljoprivredi, predviđa se da oštećena strana može preduzeti odgovarajuće mere koje smatra neophodnim. Isto piše, recimo, i u hrvatskom sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ili, kod nas piše kako će Srbija postepeno prilagoditi sve državne monopole komercijalnog karaktera kako bi obezbedila da, do isteka 3 godine od stupanja ovog Sporazuma na snagu, više ne postoji diskriminacija između državljana država članica Evropske unije i Srbije u pogledu uslova pod kojima monopoli nabavljaju i prodaju robu (Hrvati su bili dobili četiri godine “lufta”, čisto da znate).
Ali varate se ako mislite da se “jadac” krije u onih preostalih dvadeset odsto Sporazuma, u kome se ne radi o piletini i teletini. Ne, najveći deo ostalih poglavlja bavi se regionalnom saradnjom, vizama, kretanjem kapitala, o tome kako Srbija i Unija treba da izrade kartu regionalne pomoći, da bi se videlo koji regioni treba da dobiju maksimalni intenzitet pomoći, na osnovu odgovarajućih smernica Zajednice-i sve tako. O čuvenom članu 135, u kome implicitno piše da Kosovo i nije nezavisna država, svi već znaju sve, pa da ne dužim.

U stvari, ovaj sporazum ne sadrži ništa što ne bi trebalo potpisati. Ako meni ne verujete, verovaćete, pretpostavljam, ministru za KIM, kome valjda intelektualno poštenje nije dozvolilo da na pitanje “gde u tom Sporazumu piše bilo šta protiv interesa Srbije”, odnosno “gde u tom Sporazumu na bilo koji način piše da Kosovo nije Srbija”, odgovori drugačije osim da kaže “ne piše nigde”.

Odavde onda proizlaze samo dva logična rešenja. Jedno, da SSP treba potpisati. Ili drugo, da ga nikada ne treba potpisati i tačka. I predočiti ljudima posledice. Da će strani strateški investitori, oni koji izvoze i zapošljavaju, ređe u ove krajeve dolaziti nego što bi to bilo u prvom slučaju. Da će onda tajkuni ostati naši najveći investitori, dok će naše partije i dalje odlagati privatizaciju javnih preduzeća i jačati svoje, umesto naših računa. Onda će i Rusi moći da zadrže monopol na preradu nafte i zabranu uvoza derivata koliko god to budu hteli, pa će u Srbiji gorivo biti daleko skuplje i mnogo lošije nego što bi bilo da smo potpisali SSP.

Ali, šta čovek da uradi? Lično mislim da čitavu evropsku politiku treba, kao u doba kada su na Srbiju bombe bacali, duboko prezirati. Pitanja ponosa i dostojanstva sa njima nikada ne pokretati, jer nisu dostojni da se sa njima o tome uopšte govori. Ali istovremeno, u svakom kontaktu, gledati u njima samo srpski interes. Pa, ako me kroz izvestan broj godina ucene da priznam Kosovo ili nema ulaska u Uniju, e, onda neću ni ući u Uniju, ali ću svih narednih godina uzeti sve što mi bude od koristi.

Ili možemo izabrati da nikada ne potpišemo SSP. Te da pitanje patriotskog čina postane opet najvažnije pitanje. Ali mislim da ni tada ne bi bilo korisno da izjednačavamo evropske vrednosti i postupke evropskih političara, upravo kao što mi ne pada na pamet da izjednačavam najbolje srpske vrednosti sa postupcima srpskih političara. Nemojte da se sada podsećamo obećanja kako nikoga na silu nećemo isporučivati Hagu, pa da posle gledamo kako ljude u pidžami u Hag odvode ili kako država za njima raspisuje poternice. Jer bi nam se onda moglo desiti da ti isti srpski političari jednoga dana potpišu i SSP, a da mi, pošto ga ni pročitali nismo, budemo svim srcem za isto ono što smo do juče proglašavali nacionalnom izdajom.


 

 

 
 
Copyright by NSPM