Željko Cvijanović

Odluka

Hajde da pokušamo da budemo pošteni: izbor razuma kaže da bi za Srbiju bilo neuporedivo bolje da Tadić pobedi Nikolića nego da se dogodi obratno

Ako u nedelju izgubi, Toma Nikolić će imati veliku utehu u tome što je imao najbolju izbornu kampanju otkad takve priredbe ovde pamtimo. I imaće mnogo vremena da se jede što sa tako efikasnim ubijanjem svojih negativnih poena nije počeo pre bar godinu dana.

Ako u nedelju pukne, Borisu Tadiću ostaće to što je u kampanji potrošio strašnu energiju, što je u pomoć pozvao i Koštunicu, i Boga, i đavola i da mu se na vreme nije odazvao samo prvi; ali će mu ostati i to da je on, koji svetu oko sebe ume da probudi emociju kao trubadur u letnjoj noći, da je, dakle, on takav izgubio na jezičku neodlučnih birača koji su se opredeljivali između razuma i emocija, gde su emocije zaokruživale ledenog Tomu, a razum emotivnog Borisa.

Hajde da pokušamo da budemo pošteni: kada je Toma Nikolić govorio o tome da se retko smeje i da se godinama nije smejao zbog porodične tragedije u kojoj je kao dete ostao bez brata, majke i oca - to je nešto duboko, mnogo dublje od svake politike, to je emocija kojoj se veruje. Kada Boris Tadić kaže kako se kao momak tukao po Dorćolu, tada na talonu nije pitanje hoćemo li mu verovati, već zašto čovek, intelektualac u ozbiljnim godinama ima potrebu da kaže kako je u mladosti umeo da bude i baraba.

Hajde da budemo pošteni: bilo je nečega fatalističkog u tome što je Boris raspisao predsedničke izbore iako je mogao da tera još neko vreme, iako se ni Tomi na njih nije izlazilo, iako je Koštunica preklinjao nebo da ih ne bude. Ima nečega iz repertoara zlokobne ironije u tome što je Boris u prvi krug ušao superiornim korakom pobednika da bi u drugom krugu govorio i jezikom i tonom izazivača, pretendenta koji ide na sve ili ništa, koji je u kampanju uneo toliko toga o čemu će misliti sutra, jer sutra ni u porazu ni u pobedi ionako neće biti ovoliko važno.

Hajde da budemo pošteni: medijski mejnstrim i svet koji podržava Borisa manje se libi predizbornih prljavština nego svet koji podržava Tomu. Borisova kampanja je ona koja deli, umesto da ujedini Srbiju, i ona će možda biti korisna za njega, možda će i on, ako pobedi, biti koristan za Srbiju, ali taj jezik i ta kampanja, koji ne liče na onu od pre četiri godine, danas i ovde za Srbiju nisu nimalo dobri. Oni su možda sredstva koja će imati opravdanje u konačnom cilju, ali svi smo negde učili da ima stvari koje se ne rade, osim ako prekoputa imamo samog Sotonu i bitku koja rešava sudbinu sveta.

Ali, Borisova bitka ne rešava sudbinu sveta, koliko god on nastojao da nas ubedi u to. Tomina uloga u devedesetim daleko je od nečega na šta bi trebalo da bude ponosan, ali, za ime boga, od tada je prošla skoro decenija. Da se razumemo, to nije dovoljno da bi se Tomi bilo šta zaboravilo, ali je više nego dovoljno vremena da su Borisovi mogli da nametnu nešto drugo i da nas sve za to pridobiju. Mahanjem 90-im ne postiže se ništa osim šlagvorta Briselu, Vašingtonu i posebno Prištini, koji će s lakoćom preuzeti Borisove predizborne spotove o Tomi, da ih prikažu na svojim televizijama i da nam već u narednih mesec dana lapnu Kosovo bez one gorčine koju i sami osećaju i koju bi osećali kada bi pobedio Boris.

Ne radi se, dakle, o tome da devedesete treba zaboraviti, ali radi se o tome da niko od onih 1,6 miliona nije glasao za Tomu zato što sanja da letuje u srpskom Karlobagu, zato što bi se tukao rđavim kašikama i zato što bi zaratio sa svetom. Oni su uz Tomu zato što im nije dobro, zato što se osećaju pokradenima, zato što nemaju mnogo nade, zato što, kao i vi, znaju nekoliko njih iz Borisovog okruženja koji su na toj sirotinji napunili džepove i zato što isti oni danas sa televizije histerično poručuju da ćemo svi pocrkati od gladi ako ne pobedi Boris.

Za sebe držim da se ne ložim lako, ali da se poslužim jednom predizbornom analogijom iz vremena Reganove Amerike: posle ove kampanje pre bih kupio polovan automobil od Tome nego od Borisa. Problem je, međutim, što u opisu posla predsednika države nije prodaja polovnih automobila.

Naravno, hoću da pokušam da još jednom budem pošten: izbor razuma kaže da bi za Srbiju bilo neuporedivo bolje da Tadić pobedi Nikolića nego da se dogodi obratno. Problem je, međutim, što u ovoj kampanji nisam čuo previše argumenata iz onoga čime sam spreman da odbranim svoju tezu.

Možda bi pobeda Tome Nikolića razvila jednu ideju o pokušaju spasavanja srpskog nacionalnog ponosa posle gomile poniženja tog tipa koje smo doživeli i nakon što je pao Milošević i nakon što se Srbija više definitivno nije mogla nazvati njegovim imenom. I to je lepo. Pitanje je, međutim, šta je instrumentarij kojim Toma raspolaže za tako nešto.

Nemojte mi reći kako Srbija ima moćnu vojsku koja može u postojećim uslovima da nam garantuje bilo šta; pokušajte da me ubedite kako Srbija ima ekonomiju koja može da plati to spasavanje nacionalnog ponosa; recite mi da Srbija ima efikasno rešenje kada za mesec dana usledi serija međunarodnih priznanja Kosova; pričajte mi o tome kako je za osam godina posle Miloševića ovde institucionalno obnovljena država tako da može da se odupre bilo čemu ozbiljnijem od Bogoljuba Karića; hajde, neka nismo podigli veru u državu među ovdašnjom sirotinjom, a da li smo je podigli u političkoj eliti i državnom aparatu, od vrha do dna nadutom od one najbrutalnije vrste korupcije koja svedoči da ni sam taj aparat nema vere da će Srbija postojati do prekosutra.

S tim se pred Miloša ne izlazi. Tadić može i danas da se bije s mangupima po Dorćolu, ali on nikada neće moći da u sebi razvije onu empatiju prema sirotinji kakvu Toma, pretpostavljam, i ne zna da poseduje. Ali ta empatija ne može da proizvede bilo kakvo rešenje, pre će ga proizvesti Borisova, recimo, bezosećajnost. Kako?

Vrlo jednoistavno: ako pobedi onaj princip koji danas predstavlja Boris, u Srbiju će s manje otpora nego prema Tomi ući strane kompanije i za male pare pokupovati ono što je ostalo da se kupi; veliki srpski državni sistemi biće rasparčani da bi otvorili prostor za ulazak strane konkurencije. Nimalo lepo, nimalo dostojanstveno: ovo, naravno, nije proročanstvo, već sto puta viđena matrica po kojoj se veliki ponašaju u zemljama poput Srbije. I otkriću vam tajnu šta urade onim zemljama koje pokušaju tome da se odupru, a kao i mi nemaju ništa od gorenabrojanog instrumentarija. Jebu im kevu. Jasno?

Već vidim kako me optužujete da me godine pretvaraju u bednog kapitulanta. Hajde da vidimo. Za razliku od Tome, pa i Koštunice, kojima u političkom modelu ponašanja nije ukalulisan naš užasni nacionalni poraz - i to je najveća mana izvodljivosti njihove politike - Tadić ima tu svest o porazu. U njegovoj ideji o približavanju Evropskoj uniji definitivno ima manje pravde nego u Tominom evroskepticizmu ili Koštuničinoj distanci. Ali on je taj koji ima šansu da na svojim leđima iznese neka od najvećih poniženja koja čekamo da nam se dogode. On je taj koji mora da je potpuno lud ako će u toj ulozi uživati i tražiti neku višu pravdu. On je taj koji će istorijski biti potpuno promašen ako ta poniženja ne iskoristi kao temelj državne i nacionalne obnove. On je taj koji bi to danas možda mogao, pošto se Koštunica iz te priče tragično ispisao, a Toma se još nije upisao. Eto zašto je za Srbiju bolje da pobedi Tadić.