Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Milovan Balaban

„NA DRINI KOŠTUNICA“

Danas na srpskoj političkoj i javnoj sceni prisustvujemo ne samo polarizaciji već i kristalizaciji ključnih stavova političkih opcija koje egzistiraju u poslednjih dvadesetak godina. Ideje koje su se rađale krajem osamdesetih početkom devedesetih doživljavaju svoju afirmaciju, bez obzira na to da li su zaista produktivne ili porazne. Prirodno je da se neke pozicije tokom vremena drugačije percipiraju, naročito ako je taj period duži i turbulentniji. Normalno je da se i odnos javnosti prema našim liderima, sadašnjim i bivšim, menja i koriguje. Tu nema ničeg spornog. Ali kada mišljenje o konkretnoj političkoj opciji i ličnosti prati takva radikalna promena od neumerenog uzdizanja do agresivnog i netrpeljivog kritizerstva, onda ta ličnost i odnos prema njoj zaslužuju da se o tome promišlja.

„RANI RADOVI“

U Srbiji je poslednjih osam godina verovatno najhvaljeniji, a potom i jedan od najviše osporavanih i napadanih Vojislav Koštunica. Naravno, to nam govori o njegovom značaju u političkom životu i o moći i uticaju njegovih protivnika, pri čemu intenzitet negativnih reakcija takođe pokazuje i njihovu ostrašćenost i nezrelost. Pogotovo kada se uzme u obzir da su u većini slučajeva i pohvale i napadi stizali od istih ljudi. Ovakvom konstatacijom ne želimo da odbacimo argumente „za“ ili „protiv“ lidera „narodnjaka“, već samo da naglasimo da nam motiv (u ovom slučaju Koštuničina politika) mnogo govori o samoj kritici ili pohvali, ali i o onome ko je izriče.

Koštunica kao opozicionar devedesetih godina nije bio u prvim borbenim redovima kao, recimo, Drašković ili Đinđić, ali je njegova uloga bila isto toliko značajna u intelektualno-političkom miljeu tadašnje srpske demokratske opozicije. Tadašnji potpredsednik DS-a, kao stari politički disident iz Titove epohe, imao je moralni kredit i autoritet kao opozicionar kada to nije bilo nimalo isplativo. Štaviše, opozicioni stav je u to vreme bio koban po mnoge Srbe koji su se odvažili na javni stav, koji je opet podrazumevao minimum poštovanja nacionalnog interesa. Opozicionarstvo je osetio i sâm Koštunica nakon kritike Ustava iz 1974. godine kada je izbačen sa Pravnog fakulteta.

Stranka koja je osnovana posle formiranja DEPOS-a 1992. godine, koja je izašla iz DS-a kao DSS, imala je cilj da okuplja intelektualnu elitu nacionalno-demokratske orijentacije. Može se reći da je to i radila sve do velikog preokreta 2000. godine kada su gotovo svi lideri tadašnje opozicije, i malih i velikih stranaka, procenili da jedino Koštunica može na izborima da pobedi Miloševića. Koliko su opozicionari koji su podržali starog disidenta bili ubeđeni u njegove kvalitete, nije najbitnije. Važno je samo to da promena koja se desila 2000, a u koju se kune sadašnji „proevropski blok“ i posle ovih izbora, nije bila moguća bez Koštunice. Danas kada se „pere biografija“ SPS-a i oštro kritikuje Koštunica od istih koji su ga nekada podržavali „zaboravlja“ se kakva je bila njegova uloga u petooktobarskim promenama.

KOŠTUNICA ANTE PORTAS

Postavši predsednik SRJ 2000, Koštunica je sa margina političke scene došao u situaciju da formira politiku sa nacionalnim značajem. U tom trenutku svaki njegov stav i ideja imali su težinu kakvu do tada nije mogao ni da sanja, jer je imao plebiscitarnu podršku javnosti (80 odsto). On je na početku bio izuzetno poštovan, da bi postepeno postao meta većine političkih i medijskih centara u zemlji. Može se reći da je takav obrt mogao biti uzrok pomalo smušenih i neblagovremenih reakcija na kampanju koja je počela da se vodi protiv njega.

Stanje koje je nasleđeno od Miloševića bilo je alarmantno. Ekonomija pod sankcijama potpuno je posrnula, država poražena u svim ratovima prethodne decenije sa nedefinisanim granicama pogotovo na Kosovu i Metohiji, skoro nepomirljivi jaz između starih odlazećih političkih snaga i novopridošlog proevropskog i proameričkog DOS-a. Stari su bili isluženi kadrovi, novi neiskusni a ambiciozni. U javnosti je vladala opšta demoralisanost zbog decenijskog nepravednog pritiska međunarodne zajednice i bombardovanja 1999, te zbog urušavanja sistema vrednosti i duboke krize nacionalnog identiteta. Dekadencija je bila gotovo potpuna. Predsednik u takvoj državi ima važnu ulogu autoriteta koji treba da premosti novo i staro vreme, da pomiri zavađenu Srbiju, da, ako je moguće, i koordinira, odnosno da bude u funkciji kanalisanja i povezivanja razbijenih elemenata srpskog političkog tela.

Srbiju je trebalo pre svega pomiriti samu sa sobom, tako što bi se za početak sprečio revanšizam „novih“ prema „starima“, ali i sa svetom, budući da je bila izbačena iz svih međunarodnih institucija, prvenstveno UN. Trebalo je takođe pomiriti dotadašnju prozapadnu demokratsku opoziciju sa sopstvenim narodom, od koga je tada bila u velikoj meri otuđena. Da ne govorimo o problematičnim stavovima pojedinih predstavnika opozicione scene, kao, na primer, kada su neki lideri DOS-a tražili od Zapada i Amerike da nastave bombardovanje do potpunog kraha Miloševićevog režima, što je u srpskoj istoriji samo još jedan primer stavljanja ideoloških i političkih interesa iznad nacionalnih. A čini se da je Koštunici bio cilj ili barem želja da nacionalno bude iznad partijskog i da se politički odnosi stabilizuju i normalizuju. Pored toga što je bilo potrebno premostiti jaz između naroda i otuđene elitističke opozicije, trebalo je i snage starog režima pridobiti za ideje modernizacije, demokratije i evropskih integracija. Zato je za sadašnji status SPS-a kao legalne političke opcije i poželjnog partnera zaslužna tolerantna Koštuničina politika.

Novoizabrani predsednik je samo uz podršku svih političkih stranaka, ali i svih javnih institucija i uticajnih pojedinaca mogao da odigra integrativnu ulogu, u kojoj se našao donekle i mimo svoje volje. Nažalost, on za to nije imao ni razumevanje, ni podršku velikog dela nove političke elite. Ne kažemo da on nije imao uopšte podršku, već da je bila mlaka i neblagovremena. Koštunica, sa druge strane, nije imao dovoljno volje i organizacionih resursa da se nametne kao integrativni faktor između „dve vatre“, između predstavnika dominantnog proevropskog i levičarskog i marginalizovanog nacionalnog i desnog dela političkog spektra.

Pukotina između njega i radikalnog krila DOS-a stvorena je ubrzo nakon republičkih izbora 2000. Đinđić je početkom 2001. formirao vladu u kojoj je bila i DSS, ali nije trebalo dugo čekati da ideološko-politička razlika dva krila bivše demokratske opozicije postane primetna. Rezultat kratkotrajne saradnje u vladi bilo je početno suprotstavljanje stavova, pogotovo po nacionalnim pitanjima. Početno kritizerstvo smenila je kontrinuirana kampanja protiv Koštunice, koji je optuživan da je bolećiv prema snagama „starog režima“ od onih koji su zagovarali „revolucionarni sud“. Ovakav, već u samom početku, zaoštren odnos većine u DOS-u prema Koštunici je nastavljen i pojačan da bi doveo do potpunog političkog raskola i skandaloznog izbacivanja DSS-a iz svih institucija, pa i iz skupštine. Kraj tog i takvog odnosa „ostatka DOS-a“ prema Koštunici došao je u vreme okončanja vršenja predsedničke funkcije i ubistva srpskog premijera. Nažalost, bilo je očigledno premalo mudrosti među našim liderima, pa nije moglo doći ni do konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa, iako je premijer pred smrt u velikoj meri revidirao odnos prema Kosovu.

EVROPA, ISTORIJA, MIT

Ovde se mora istaći jednostavna činjenica koja se ne vidi od medijske halabuke, a to je da Koštunica nikada nije dovodio u pitanje evropski put Srbije. Koštunica je izuzetno prozapadno orijentisan političar iako ga radikalno proevropski nastrojene političke i medijske snage proglašavaju za „antievropejca“. Ovo se naročito potencira u poslednjoj predizbornoj kampanji, što mu je i ograničilo manevarski prostor i verovatno uticalo na osipanje biračkog tela. Treba podsetiti na to da su DS i DSS nastali iz istog ideološkog i stranačkog jezgra 1990. godine, koje se oslanja na tradiciju DS-a Davidovića i Grola, koja je nastala 1918. spajanjem samostalnih radikala i prečanskih Srba Svetozara Pribićevića. Ovo podsećanje može izgledati suviše školsko, ali je neophodno da bi se uočio kontinuitet prozapadne politike i proevropske orijentacije DS-a i DSS-a. Sve do trenutka kada su EU, tj. njene ključne države priznale secesiju Kosova Koštunica ne samo da nije dovodio u pitanje evropski put Srbije, već nije smatrao da o tome treba voditi dijalog.

U tom svetlu možemo i videti ko je ostao veran izvornom demokratskom programu, koji u sebi ima i tu jaku proevropsku crtu. Koštunica je sada u poziciji da je i dalje strateški proevropski nastrojen, ali ne može da pređe preko secesije Kosova, kao DS, G17 i ostatak „proevropskog bloka“. Koštuničina politika premošćavanja proevropske orijentacije i nacionalnog interesa očigledno nije dovoljno artikulisana, zbog čega i nije dobila naročitu podršku na ovim izborima.

Posle 2004. godine DSS je prvi put dobio priliku da donekle direktno utiče na kreiranje srpske politike pošto je postao bitan faktor u koalicionoj vladi sa G 17, SPO-om i NS-om, a da podršku dobija od SPS-a, pri čemu socijalisti nisu bili članovi kabineta. Jasno je zašto Koštunicu možemo povezati sa naslovom romana velikog srpskog pisca Ive Andrića Na Drini ćuprija. On se pokazao kao neopterećen ideološkim i političkim podelama i raskolima, ili pak kao jedan od retkih koji je bio u stanju da ih prevazilazi. Nažalost, većina nove političke i medijske elite napadala je tu i takvu ulogu premijera, za šta je podrška dolazila i sa Zapada, koji je imao i strateški interes i ideološku sklonost da deli Srbiju. Zato je došlo do opasnog spoja uskih interesa i ideološke zadrtosti.

Koštunica je takođe bio jedini čiji su stavovi nosili zdravo nacionalno i evropsko jezgro, te je postao spona (most) zavađenih političko intelektualnih grupacija. Kod nas je pod uticajem zapadne propagande stvorena slika o „dobrim“ i „lošim“ momcima, podobnim savremenim i nepodobnim „mračnim i zaostalim nacionalističkim partijama“, snagama zagovornicima mira i onim drugima željnima rata itd. Samo onaj koji je prevazišao takve medijsko-ideološke stereotipe i razumeo koliko su štetni po zemlju mogao je da pozove stranku bivšeg režima na saradnju, ali i kao demokrata od autoriteta u Evropi da brani takav stav pred EU. Ovaj podatak na našoj političkoj i javnoj sceni naročito zaboravljaju oni koji se danas udvaraju SPS-u kao „ideološki bliskoj partiji“, koju zovu u vladu, a koji su bili najglasniji u napadima na Koštunicu upravo zbog toga.

Vlada koja je formirana 2004. u velikoj meri je potvrđivala Koštuničin evropski kurs, što bi mnogi danas porekli ili barem umanjili. U to vreme Srbija je zaista (nabitno da li manje ili više krupnim koracima) išla ka Evropi, ali je što zbog stereotipnih kontroverzi SAD i EU vezanih za Haški sud, što zbog mlakog srpskog stava, saradnja zaustavljena. To su bili formalni razlozi Labusovog izlaska iz vlade, ali i velikih kritika gotovo svuh relevantnih političkih faktora upućenih premijeru. Usledile su podele koje su članove Koštuničinog kabineta delile na „evroreformiste“ i „izolacioniste“ unutar vlade, pre čega su takve kritike upućivane samo SPS-u i radikalima. Tada je i došlo do definisanja spoljne politike narodnjačke koalicije. Kurs popuštanja svim zahtevima EU polako je napuštan. Za neke je ovo bilo previše, za druge premalo, pa je ova umerena pozicija slabila. Oni koji su bili za evrointegracije bili su za njih „svim srcem“ i nijedna cena nije bila previsoka, pa im je Koštuničina politika izgledala „kočničarska“. Oni koji se nisu zalagali za ulazak u EU na štetu nacionalnih interesa smatrali su da Koštunica pravi trule kompromise i da je neodlučan.

Javnost nije razumela pokušaj izbalansirane politike prema EU. Sporo i neodlučno „narodnjaci“ su preispitivali i preformulisali odnos prema EU, naročito u svetlu podrške secesiji Kosova. Nova pozicija „narodnjaka“ doživela je oštre napade „proevropskog bloka“, od kojih je okarakterisana kao izolacionistička i antievropejska. Narodnjaci nisu uspeli da adekvatno odgovore na napade da je reč o „iracionalnom mitomanstvu“ koje je štetno po standard građana. Nisu dali konkretan odgovor na pitanje šta posle „odbijanja EU“, zbog čega je u javnosti ta pozicija doživljena kao izraz pasivnosti i nemoći, što rezultat na izborima upravo i pokazuje.

Sa druge strane, narodnjaci sve više klize prema radikalima i socijalistima. Zato napadi koje su trpeli od bloka stranaka okupljenih oko Tadića, koje govore da su samo one ostale na evropskoj brzoj pruzi, i nisu toliko neosnovani. To pomeranje DSS-a prema radikalima i DS-a prema LDP-u stvara izuzetno opasnu polarizaciju u Srbiji. Činjenica da je Koštunica i čitava njemu ideološki bliska i nacionalno orijentisana elita u žaru političke borbe posegla za istorijskim argumentima govori o dubini podele i istorijskog ćorsokaka Srbije.

KULMINACIJA PODELE I MOGUĆI RASPLET

Mnogi su se čudili formiranju vlade 2007, naročito nakon skandala sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine i tromesečnim maratonskim pregovorima. Ipak, poslednja vlada bila je samo rezultat privremenog primirja i nekih starih „partnerstava“, za koja su se njeni protagonisti nadali da imaju dovoljno integrativnu snagu. Kao što je pod pritiskom Zapada ta vlada iz računa formirana, tako je i pod pritiskom Zapada, tj. priznavanjem Kosova, ta vlada i razvrgnuta. Međutim, njen pad je bio i posledica suprotstavljenih vizija dva bloka o spoljnoj politici kako prema EU, tako i prema Rusiji i ostatku sveta. Koštunica je konstatovao da više ne veruje koalicionim partnerima po pitanju odbrane KiM, ali ostaje veliko pitanje da li mogu jedni drugima verovati po bilo kom pitanju. Verovatno ni oni njemu nisu verovali kada je govorio da je opredeljen za evrointegracije.

Čini nam se da takva koalicija više nije realna, što se vidi po stavovima nakon ovih izbora. Sa jedne strane imamo „Evropu bez alternative“, što može svašta da znači, a sa druge politika koju vodi desna strana političkog spektra ima Evropu koju uslovljava opstankom KiM u sastavu Srbije. Dakle, ne uslovljava Evropu nečim što je iracionalno, nego nečim čime zaista niko nije uslovljavao integracije sa EU. Raspolućenost srpskog biračkog tela opredeljenog i za EU i za odbranu Kosova predstavlja i ta i takva politika narodnjačkog bloka koja u velikim istorijskim izazovima biva stavljena pred izbor „ili-ili“.

Stvaranje patriotske vlade uslovljeno je stavom SPS-a, koji mnogi sada svojataju, naknadno videći u recidivima njihove politike opciju približniju sopstvenoj ideologiji. Koliko je Koštunica u pravu kada vidi SPS kao potencijalnog koalicionog partnera, a koliko DS, možemo donekle videti osvrćući se u prošlost i prateći delovanje dva dela nekad jedinstvenog evropskog bloka.

SPS je za Koštunicu mnogo manje bio stranka sumnjive prošlosti koja mora da se oslobodi balasta svoje politike nego što je to slučaj sa DS-om, da ne govorimo o ostalim strankama evropskog bloka. Za neke Tadićeve koalicione partnere savez sa strankom Miloševića doskoro je bio kvalifikovan kao najneukusnija šala, ili kao „protivprirodni blud“. U tom kontekstu treba pomenuti Čanka, Čedu i bezmalo sve vodeće čelnike DS-a, koji su poslednjih godina kada god su hteli da diskvalifikuju DSS i Koštunicu, spočitavali im šurovanje sa socijalistima. Kada se želela opovrgnuti politika srpskog premijera, u parlamentu se često mogla čuti retorika o povratku u devedesete SPS-ovske godine, u vremena koja vode Srbiju u sukob sa celim svetom. Čak su Koštunicu nazivali novim Miloševićem. Sve to zajedno govori o tome da je politika SPS-a, naročito njen nacionalni program, mnogo bliža DSS-u, nego DS-u. Međutim, kako ima i drugih faktora u igri – od finansijskog, pa preko prijema u Socijalističku internacionalu (što je za Solanu sitnica) – mogu nas navesti na sumnju da je i koalicija Dačića i DS-a moguća.

Konstatovati da je Koštunica, pogotovo poslednjih godina, imao ulogu mosta između raznih opcija dezintegrisanog srpskog nacionalnog bića možda i nije toliko teško, ali je svakako teže predvideti da li će ova po mnogima ne(uspela) treća srpska politička opcija imati značaj i ubuduće. Razumnima nema potrebe govoriti da je Srbiji potrebno pomirenje, a ne oživljavanje političkih podela i sukoba, no pitanje je da li tu ulogu pomiritelja i premostitelja podela može imati Koštunica. Ako bi se formirala patriotska koaliciona vlada koja bi trajala najmanje godinu dana, onda bi Koštunica dobio još jednu priliku. Međutim, polarizacija srpskog političkog tela navodi nas na pitanje da li Srbija želi pomirenje i stabilnost. Naredne nedelje i meseci će nam dati odgovor na to pitanje.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM