Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Biljana Baković

Trojni pakt?

Da li nedavni zvaničan susret Nikolića sa Tadićem i Koštunicom znači konačno legitimisanje radikala kao poželjnih ili bar prihvatljivih političkih partnera

Tomislav Nikolić se „ustoličio” kao prvi čovek srpske opozicije – prvi put na zvaničnom sastanku sa šefom države i predsednikom vlade učestvovao je u dogovoru o zajedničkoj akciji, mirnom protestu protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. A učestvovaće i na tom mitingu kao jedan od tri govornika. Opet uz predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu.

I njegova dosadašnja opoziciona konstruktivnost ogledala se najpre i najviše u pitanjima u vezi sa južnom srpskom pokrajinom, ali kroz skupštinske aktivnosti Srpske radikalne stranke.

Najočigledniji primeri saradnje sa vlastima (iako radikali vole da kažu sa „aktuelnim režimom”) bili su uspešni i brzi dogovori o sadržajima nekoliko rezolucija o Kosovu i Metohiji, koje su Nikolić i ostali radikalski poslanici zdušno podržavali u parlamentu. Ali sastanak u „državničkom formatu” u nedelju sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom kao da je konačno ozvaničio političku snagu SRS-a, koja je u poslednja dva skupštinska saziva najjača poslanička grupa (da i ne pominjemo onih gotovo 2,2 miliona glasova za Nikolića 3. februara) i legitimisao ih kao neophodan i nezaobilazan faktor srpske političke scene.

Pri tom, Nikolić je svojim pristalicama dao i prihvatljivo objašnjenje saradnje sa političkim protivnicima („jesam opozicija režimu, ali nisam opozicija Srbiji”), a javnosti u zemlji i svetu se predstavio kao oličenje umerenosti („pozivam predsednika i premijera da odmah počnemo da radimo diplomatski, politički i unutarpolitički i pokažemo građanima da nismo prihvatili ovu secesiju, da se sa tim nećemo pomiriti i da ćemo sve učiniti da prestane odvajanje Kosova od Srbije”), pozivajući još predsednika i premijera da „kanališu nemir i srdžbu koji se pojavljuju u grudima svakog građanina”.

Zvaničan susret Tadića i Koštunice sa Nikolićem, Đorđe Vukadinović, urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, vidi kao neku vrstu „neformalne inauguracije jednog političkog trijumvirata koji faktički vodi glavnu reč u srpskoj politici”.

Da li ovaj susret zapravo znači konačno legitimisanje radikala kao poželjnih ili bar prihvatljivih političkih partnera? Ili će neko opet moći da kaže da SRS ne može, recimo, u vladu, zato što se još nije dovoljno legitimisao kao demokratska, sistemska politička partija?

– Takvo držanje radikala u nekoj vrsti geta ni do sada nije bilo realno ni logično, ali ne znači da, ako to opet nekom bude odgovaralo, neće biti takvih pokušaja – smatra Vukadinović.

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković, pak, ocenjuje da ovakav sastanak Nikolića sa najvišim državnim zvaničnicima predstavlja tek jedan korak u procesu legitimacije SRS-a i njenog aktivnog uključivanja u politički život – i to ako se dovede u vezu sa onim što je prethodno rađeno („uzajamno čestitanje Tadića i Nikolića, jedan istinski politički fer plej”). „Kao što jedna lasta ne čini proleće, tako ni jedan sastanak ne znači potpunu legitimaciju radikala”, kaže Stanković.

– Ovo što su uradili, prihvatajući dogovor sa Nikolićem, jednostavno je proizvod jednog kontinuiteta u njihovim odnosima po pitanju Kosova. Da li je to zalog za budućnost, za neku saradnju posle toga, to je jako teško videti. Da bi se napravila ta saradnja potrebno je da te usklađenosti bude više i po drugim pitanjima – smatra Stanković, dodajući da je glavna tačka razdvajanja DS-a i SRS-a pitanje evropskih integracija.

Sve je očiglednije, međutim, da se radikali posmatraju kroz različite naočare, u zavisnosti od toga koliko su blizu osvajanja vlasti. To Vukadinović i potvrđuje zapažanjem da se „radikali tolerišu u političkom životu samo kada gube i kada priznaju poraze, a kad dođe stani-pani, kao između dva kruga izbora, onda ponovo ožive stari atavizmi i stare polarizacije, ili barem pokušaji tih polarizacija”.

– Zato sada ovaj susret možda pobuđuje neko čuđenje i možda neko nezadovoljstvo upravo među delom pristalica i glasača Borisa Tadića i DS-a. Dakle, u njihovom slučaju može se govoriti o izvesnoj nedoslednosti, zato što sada radikali nisu dobri da budu u vlasti, a Nikolić nije dobar za predsednika skupštine, a pogotovo ne za predsednika države, ali je dobar da gasi požar i nezadovoljstvo (ako može) zbog nezavisnosti Kosova, da se to nezadovoljstvo ne bi izlilo na demokratske snage – ističe Vukadinović.

Ipak, i sami radikali snose deo krivice za to. Iako se politički analitičari već godinama spore oko pitanja da li su se radikali „dešešeljizovali” (i da li uopšte imaju tu nameru), što se često smatra njihovim presudnim korakom do potpunog uklapanja u koordinate poželjnog političkog sistema u Srbiji danas, čini se nespornim, i o tome se već dosta govorilo, da su bar delimično „promenili ruho”. Ali ne sasvim. Jer, iako su radikali, a Tomislav Nikolić ponajviše, govorili poslednjih godina o dijalogu, mirnim rešenjima, izbegavali ratne teme, prošlost ih je često sustizala, a i oni sami su podsećali na nju, uglavnom neodmerenim izjavama.

Pomak koji su do sada napravili ipak nije beznačajan. Nikolić se, vidljivo je, i te kako trudi da ostavi utisak umerenog i odmerenog čoveka. Čak je propustio priliku da u nedelju, na dan proglašenja nezavisnosti južne pokrajine, izađe na ulicu, pozove svoje pristalice i stavi se na čelo gomile gnevnih i razočaranih – iako je nešto ranije izjavio da tog dana neće mirno sedeti kod kuće.

S druge strane, propustio je i priliku da osudi demonstrante koji su polupali izloge i ambasade, predstavivši ih kao ljude koji se nisu pomirili sa situacijom.

Ipak, ta umerenost, koja se videla i pre nekoliko godina u kampanjama Nikolića, Aleksandra Vučića i Maje Gojković, po mišljenju Đorđa Vukadinovića, nije im presudno pomogla. „I posle takvih kampanja su, kada je to nekome odgovaralo, ponovo bili smatrani incidentnom pojavom na političkoj sceni”, kaže on, navodeći kao glavni razlog za to činjenicu da „postoji strah od njihove snage i možda od situacije za koju se neki plaše da bi oni mogli da je iskoriste da dođu na vlast”.

Kako su toliko ojačali?

U njihovom slučaju se izgleda potvrdila ona izreka „što te ne ubije, ojača te”. A deo međunarodne zajednice i te kako je insistirao na njihovoj marginalizaciji u političkom životu Srbije (kao što je to, uostalom, prirodna težnja i unutrašnjih političkih konkurenata). Otvorenom ili indirektnom podrškom „demokratskom bloku”, koja bi ostajala samo na obećanjima ili pretnjama, stalnom igrom „štapa i šargarepe” (u kojoj je šargarepe bilo mnogo manje), Evropska unija kao da je radila za radikale, izazivajući, često neumerenim i neuvijenim navijanjem i dvostrukim aršinima, revolt i inat kod dela srpskog biračkog tela.

Za Vukadinovića je politika Evrope i SAD prema Srbiji posle 2000. godine, uz socijalno nezadovoljstvo, glavni generator rasta radikala i njihove sadašnje snage. Stanković, međutim, ocenjuje da je uspeh radikala neka vrsta sinergije različitih faktora, među kojima je i politika Zapada, koji se dogmatski drži nekih postavki u vezi sa interpretacijom jugoslovenske krize i njenog ishoda. Ta politika je doprinela znatno, ali ne odlučujuće podizanju SRS-a, ocenjuje Stanković.

Posle svega, Tomislav Nikolić je sada u situaciji da poentira, što je i učinio preksinoć u Skupštini Srbije. „Govorili ste, ako vi pobedite, vaši prijatelji u svetu neće otimati KiM. Govorili ste – i Kosovo i EU. Govorili ste da imate najbolje moguće odnose sa članicama EU i sa predvodnikom spoljne diplomatije vođene oružjem SAD. Danas, samo nekoliko dana posle predsedničkih izbora, mi govorimo o lažnoj državi Kosovo”.

Još ako neki zvaničnik iz Brisela uskoro pomene da bi uslov za članstvo Srbije u EU ili određene sporazume sa evropskom zajednicom, trebalo da bude i priznanje nezavisnosti južne pokrajine, Nikolić sigurno neće morati da brine za budućnost svoje stranke.

[objavljeno: 20.02.2008.]

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM