Dejvid Bajnder

Šta bi uradio Pašić?

Sjedinjene Države u sadašnjoj poziciji „lidera slobodnog sveta” ponavljaju obrasce ponašanja Austrougarskog carstva prema Srbiji pre jednog veka

Ključne odluke o teritorijalnom integritetu Srbije i pravcu njenih odnosa sa svetom u kontekstu izbora 11. maja oživljavaju sećanja na premijera i stranačkog vođu Nikolu Pašića i njegovo doba.

Iako bi čovek s pravom mogao da se zadrži na njegovom suštinskom doprinosu razvoju parlamentarne demokratije, Nikola Pašić je zbog svoje posvećenosti vraćanju srpskih teritorija koje su bile pod stranom dominacijom i odlučnosti s kojom se suprotstavljao imperijalističkim ciljevima postao merilo nacionalnog integriteta.

Pašić je važan ako pogledamo da Sjedinjene Države u sadašnjoj poziciji „lidera slobodnog sveta” ponavljaju obrasce ponašanja Austrougarskog carstva prema Srbiji u njegovo vreme pre jednog veka, tokom tri decenije: surove ekonomske sankcije, otimanje teritorija, bombardovanje Beograda i bezobzirno ubijanje srpskih civila.

Zapanjujuće su paralele između onoga što je Srbija prošla sa Austrijom između 1878. i 1918. i njeno iskustvo sa SAD poslednjih 18 godina (mada je sled događaja drugačiji).

Nikola Pašić je rano u svojoj karijeri shvatio da je Austrija, kako je to lepo sročio njegov američki biograf Aleks Dragnić, „rešena da zastraši Srbiju, a ako zatreba i da je slomi”.

One godine kada je prvi put izabran za poslanika (1878), Austrija je iznenada okupirala Bosnu i Hercegovinu, u kojoj je živeo znatan deo srpskog stanovništva. To je u Srbiji izazvalo bol i poniženje. Tri decenije kasnije Beč je potpuno anektirao Bosnu i Hercegovinu.

Današnji ekvivalent tome je kasapljenje Srbije od Vašingtona i njemu podređenih NATO saveznika 1999. godine, posle čega su Sjedinjene Države pomogle stvaranje nezavisne države na Kosovu.

Paralela postoji i u primeni ekstremnih ekonomskih sankcija kao sredstva pritiska na Srbiju da se povinuje političkim zahtevima. Beč je nametnuo Srbiji težak trgovinski bojkoti zmeđu 1906. i 1911, koji se odrazio na 90 odsto srpskog izvoza – uglavnom svinjetine – i 60 odsto uvoza. (Srpska privreda je neočekivano postala snažnija i nezavisnija.)

Vašington je od 1992. počeo da uvodi Srbiji sve snažnije ekonomske sankcije, što je izazvalo bujanje inflacije i druge ekonomske nedaće. Nije ih ukinuo do 2005.

I na kraju, paralela postoji kad je u pitanju bombardovanje Srbije. Austriji se toliko žurilo da je počela da bombarduje Beograd 29. jula 1914, samo dan po objavi rata. Mesec dana kasnije bečki „ Ilustrierte Kronen Zeitung ” je objavio – koristeći vulgarnu igru reči – da „Srbija mora da nestane” ( Serbien muss sterbien ).

Vašington je bio obazriviji, mada ne i manje nerazuman. Pretio je Srbiji vojnom akcijom skoro osam godina pre nego što je u martu 1999. NATO započeo bombardovanje. U austrijskoj operaciji je stradao veliki deo od ukupno 650.000 srpskih civilnih žrtava tokom 1.566 dana borbe. Broj stradalih civila za 79 dana NATO bombardovanja procenjuje se na 500.

Sve vreme dok je trajalo beskrajno zastrašivanje od Austrije, Pašić je bio miran i realan. Čak i pod najstrašnijim pretnjama Beča u satima pred početak Prvog svetskog rata ostao je, čini se, smiren i reagovao je pomirljivim tonom kad god je mogao. Znao je da je Srbija vojno slaba i da nema jake saveznike. Sklopio je uspešne sporazume sa Francuskom za kupovinu oružja, a kada se u proleće 1914. sastao sa ruskim carem tražio je zaštitu i pomoć Rusije.

Milošević je isto kao Pašić tražio zaštitu i pomoć Rusije, ali sa malim uspehom. Premijer Koštunica, predsednik Tadić i vođa radikala Tomislav Nikolić postigli su mnogo bolje rezultate lobirajući kod Putinove Rusije.

Imajući u vidu činjenicu da je tokom svoje karijere odbijao da kleči pred onima koji su mu zadavali udarce, kako li bi Nikola Pašić procenio opasnosti i prilike s kojima se Srbija danas suočava?

Kao političar čijom su zaslugom Kosovo i druge nekadašnje teritorije vraćene matici, sigurno bi osudio postupke koji su doveli do proglašenja državnosti pokrajine – i isto tako bi osudio američke i evropske aktere koji su izvodili svoju operu, puštajući naizmenično pesmu sirena i najstrašnije pretnje. Nema sumnje da bi se usprotivio svakom srpskom političaru koji bi ih podržao ili prihvatio.

U pitanju je, naravno, čisto nagađanje, ali mislim da bi Pašić cenio principijelni pragmatizam Vojislava Koštunice. Takođe bi se dobro slagao sa Nikolićem, jednim od osnivača Srpske radikalne stranke, naslednice Pašićeve Narodne radikalne stranke.

Konačno, mislim da bi se Pašić blagonaklono osmehivao kritičarima, posebno onim stranim, koji Koštunicu ili Nikolića – ili njega samog – etiketiraju kao „nacionalistu” ili još bolje kao „ultranacionalistu”.

dugogodišnji dopisnik „Njujork tajmsa” sa Balkana

[Politika 06.05.2008.]