Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo NIN

 

 

Batić Baćević

Kabinet u tržnom centru

Politički igrokaz, koji se ovih dana davi u naknadnoj pameti, jasno pokazuje u kojoj meri su slabe stranke, institucije, a snažne strane ambasade i domaći biznismeni

Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić izjavio je na Glavnom odboru stranke da sada možemo da završimo razgovore o vladi koje nismo ni počeli. Ta politička pošalica je ipak manje duhovita od višenedeljnih razgovora radikala, narodnjaka, socijalista, penzionera i gospodina Palme, u kojima je dogovoreno sve, čak i personalni sastav vlade (a podeljena su i bogami neka javna preduzeća) samo nije utvrđeno da li postoji elementarna želja da se takva vlada i sastavi. U sredu 11. juna, kada je konstituisana nova skupštine Srbije, postalo je jasno da će Tadić znatno lakše završiti pregovore koje nije ni počeo, nego što će lider socijalista Ivica Dačić početi razgovore sa evropskim blokom koje je, izgleda, odavno završio. Samo još nije mogao da javi članstvu.

Pre nego što su verifikovani mandati, lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma isključio je svaku mogućnost dogovora sa Koštunicom i Nikolićem, Sulejman Ugljanin potpisao je sporazum o saradnji sa Mlađanom Dinkićem, čime je podrška nacionalnoj vladi spala na 125 mandata. Kada je i lider penzionera Jovan Krkobabić prilično oštro i hrabro odbacio analizu DSS zahteva PUPS-a, čak i najveći optimisti u “patriotskim redovima” mogli su da znaju kako od njihove vlade nema ništa. Ivica Dačić ima sasvim dobru podlogu za obraćanje Glavnom odboru SPS – ili ćemo ući u evropsku vladu ili ćemo ići na nove izbore. A na njima, bez Palme, nećemo dobro proći. Tako je Srbija za dvadesetak dana prešla dugo putovanje u Jevropu, od srljanja u veliku izolaciju do višegodišnjeg sprinta u Evropu, od obračuna sa snagama prošlosti oličenih u liku i delu Vojislava Koštunice do evropskog zanosa koji ovog trenutka najbolje simbolizuju upravo Dačić, Krkobabić i gospodin Palma.

Pre velikog zaokreta, koji se nije zvanično dogodio ali svi o njemu pričaju i pišu, ekspertski tim DSS je poslao analizu Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, koja je samo poslužila kao dobar izgovor levičarskoj koaliciji da se prešaltuju na Tadića bez ozbiljnijih potresa. “Zašto bi pravili vladu koja bi nastavila politiku zbog koje smo tražili vanredne izbore. Jasno je da su bili preparirani znatno pre izbora i da šta god da smo uradili i rekli, oni otišli Tadiću, zato smo odlučili da je bolje da idemo u opoziciju nego da se sa nama poigravaju kao u nekim komunističkim komitetima”, reći će jedan od najuticajnijih ljudi u DSS-u.

Prema istim izvorima, Dačić je već tokom predsedničke kampanje u kontaktima sa šefom Tadićevog kabineta, koji je takođe iz Žitorađe, napravio iskorak ka evropskim integracijama koje bi počele sa njim lično i njegovom strankom, ali bi zauzvrat stranka ostala neutralna u trci između Tadića i Nikolića (čak je navodno i članstvu poručivano da je bolje da pobedi Tadić jer radikali čine sve da unište SPS, što nije argument bez osnova). Taj strateški dogovor je samo trebalo nekako progurati kroz stranačke organe, pa je i organizovana velika, ubedljiva predstava sa pregovorima sa patriotskim snagama i pucanjem istih.

Politički igrokaz, koji se ovih dana davi u naknadnoj pameti, jasno pokazuje u kojoj meri su slabe stranke, institucije, a snažne strane ambasade i domaći biznismeni. Rezultati izbora su prilično jasno pokazali samo jednu stvar – da je Srbija podeljena velikim kosovsko-evropskim žiletom, zbog čega će svaka vlada biti nestabilna jer u samom društvu nema ozbiljnog konsenzusa osim jedne ideje – da valja nekako preživeti.
Događaji iz prve dve nedelje posle izbora išli su jasno u prilog stvaranja patriotske vlade, od brzog otvaranja pregovora, lakog dogovora o mandataru do koalicije za Beograd. Visoki funkcioneri DS-a su novinarima veoma otvoreno pričali kako Mišković, Beko i ostali biznismeni strahovito lobiraju za desničarsku vladu jer im odgovara da zemlja bude delimično izolovana kako bi njihovi poslovni monopoli ostali netaknuti. Nije prošlo ni par nedelja, a visoki funkcioneri DSS-a i SRS-a su otvoreno pričali kako neki, a vi ćete se već setiti koji, tajkuni i američki ambasador, imenom i prezimenom, kroje vladu i onda saopštavaju stranačkim centralama šta su se dogovorili. “A kada su ubeđivali Dačića da je najbolje podržati Koštunicu, tada su se radikali i deesesovci hvalili kako imaju sve najveće igrače iza sebe. Oni jesu upozoreni od Mantera da će im biznis trpeti zbog podrške nacionalistima, ali su odluku o podršci evropskoj vladi doneli jer su jednostavno realni ljudi – znali su da bi i takva vlada bila brzo srušena, a oni kažnjeni, pa su odlučili da pređu na našu stranu”, kaže jedan od visokih funkcionera DS-a.
Više sagovornika NIN-a iz različitih stranaka veruju da su razgovori sa Manterom i drugim zapadnim ambasadorima imali ozbiljan uticaj na stav poslovne elite, ali da su oni ipak prošli kroz veliku evropsku katarzu čim su shvatili da pitanje Luke Beograd nikako nije sporno, već veliki razvojni projekat za Srbiju. Luku je pomenuo kandidat DS-a za gradonačelnika Beograda Dragan Đilas, tvrdeći da su u toj privatizaciji grad i Srbija oštećeni za najmanje milijardu evra, ali je o toj temi iznenada zaćutao, kao što će o tome ćutati i šifrovana televizija, čak i ako ih nacisti uhvate i traže da priznaju.

Konačni proboj za evrolevičarsku koaliciju je naime učinjen na dva sastanka kod glavnog srpskog biznismena, Miroslava Miškovića, kojima su prisustvovali i Milan Beko, Ivica Dačić, Dragan Tomić Simpo (koji još od 2000. godine važi kao štićenik DS) i, gle čuda, Milorad Vučelić (za koga su amateri u DSS-u duboko verovali da će im pomoći u ubeđivanju socijalista). Pre tih sastanaka je više razgovora sa vodećim srpskim biznismenima imao američki ambasador Kameron Manter, a o jednom od njih, koji se odigrao u klubu “Privrednik” pisala je Politika. Na sastancima održanim u restoranu najvećeg srpskog kapitalista je, navodno, dogovoreno da bi najbolje bilo da mandatar bude Ivica Dačić, a nezavisni mediji u vlasništvu ili pod ogromnim uticajem gorepomenutih su zatim iz dana u dan nastavili da objašnjavaju kako je Tadić spreman da to prihvati, ali se tome oštro protivi Dinkić. Iako su i zapadni ambasadori veoma raspoloženi da podrže Dačića kao evropskog Koštunicu, takvo spinovanje javnosti će pre poslužiti kao udica preko koje bi Glavni odbor SPS lakše prihvatio žuto-crvenu koaliciju da bi zatim preko istih medija bilo objašnjeno da premijer mora biti iz DS-a.
“Izgleda da u koaliciji oko SPS od početka nije bilo iskrene volje, kao da su Borisu Tadiću obećali da će sa njim praviti vladu još pre izbora, ali im je samo bilo potrebno da objasne članstvu kako su eto pokušali sa nama, ali da im nije uspelo. Voleo bih samo da vidim kako će im objasniti da će uspeti saradnja sa Čankom, Draškovićem i onima koji su ih proganjali osam godina. U takvoj koaliciji ne vidim nijednu političku ili programsku sličnost, jedino ih vezuju pare. Tj. mnogo, mnogo para”, kaže za NIN generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić.

I dok se vlast u Srbiji ubrzano kreće ka velikom evropskom cilju, na kojem će se uskoro pomiriti politike Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića (možda i politika komandanta Arkana, reći će cinici), ostaje nejasno kako će sporazum o republičkoj vlasti koji se detaljno razrađuje uticati na gradsku vlast. U kuloarima se već navode sva personalna rešenja od kojih je najzanimljivije da bi sin Jovana Krkobabića mogao da bude viceguverner iako nam evropske vrednosti, pa i zakon usvojen u Skupštini Srbije, nalažu da poštujemo nezavisnost centralne banke. Gradonačelnik Beograda, iako čelnici DS insistiraju na poništavanju sporazuma SRS-DSS-SPS, mogao bi da (p)ostane Aleksandar Vučić jer bi to bila prevelika blamaža za socijaliste koji svaki dan protestuju tražeći da novi korifej beogradske demokratije Alimpić poštuje elementarni stub demokratije – volju većine, ali bi i bilo dobro za pacifikovanje snažne opozicije koja bi imala veliku igračku i nešto para u rukama, zbog kojih bi mogla da klimavu evrosocijalističku vladu ostavi na miru.

Posle formiranja vlade, ubedljivo najmoćniji čovek u Srbiji će svakako biti predsednik i najuspešniji lider DS-a od osnivanja, Boris Tadić. Wegova najava da Srbija mora da krene u nacionalno pomirenje jeste za svaku pohvalu i zaslužuje svaku podršku, samo je šteta što je upravo njegova stranka do sada činila sve da Srbija bude najpodeljenija zemlja u Evropi. Moguće je da će i Ivica Dačić uvoditi Srbiju u Evropu, treba dati priliku i Arkanovom zameniku da uradi nešto na pomirenju na Balkanu, samo ne treba, uz pomoć medija i spin-doktora, ponižavati zdrav razum običnih ljudi.

 

 

 
 
Copyright by NSPM