Batić Bačević

Palma u Evropi

Samo društvo se teško može opisati kao demokratsko ako u ciklusima imamo sudbinske referendume u kojima se građani više motivišu strahom nego dobrim idejama, a stranke zapravo i nemaju mogućnost izbora koalicionih partnera. Blokovska podela, hladnoratovska retorika i svakodnevna histerija tu nikako ne pomažu

Gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma mogao bi već u maju ove godine da uđe u udžbenike istorije, iako su mu pre samo godinu dana proricali da će biti glavni junak političkih viceva. Kada se, ne tako davno, našao na političkoj bini, iza Vojislava Koštunice a pored Velimira Ilića, mediji i politički rivali su sa sasvim dobrim razlozima kritikovali Koštunicu, jer je bilo prilično teško objasniti koje su to političke niti povezale uglednog demokratu bez mrlje u biografiji sa bliskim saradnikom Željka Ražnatovića Arkana, vrhunskog intelektualca i pravnika sa šefom provincijskog kik-boks kluba. Taj savez je svakako Koštunici odneo više glasova nego što mu je u koaliciju doneo “gospodar Pomoravlja”, ali kada je gospodin Palma saopštio da se ne slaže sa politikom narodnjačke koalicije i kako nikako ne treba remetiti odnose sa Evropskom unijom, isti mediji, isti političari su iznenada počeli da poluzaljubljeno govore o realističnosti, odgovornosti jagodinskog tribuna, koji je, eto, prošao kroz demokratsku katarzu i zato ga treba podržati.

U skladu sa iracionalnim postulatima ovdašnje politike, Srbija bi posle još jednog sudbinskog referenduma mogla da dobije vladu koja bi, uz pomoć nekadašnjih bliskih saradnika Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, branila evropske ideje i demokratiju u Srbiji od Vojislava Koštunice i Velimira Ilića. Na drugoj strani pažljivo uzgajanog političkog haosa, evropski entuzijasti će reći da je još veći politički paradoks kada Koštunica, koji se u jesen 2000. godine opisivao kao jedini opozicionar koji nije išao na Miloševićev kanabe, pokušava da našminka više puta poraženu politiku, koje se već odriču i njegovi najveći jurišnici. Između ta dva paradoksa našao se i gospodin Palma , koji bi sa svojih nekoliko poslanika zaista mogao da bude jedan od odlučujućih faktora 12. maja.

I dok čekamo da se jagodinski evropejac pojavi u Peščaniku ili da Vesna Pešić sa drugom Mrkonjićem svečano otvori obilaznicu oko zdravog razuma, društvo u Srbiji bi ipak moralo da preispita odnose stranaka starog i novog poretka, jer ta stalna “istraga miloševićevaca” u vremenu kada se gotovo svi vodeći ljudi tog režima nalaze ili u Hagu ili pod zemljom, više nema smisla. Nije imala smisla ni u danima posle demokratske revolucije (taj izraz uvek razveseli zapadne novinare jer zvuči prilično blesavo, možda zato što i jeste blesavo) jer se ta plemenita potreba za elementarnom pravdom svela na običnu sprdnju u kojoj su političari dobro glumili kako im je stalo da se obračunaju sa snagama prošlosti, a novinarski jurišnici simulirali velike istraživačke poduhvate, jer ih je neko slagao da će pravda ipak pobediti. Na kraju te farse niko nije osuđen. Jedini procesi su vođeni u medijima i na političkim mitinzima.

Posle 5. oktobra, nove demokratske vlasti su veoma brzo dale indulgenciju svim većim biznismenima iz bivšeg režima i doajenima u švercu cigareta, nafte, koji su kroz ozbiljnu i sasvim temeljnu pljačku opustošili zemlju, ali su mediji i portparoli raznih stranaka neumorno insistirali na raskidu sa snagama prošlosti. Svaki put kada bi se u nekoj varošici, neka od demokratskih stranaka usudila da zajedno sa socijalistima ili radikalima okreče vatrogasni dom ili odu korak dalje pa se usude da naprave put, centrale iz Beograda bi hitno raspuštale odbore i demonstrativno pokazivale da sa starim režimom nemaju baš ništa. Osim biznismena, vodećih članova tog režima ili egzekutora koji su 4. oktobra ili nešto ranije shvatili u kakvoj su zabludi bili.

Ali ta stalna potreba da se crtaju granice između dva bloka, koja će kulminaciju doživeti negde pred kraj ove kampanje, ne može doneti previše koristi čak ni pobednicima u tom sukobu. Opet ćemo dobiti koaliciju na klimavim nogama, koju će održavati ljubav prema upravnim odborima ili strah od opozicije, ali će na svakoj većoj krivini na putu ka Evropi ili Kosovu ona biti dovođena u pitanje. Politička stabilnost, koju gotovo svi lideri rado pominju u govorima, ne može se ostvariti sve dok vodeće stranke ne postignu saglasnost oko samo jednog pitanja – u kom pravcu treba da se kreće ovo društvo, ako već treba da se negde kreće.

A samo društvo se teško može opisati kao demokratsko ako u ciklusima imamo sudbinske referendume u kojima se građani više motivišu strahom nego dobrim idejama, a stranke zapravo i nemaju mogućnost izbora koalicionih partnera. Blokovska podela, hladnoratovska retorika i svakodnevna histerija tu nikako ne pomažu. Zato treba pozdraviti spremnost pomenutog gospodina sa početka teksta (koji je u svojoj opštini ostvario bolje rezultate od mnogih velikih demokrata) da usvoji nove ideje, kao i spremnost drugih stranaka da tu promenu prihvate. Za ovih osam godina, stranke bivšeg režima su, izgleda, doživele ozbiljnije promene od velikih demokratskih rivala koji se i danas ponašaju kao da i dalje nose pištaljke u džepovima i suvenire sa natpisima gotov je preko pokojnikovog lika. Naravno, Tadić i Nikolić kao istaknuti predstavnici dve Srbije, se verovatno još dugo neće sresti u vladi, ali će građani već 12. maja primetiti da će nova vlada u većoj ili manjoj meri biti mešavina pobednika i poraženih u oktobarskoj revoluciji. Možda će nova vlada pokušati da vodi neku staru politiku, ali će vrlo brzo shvatiti da povrak na kraj prošlog veka više nije moguć.