Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

APOKALIPSA KADA? (II)

Vilijam Poter

PARODIJA NUKLEARNOG NEŠIRENJA

U tekstu „Radioactive Hype“ Džona Mjulera, izlaže se nekoliko iznenađujućih i nesvakidašnjih tvrdnji. Najprovokativnija je ona koja se odnosi na pitanje ljudskih žrtvi i drugih nenameravanih posledica „prioriteta nuklearnog neširenja“ kao spoljne politike. Tu se stalno ukazuje na ozbiljnu – ali obično ne i podrazumevanu – opasnost od preuveličavanja pretnji nuklearnog širenja koje dolaze od terorista ili drugih država.

Mjuler je u pravu kada ističe uzgredne posledice ranijih loše osmišljenih vojnih poduhvata u ime neširenja oružja za masovno uništenje i potencijale za slične, ako ne i veće, ljudske žrtve zbog kojih bi trebalo preduzeti vojnu akciju protiv drugih država, „Osovina zla“. On je takođe u pravu, iako zbog pogrešnih razloga, kada osporava predviđanja Grejama Alisona povodom lančanih posledica proliferacije koje može proizvesti nuklearno oružje Severne Koreje (koncept „lančane reakcije“ je sam po sebi sumnjiv, imajući u vidu proces kojim države donose nuklearne odluke).

Međutim, krucijalna greška Mjulerove teze sastoji se u tome što situacija koju opisuje – navodna fiksacija spoljne politike SAD oko neširenja OMU (1) – nema sličnosti s trenutnom politkom SAD. I zaista, osnovno obeležje novog pristupa Bušove administracije povodom širenja nukleanog oružja jeste prećutno prihvatanje i upravljanje, pre nego prevencija. Ovakva politika je najuočljivija povodom najnovijeg testiranja nuklearnog oružja koje vrše tri države: Indija, Pakistan i Severna Koreja. Malo je razloga za verovanje da će odgovor SAD na iranske nuklearne mahinacije biti nešto drugačiji. Iako administraciji prija imidž „opasnog momka“, u koji bi volela da javnost poveruje, ona koristi set fino usklađenih insturmenata prema svakoj zemlji koja može širiti nuklearno oružje, a temelj politike ostaje isti: „širenje je neizbežno; naučite živeti s tim“. U slučaju Indije, ovo zanemarivanje politike neširenja navelo je administraciu da odbaci skoro trodecenijsku politiku SAD povodom kontrole nuklearnog izvoza i da zanemari obaveze SAD kada je Sporazum o nuklearnom neširenju neodređeno proširen u 1995. U slučaju Severne Koreje vratili smo se na diplomatski status quo ante , s važnim izuzetkom da sada Pjongjang ima mnogo veći udeo u materijalu za nuklearno oružje i u demonstriranju nuklearnog kapaciteta.

Mjulerov pokušaj odbacivanja pretnji nuklearnih terorista kao uzbunjivačkih fantazija takođe pada zbog brojnih pogrešnih pretpostavki. Nažalost, nasuprot Mjulerovoj tvrdnji, nije samo glasina da teroristi pokušavaju da nabave fisioni materijal i nuklearno oružje. Iako je broj uključenih relevantnih terorističkih grupa mali , on nije ni nula ni jedan. Pored brojnih dokaza koji uključuju Alkaidu, što Mjuler i priznaje, postoji kvalitetna dokumentacija o stalnim naporima japanske verske sekte Aum Shinrikyio da, tokom ranih devedesetih godina, nabavi nuklearno oružje i komponente za pravljenje tog oružja. Među najvećim poteškoćama za Aum i Alkaidu bio je pristup fisilnom materijalu potrebnom za pravljenje improvizovanog nuklearnog uređaja – tj. Sklepanog, ali pravog nuklearnog eksploziva. Ove dve organizacije su takođe bile sputane oskudnom tehničkom ekspertizom u „sopstvenim redovima“, nepoznavanjem nuklearnog crnog tržišta i nemogućnošću pristupa mogućim snabdevačima nuklearnog materijala. Međutim, fantaziju ne predstavlja pravljenje takvog oružja, već Mjulerova uverenost će nas dosadašnja sreća pratiti i dalje.

Optimističku potstruju Mjulerovog teksta predstavlja ubeđenje da trenutno nema velikog imperativa širenja. To je dobro gledište, i on je upravu u svom zapažanju da su ranija predviđanja o kobnom širenju dobro podbacila, ali odatle ipak ne sledi ono u šta nas je Mjuler hteo uveriti, da se odluke o odustajanju od nuklearnog oružja donose u vakuumu, ili su već dogovorene, zato što je nuklearno oružje „opasno, odvratno, skupo i sigurno alarmira susede“. U stvari, velike zasluge za spori ritam nuklearnog širenja treba pripisati saradnji SAD i Sovjeta koja je išla u pravcu suprostavljanja nuklearnom širenju tokom Hladnog rata, implementaciji NPT (2) i njegovog gotovo sveopšteg prihvatanja, i protivljenju rapidnom širenju nuklearnog oružja – stvaranju sigurnih zona i usvajanju strogih propisa o kontroli nuklearnog izvoza – svega onog što je nateralo lidere mnogih potencijalnih aktera širenja da zaključe da ekonomska i politička cena „postajanja nuklearnom silom“ nadmašuje koristi.

Ukratko, napori na neširenju su bili veoma uspešni u prošlosti, koristili su SAD, ali i pogodovali su međunarodnoj bezbednosti. Odgovor na preterivanja koja uočava Mjuler nije u napuštanju neširenja kao prioriteta spoljne politike, već ponovno uspostavljanje ispravnog naglašavanja diplomatije, kontrole izvoza, fizičke zaštite, međunarodnih mehanizama zaštite, bezbednosnih saznanja, analiza i poštovanja zakonski obavezujućih sporazuma. Zagovaranje takvih mera ne predstavalja preterivanje, već zdrav razum.

Vilijam Poter (William C. Potter) je rukovodilac Džejms Martin Centra za studije neširenja i Sem Nan i Ričard Lugar profesor studija neširenja na Montrejskom institutu za međunarodne studije . On je takođe, koautor knjige The Four Faces of Nuclear Terrorism (Routledge, 2005).

Fusnote:

1. OMU – „oružje za masovno uništenje“

2. NPT – “Nuclear Non-Proliferation Treaty”, u tekstu Sporazum o nukleranom neširenju .

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM