Slobodan Antonić

BRISELSKI ADRENALIN

Ne ponuditi Srbiji Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ni posle Haradinajevog oslobođenja, znači suštinski je ne želeti u EU

„Moramo da učinimo sve kako bismo kod ljudi u Srbiji stvorili utisak da ih želimo što je moguće bliže nama. Hoću da 10. maja zaspim i da mi savest bude čista da smo uradili sve što smo mogli, a ne da se 12. maja probudim i shvatim da smo mogli da učinimo više”. Ovo je u utorak izjavio Havijer Solana. On je još rekao da EU treba da pošalje jasan znak ohrabrenja proevropskim snagama u Srbiji. „Ja mnogo volim Srbiju, iako je ona sklona da gleda nazad umesto napred”, dodao je on.

Ali, pogledati po neki put nazad nije na odmet. Ako bi se Brisel samo setio ranijih upliva na izbore u Srbiji, video bi koji je najbolji način na koji se može pomoći „proevropskim snagama”. Postoje dva modela pomoći. Prvi je primenjen 1992. godine. Tada je Zapad poručio Srbima da će biti kažnjeni ukoliko pogrešno glasaju. Prvaci tadašnje EZ su zapretili da će „srpska nacija”, izabere li pogrešno, biti izložena „pooštravanju sankcija”, što će je „dovesti u totalnu izolaciju u dugom vremenskom periodu”. A ako izabere ispravno? U tom slučaju neće biti ukinute sankcije. Ali, moglo bi se desiti da, „ukoliko takav izbor bude propraćen fundamentalnim promenama politike”, Zapad ozbiljno uzme u razmatranje mogućnost „eventualnog ublažavanja” i „postepenog ukidanja sankcija” (izjava britanskog ambasadora u UN u ime EZ). Što bi rekao narod: „Ne lipši magare do zelene trave”. Te 1992, Zapad je Srbiji bio namenio samo štap, ne i šargarepu.

Drugi model bio je primenjen pred izbore 2000. Toga puta nije bilo pretnji, samo nagrada. Ministri spoljnih poslova EUporučili su da će, napravi li Srbija dobar izbor „EU preduzeti inicijativu za ukidanje svih sankcija protiv SRJ, kao i otvaranje pregovora za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju”. Istovetan poziv ponovljen je i sa ministarskog sastanka EU. Tada su se zemlje EU obavezale da će, ako ništa drugo, one same odmah ukinuti sankcije Srbiji. „Posle skoro decenije primene štapa, iz Brisela je konačno ponuđena šargarepa!”, bio je podnaslov na prvoj stranici jednih novina.

I koji je model upliva imao više uspeha? Model „štapa”, ili model „šargarepe”? Naravno, ovaj drugi. To ne znači da je samo to odlučilo izbore. Ali, iskustvo je pokazalo da ovdašnji birači bolje reaguju na pozitivne poruke, nego na negativne. Prevedeno na slučaj izbora iz 2008, briselski zvaničnici najpre treba da prestanu sa pretnjama o nekakvoj „samoizolaciji”. Ali, što je važnije, oni treba da ponude jasnu nagradu. One, 2000. godine, jedno od obećanja bilo je „otvaranje pregovora za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju”. Pa, najmanje što se sada može učiniti jeste da se Srbiji konačno ponudi da taj sporazum i potpiše!

Još uoči predsedničkih izbora to se očekivalo. Potpisivanje SSP-a smatralo se dobrim marketinškim potezom u prilog „proevropskom kandidatu”. Onda je zbog toga došlo do spora u vladi, koji je zapretio da će da se završi njenim padom. Ocena je bila da to može imati posledice po ishod glasanja. Stvar su spasili Holanđani. Oni su, zbog „nesaradnje sa Hagom” uložili veto. Ovoga puta, međutim, ne samo da je vlada već ranije pala. Oslobađajuća presuda Haradinaju potpuno je obesmislila „haški argument”. Zar neko stvarno misli da će, dok u ušima odzvanja da je Haradinaj proglašen nevinim, iko u Srbiji osetiti krivicu što Mladić nije uhvaćen? Sa racionalnog stanovišta, ako se stvarno hoće pomoći „proevropskim snagama u Srbiji”, nema više razloga da se ne ponudi Srbiji SSP.

Za trezvene posmatrače to i jeste lakmus stvarnih namera EU. Potpisivanje SSP-a ionako je samo jedna od stepenica u postupku evrointegracije. Taj postupak se, barem što se EU tiče, uvek može zaustaviti. Ali, ako Brisel nije u stanju Srbiji da čak ni u ovom trenutku ponudi taj dokument, onda on zaista ne računa na Srbiju. Ovdašnje „proevropske snage” nalaze se u opasnosti od izbornog poraza. Ako u narednih mesec dana ne dobiju dozu adrenalina, one teško da mogu da dobace do skupštinske većine. Potpisivanje SSP-a upravo je taj adrenalin. Ako Brisel nije u stanju čak ni to da pruži srpskim „proevropljanima”, onda su sva obećanja o evropskoj budućnosti prazna priča. Onda u Briselu sede ljudi koji su ili nesposobni da razumeju situaciju ili prosto govore neistinu kada kažu da nas žele u EU.

Solana veli da se pribojava 12. maja. Zaista, bez SSP, kada se tog dana bude probudio, može se desiti da pročita još jedan komentar o tome kako su Srbi glasali nerazumno. Ali, Srbi nisu nerazumni. Ne ponuditi Srbiji SSP čak ni posle Haradinajevog oslobođenja, znači suštinski je ne želeti u EU. U toj rečenici sadržana je sva mudrost. I verovatno objašnjenje rezultata ovih izbora.