Iza ogledala

Slobodan Antonić

PUKOTINA NA DVA PUTA

Kriza koalicije DS i DSS može se zaustaviti samo pod pretpostavkom da neko u Briselu shvati pogubnost ideje o Eumiku. Ali, ta ideja ionako se nije rodila u Briselu. Ona je nastala u Vašingtonu

Ovo je jedan od ključnih političkih trenutaka. EU je prihvatila ulogu babice u rađanju „nezavisne države Kosovo”. Pošto je propao pokušaj da se ta država ozakoni u Savetu bezbednosti, izabran je zaobilazni put. EU će, na poziv generalnog sekretara UN, poslati svoju misiju radi obezbeđenja „nadgledane nezavisnosti” Kosova. Na drugoj strani, EU je Srbiji ponudila Sporazum o pridruživanju. Sporazum treba da se potpiše 28. januara, taman uoči drugog kruga predsedničkih izbora. Promovisanje Srbije u „kandidata za kandidata” za ulazak u EU trebalo bi da odlučujuće doprinese pobedi „proevropskog” takmaca na ovdašnjim predsedničkim izborima. A ta pobeda bi, opet, obezbedila miran nastavak oba procesa – pretvaranje Kosova u nezavisnu državu i integraciju Srbije u EU.

Ovakav plan briselske i, naravno, vašingtonske administracije napravio je ozbiljnu pukotinu u vladajućoj koaliciji. DS je video da će babička uloga EU u stvaranju nezavisnog Kosova dovesti u pitanje popularnost projekta evroatlantskih integracija u Srbiji. Ionako je iz tog projekta, tokom 2007, već otpalo ono „atlantsko”. Predviđena uloga EU pretila je da u Srbiji, tokom proleća 2008, sasvim poljulja i onaj proevropski element javnog raspoloženja. A sa tako poljuljanim raspoloženjem, predsednički kandidat DS teško da bi dobio izbore. U DS su odlučili da ne čekaju proleće, ma šta njihov koalicioni partner mislio o tome. Tako je Dulić, 12. decembra, objavio početak predsedničke utakmice.

Značaj 12. decembra nije samo u krizi poverenja među partnerima. Njegov značaj je u tome što je DS tog dana krenuo putem koji bismo mogli nazvati „pragmatičnim patriotizmom”. DS je shvatio da je secesija Kosova neminovnost. Ali u DS-u su takođe shvatili i da je žalosna uloga koju je na sebe preuzela EU takođe nekakva neminovnost. „Hajde da spasemo šta se spasti može”, zaključili su. „Srbiji će, koliko god bilo odvratno ovo što nam rade s Kosovom, ipak biti bolje u EU, nego van nje. Stisnimo zube i uhvatimo se u kolo”. Ne mislim da takav stav nije patriotski. On je vrsta političkog izbora koga je istorija često nametala Srbiji. Taj izbor je nekada bio tragičan – kao u slučaju generala Nedića. No to jeste bilo legitimno nastojanje da se kao narod preživi vreme sile i nepravde.

Ali, taj put, ma kako racionalno izgledao, nije bio i izbor DSS-a. DSS je i posle 12. decembra nastavio putem kojim je do tada išao. To je bio put aktivnog otpora, borbeni patriotizam koji se poziva na univerzalne zakone i na univerzalni moral . To je takođe legitimni politički izbor. I to izbor koji u Srba, u ovoj svojoj pacifističko-parničarskoj varijanti, i nije bio tako čest. Baš zato je takav izbor, kao istorijsko i političko iskustvo, bio dragocen. Ali, to je ipak bio različit put u odnosu na „pragmatični patriotizam” DS-a.

Različitost ta dva puta se još više zaoštrila zbog predsedničkih izbora. Zbog njihove „ili-ili” alternative i zbog nove moći koju donosi petogodišnji mandat, ti izbori su prinudili aktere da brzo dejstvuju. DSS je poručio da Sporazum i misija EU na Kosovu ne idu zajedno. DS je odgovorio da te dve stvari ipak nisu povezane. Tako je koalicija napukla. I kako se približava 28. januar, ta pukotina postaje nekako sve veća. Ne samo da je u pitanje došla podrška DSS-a predsedničkom kandidatu DS-a. U pitanje je došla i vlada.

Ovo je bio preokret u odnosu na ono što se donedavno zbivalo. DSS je, iako je i sam bio „proevropski” orijentisan, u „evrointegracijskoj” politici znatno lošije stajao u odnosu na DS. Tadićeva predsednička pobeda i izbijanje u prvi plan EU integracija kao ključne teme srpske politike nakon 2008. napravili bi od DS-a daleko jačeg partnera. DSS je politički spasila upravo EU misija na Kosovu. Da se neko u Vašingtonu nije toga setio, da je usvojena neka druga opcija rešavanja kosovskog pitanja, DSS bi jamačno i dalje kaskao na EU putu za DS-om. I taj put bi ga mogao odvesti na političku marginu. Ali, američko upetljavanje EU u kosovski problem omogućilo je da DSS napravi razliku između sopstvenog odnosa prema EU i odnosa svog koalicionog partnera. Nakon te razlike DSS izgleda teško da više može da podrži kandidata DS-a. Njihove politike, njihovi strateški putevi, doista, više nisu isti. Ne zato što se ijedna od te dve stranke promenila. Promenila se EU.

Šta to praktično znači po ovu vladu, tek ćemo videti. Jasno je da se kriza koalicije DS i DSS može zaustaviti samo pod pretpostavkom da neko u Briselu shvati pogubnost ideje o Eumiku. Ali, ta ideja ionako se nije rodila u Briselu. Ona je nastala u Vašingtonu. A tamo sada, u sred izborne kampanje, teško da će iko ozbiljno razmišljati o Srbiji. Možda će o njoj početi da se misli posle 3. februara. Ali, sva je prilika da će tada biti dockan. Promene koje se do tada budu dogodile – ako se stvarno dogode – lako mogu biti nepovratne.

[objavljeno: 10.01.2008.]