Dragomir Anđelković

„Nevladina vlada“ i podrivanje građanskog društva

Nekolicina treba da zastupa mnoge, ali često ih samo gazi.

Hegel

KORENI GRAĐANSKOG DRUŠTVA

Rađamo se u bolnicama, u njima i umiremo. Obrazujemo se u školama i na fakultetima, a pozne godine neretko provodimo u staračkim domovima. Veliki deo ranog detinjstva prođe nam u vrtićima i obdaništima. Članovi smo sindikata, stručnih udruženja, partija. Dok smo mlađi, često se bavimo sportom u okviru nekog kluba. Sve u svemu, Lesli Vajt nije preterao kada je za savremenog čoveka rekao da je „čovek organizacije“!

Tokom 19. i 20. veka delokrug države jako je proširen. Ranije se bavila „klasičnim“ poslovima kao što su odbrana i održavanje reda, a danas ima, i to gotovo svugde, dominantnu ulogu na polju obrazovanja, zdravstvene zaštite, socijalne politike... Na sve strane se susrećemo sa državnim institucija koje nam nude neke usluge, a od nas očekuju – hteli mi to ili ne – da ih finansiramo. Da bi one radile bolje, ali i da se vlada ne bi pretvorila u svemoćnog oktopoda, u demokratskim zemljama su formirane brojne nevladine organizacije (u početku često neformalne). Njihova svrha je da se pojača nadzor nad onima koji, na profitnim ili neprofitnim osnovama, deluju u javnom interesu, odnosno interesu pojedinih društvenih segmenata, da tim organizacijama daju sugestije kako da to rade što bolje, da ih upozore kada ne rade ispravno, da uzburkaju javnost kada je neophodno, da lobiraju kako bi neko nepokriveno „polje“ bilo pokriveno, i to u skladu sa konkretnim potrebama.

I ranije su postojali razni vidovi samoorganizovanja ljudi sa ciljem da zajednički, nezavisno od vlasti, deluju i rešavaju probleme koji ih tište. Naravno, nemam u vidu povremene „mobe“ radi obavljanja nekog posla od opšteg interesa, što je vekovima postojalo i u našim selima. U pitanju su trajne organizacije koje su postojale još u srednjem veku u gradovima Italije i Flandrije. Organizacije koje su se na neprofitnim osnovama bavile komunalnim poslovima, održavanjem puteva, pomaganjem sirotinji. Nekada su nastajale kao rezultat udruživanja, a nekada kao plod zaveštanja (fondacije). Međutim, i te tzv. stare nevladine organizacije dobijaju puni značaj i definisan pravni okvir tek sa nastupanjem „ere organizacija“. Sa širenjem delokruga države i time podstaknutom masovnom pojavom novih vrsta neprofitnih organizacija; i to od onih koje se bave ljudskim pravima, do grupa za samopomoć.

Građansko društvo čine sve te nedržavne, neprofitne organizacije – sva ta žarišta samoorganizovanja građana. Međutim, da bismo mogli da govorimo o građanskom društvu, mora da bude zadovoljen jedan važan uslov – mogućnost za stvarni nadzor nad državnim institucijama i delovanje nezavisno od vlasti. Iako su u nacističkoj Nemačkoj ili fašističkoj Italiji postojale fondacije i udruženja građana, odnosno razne dobrovoljne organizacije, nije bilo ni govora o građanskom društvu. Građani su bili podanici, a ne slobodni ljudi koji mogu da se bore za svoja prava i nastoje da nezavisno od vladajućih struktura reše probleme sa kojima se suočavaju. Bez demokratije i slobodnih medija – nema uslova za postojanje građanskog društva!

GRAĐANSKA SVEST I DOBROVOLjNI RAD

Još nešto je važno da bi se govorilo o stvarnom, a ne „virtuelnom“ građanskom društvu. Reč je o kulturi udruživanja i dobrovoljnog rada! U protivnom, neprofitnim delovanjem bave se samo grupice entuzijasta i oni koji tu vrstu rada – na ovaj ili onaj način – upražnjavaju prvenstveno radi lične koristi!

U anglosaksonskim zemljama tradicija dobrovoljnog rada prilično je velika. Nesebično, ali i zato što se to od građana očekivalo, mnogi stanovnici Velike Britanije, SAD, Kanade, pogotovo oni koji nisu svakodnevno morali da se bore sa egzistencijalnim problemima, i u 19. veku su deo svog slobodnog vremena odvajali kako bi dali doprinos da društvo postane bolje. Danas, kada je materijalna egzistencija na mnogo višem nivou, a to je slučaj i sa otuđenošću, dobrovoljni rad je poprimio neverovatne razmere.

Prema podacima koje navodi Filip Kotler – 94,2 miliona Amerikanaca besplatno radi za neku NVO. Nedeljno u proseku rade – 4,2 sata! Ta vrsta rada često nije precizno evidentirana, odnosno ljudi se ne angažuju konstantno, već kada im „dune“. Otuda, kada se i sve to uzme u obzir, Piter Draker smatra da su podaci još upečatljiviji, tj. da preko 50 odsto Amerikanaca povremeno volontira, odnosno da je njihovo nedeljno angažovanje u proseku 5 sati!

Sociolozi smatraju da se ne radi samo o humanosti i tradiciji dobrovoljnog rada. Nekada je većina ljudi živela u malim zajednicama koje su pružale osećanje „prisnosti“ (često i opterećujuće, skoro prisilne). Većina ljudi danas živi otuđeno, izolovano, i to ne samo u velikim gradovima. Dobrovoljan rad im daje osećanje zajedničke svrhe i konstruktivnog popunjavanja slobodnog vremena. Kada je Piter Draker pitao ljude zašto se dobrovoljno angažuju u raznovrsnim NVO ili rade kao volonteri u bolnicama i školama, odnosno kao neplaćeni pomoćni policajci, najčešće su odgovarali: „Zato što se osećam kao pripadnik zajednice“, ili „Zato što imam unutrašnju potrebu da dam društvu neki doprinos“!

OD UPOTREBE DO ZLOUPOTREBE

Svakako, ne rade svi iz psiholoških pobuda. Za mnoge je angažovanje u nevladinom sektoru postalo pravi posao. Preko 5 odsto zaposlenih u SAD radi za neku NVO (čak ako se one ne shvate tako obuhvatno da među delatnike NVO budu svrstani, na primer, i sveštenici)! One su na sebe preuzele toliko poslova od društvenog značaja da objektivno ne bi mogle efikasno da rade kada ne bi imale profesionalno jezgro, koje deluje u duhu savremenog menadžmenta.

To nije razlog da govorimo o zloupotrebi NVO. Ne mora to da bude ni fakat da su Američka kardiološka asocijacija ili Američko kancer udruženje, NVO koje imaju vodeću ulogu u istraživanju bolesti, njihovoj prevenciji i lečenju, tesno povezane za farmaceutskim i medicinskim „kompleksom“, i to toliko da je teško razdvojiti biznis od neprofitnog delovanja. Međutim, ima slučajeva za koje je bespogovorno jasno da predstavljaju zloupotrebu!

Sve više NVO se osniva, i to u razvijenim zemljama, radi pranja novca. Odnosno, formiraju se NVO u cilju prikrivenog delovanja neke vrste – od propagandnog do izbegavanja poreza na dobit. Osnivaju se „porodične fondacije“, u stvari prave korporacije, kako bi bio izbegnut porez na nasleđe. Stvaraju se „parapolitičke NVO“ koje, kako na nacionalnom, tako i međunarodnom nivou, obavljaju „prljave“ poslove za račun onih koji ih finansiraju. Za račun „mentora“, a u svoje ime, napadaju njihove protivnike; na „objektivnim“, „ekspertskim“ osnovama zastupaju njihove projekte; stvaraju pogodnu „klimu“ pre nego što takve projekte ponude, pa ispadne da se radi o odgovoru na „apel“ naroda.

Konačno, postoje i male zloupotrebe. Prave se NVO s ciljem da se dobije donacija, radi nekog fiktivnog ili traljavo odrađenog projekta kako bi osnivači zaradili po koju paru. Ovome pogoduje međunarodni mehanizam za „pranje i drpanje“, koji je razrađen za velike, globalne NVO. One moraju nešto da rade da bi opravdale svoju ulogu, pa povremeno podrže nekakve projekte u dalekim zemljama. I svima je lepo, osim društvu koje je višestruko na šteti – finansira „kvazi NVO sektor“, a ne dobija odgovarajuću uslugu.

A baš je odnos prema preuzetom poslu od ključnog značaja za razdvajanje zloupotrebe NVO od njihove upotrebe. Od ključnog značaja je kvalitetno obavljanje misije – a ne poštenje, odnosno humanost osnivača NVO. Mnogi poslovi od društvenog značaja ne bi bili obavljeni, odnosno to bi se desilo kasnije, da neko nije uvideo mogućnost da na njima zaradi – i to preko NVO. Teoretičari menadžmenta i marketinga u neprofitnom sektoru smatraju da profitna namera i nije nešto strašno. Neka osnivači i aktivisti NVO ne rade iz humanosti, već iz interesa, i neka zarađuju na nekom društvenom problemu – pa šta?! Problem je ako posao koji je njihova NVO preuzela na sebe ne obavljaju kako valja, odnosno svojim aktivnostima i stavom – čine društvo gorim!

„KVAZI NVO“ PROTIV GRAĐANSKOG DRUŠTVA?

U nekom pogledu mi živimo u predmodernom društvu. Mnogi građani Srbije suočavaju se sa elementarnim egzistencijalnim teškoćama. Skoro kao većina stanovnika razvijenih zemalja na samom početku 20. veka! Stoga, dobrovoljni rad za mnoge Srbe nije samo pitanje „luksuza“, već je i nešto, skoro, neshvatljivo. Borba za život, a s druge strane još niži nivo otuđenosti nego na Zapadu, ne pogoduju svesti da je za nas dobro da bar povremeno, na organizovan način, nešto besplatno radimo za društvo! Međutim, tome ne pogoduje još nešto! I to mnogo gore!

Sada ne govorim o svesti ljudi da se „neprofitni sektor“ vrlo često koristi za profitne svrhe. Znaju to, verovatno još bolje, mnogi volonteri i na Zapadu. Reč je o ubeđenju značajnog dela našeg naroda da nevladine organizacije rade protiv Srbije i Srba! Naravno, takvo ubeđenje umnogome je plod uopštavanja. Ali to ga ne čini manje opasnim po sveobuhvatnu demokratsku transformaciju srpskog društva!

U zemlji bez tradicije građanskog društva (a naša zadužbinarska tradicija ipak nije dovoljna da bismo o tome u punoj meri govorili), bremenitoj svim problemima koje smo već pomenuli, sve što dodatno otežava razvoj građanskog društva udaljava ga od razvijene demokratije i bržeg civilizacijskog napretka. Otkud takvo ubeđenje velikog dela našeg naroda, uključujući i onaj deo koji smatra da je za nas dobro da što brže krenemo putem evropskih integracija?

Nekoliko stotina vrlo glasnih i aktivnih NVO od osnivanja se bave isključivo politikom. I to ne bilo kako, već deluju sa pozicija interesa onih koji su se od početka devedesetih godina, direktno ili indirektno, sukobljavali sa Srbima. Pri tome, po pravilu, i ne obavljaju kako valja misiju iza koje se skrivaju. Uostalom, pitanje je da li njihova prava svrha to i dopušta. Zar bi mogle Nataša Kandić ili Biljana Kovačević-Vučo da se stvarno zalažu za ugrožena ljudska prva nekog radikala, i to zbog njegove političke pripadnosti?

Zar bi mogle da se zauzmu za ispitivanje zločina nad Srbima tokom proteklih ratova? Čini mi se da ne bi mogle! Time bi ugrozile svoju stvarnu misiju! Stoga, za njih je manja šteta da ne obavljaju misiju iza koje se skrivaju – i da reskiraju da njihove organizacije u očima javnosti ne deluju kao NVO. Odnosno, da javnost generalno stvori pogrešnu, i to pogubno lošu predstavu o nevladinim organizacijama. Međutim, rečeno je objašnjenje, ali ne i opravdanje. Jer njihove kvazi NVO ne obavljaju, čak ni nekvalitetno, poslove od velikog društvenog značaja, koje su preuzele na sebe!

Još gore od toga je što tih nekoliko stotina NVO, sa sličnim brojem profesionalnih delatnika (isti ljudi su ponekad angažovani u više njih), kompromituje čitav naš neprofitni sektor. Te kvazi NVO su u funkciji propagandnog i kulturnog rata protiv Srbije i Srba, odnosno asimetričnog podupiranja onih političkih snaga koje im deluju, u većoj ili manjoj meri, prihvatljivo. Time te kvazi NVO otežavaju da postanemo zemlja za razvijenim, kredibilnim neprofitnim sektorom, da se podigne kultura volonterskog rada i nepartijskog javnog angažovanja naših građana, što su uslovi bez kojih naša demokratija neće postati stvarno razvijena. Njima to i nije cilj, bar ne za sada. Izgleda da je njihov primarni zadatak da Srbima bude nametnut evroatlantski sistem vrednosti i takav pogled na svet! Naravno, i oni koji će našim narodom vladati na „pravi“ način, a naš „brod“ usidriti u „evroatlantskoj luci“.

* * *

Onaj deo nevladinog sektora, makar sa stanovišta naše vlade, koji simbolizuju Sonja Biserko, Nataša Kandić, Borka Pavićević – pre ograničava našu, još krhku demokratiju, nego vladu! Te kvazi NVO se bave politikom, a ne zaštitom ljudskih prava, podupiranjem slobode izražavanja ili unapređenjem demokratije. Ona vlada koja je po njihovoj meri može da radi šta god hoće, i to uz glasan aplauz. Setite se hapšenja i raznih zloupotreba vlasti tokom operacije „Sablja“. S druge strane, vlada koja njima ili njihovim mentorima nije „mila“, šta god da uradi, ma bilo to i nešto što izuzetno doprinosi napretku zemlje – nesumnjivo je „klerofašistička“, „štetočinska“ i „zatucana“.

Sada očekujemo formiranje nove vlade. Dobro je ako ona ne bude po meri mondijalističkog, ali ujedno i najaktivnijeg dela nevladinog sektora. Jer onda će vlada biti žestoko kritikovana, što je i dobro. Doduše, kada bi kritika bila usredsređena na ona pitanja kojima nevladine organizacije treba da se bave. Međutim, bolje išta nego ništa – što bi se desilo ako vlada bude po ukusu Nataše Kandić. Bolje da vlada bude kritikovana i prekomerno, nego da se, uz sve državne mehanizme, oslanja i na veći deo aktivnog tzv. nevladinog sektora i „slobodnih“ medija. Onda bi lako mogla da postane oktopod sa demokratskim legitimitetom!

Što je još gore, ako bi vlada bila po meri Biljane Kovačević-Vučo i njenih kolega – u pitanje bi došao i unutrašnji demokratski kapacitet takve vlade. Neizostavno bi bila pod njihovim velikim uticajem. A uticaj NVO na vladu, kako kažu Dejvid Bitmen i Kevin Bojl, pisci knjige Uvod u demokratiju, jedino bi trebalo „smatrati demokratskim ako potiče od masovnosti članstva, za razliku od onog koji potiče od koncentracije bogatstva ili moći u rukama nekolicine“. Inače, pomenuta knjiga je napisana za UNESCO radi edukacije građana novouspostavljenih demokratija u vezi sa ljudskim pravima i političkim slobodama.

Koliko je masovno članstvo Helsinškog odbora ili Komiteta pravnika za ljuska prava – znamo. Kao što znamo i kolika je moć onih čiju transmisiju predstavljaju te organizacije. Stoga, i kada se na izborima opredeljujemo za neku partiju i njen program, treba da pazimo kakve su njene veze sa NVO eksponentima domaćih i stranih moćnika. U protivnom, možda glasamo za NVO totalitarizam, a ne demokratiju! Građanskog društva nema – ako je društvo postalo „rob“ hirova i interesa manjine, ma koje vrste! Nažalost, izgleda da nam predstoji period u kome će postojati neprirodna simbioza naše vlade i kvazinevladinog sektora! I time biti dodatno, i iznutra, ograničen suverenitet naše zemlje i građanska prava svih nas. Naravno, za račun onih koji to uporedo rade spolja!