Dragomir Anđelković

Milošević – po drugi put među Srbima?

U februaru 1989. godine, mađarska komunistička vlast je rešila da dozvoli uvođenje višepartijskog sistema, i da dopusti sprovođenje demokratskih izbora. Koji mesec kasnije, u klasičnom duhu „socijalističke demokratije“ – Slobodan Milošević je izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije.

Ideološke iluzije i prkos

Dok je berlinski zid počinjao da se urušava, Milošević je gajio nadu da stari sistem može da se doradi i sačuva. Dok su raspisivani višepartijski izbori u donedavno rigidnim realsocijalističkim zemljama, lider srpskih komunista je govorio o „bespartijskoj demokratiji“. Dok su se istočnoevropski komunisti upinjali da postanu socijaldemokrati, Milošević je pokušavao da sačuva SKJ. Dok su se svi utrkivali u podilaženju Vašingtonu, Milošević demonstrativno nije hteo da primi američkog ambasadora.

Džordž H. V. Buš – otac sadašnjeg američkog predsednika – obratio se Kongresu 11. septembra 1990. godine. Nadahnuto je govorio je o novoj eri – eri harmonije, u odnosima među velikim silama. Govorio je o saradnji i slozi na međunarodnom planu, ali je imao u vidu američku dominaciju. To novo stanje, nazvao je: Novi svetski poredak. Postkomunističke zemlje, pa čak i još formalno komunistički SSSR, požurili su da prinesu „lovorov venac“ pobedniku u hladnom ratu. Glasno su izražavale svoju saglasnost sa novim globalnim poretkom. Za to vreme Milošević je iščekivao puč u Sovjetskom Savezu, i prkosio pobedničkoj supersili.

Tako se desilo nešto strašno po Srbe i sa dalekosežnim posledicama. Miloševićeva borba za očuvanje starog sistema, uplela se sa pravednim težnjama našeg naroda da sačuva jedinstvo svog državnog i etničkog prostora. Amerika je na nas prenela svoje ideološko, ostrašćeno, neprijateljstvo iz prethodnih vremena, pritom još pojačano potrebom da se svima pokaže šta se dešava nepokornim narodima.

Darku Tanaskoviću, profesoru i diplomati, Piter Galbrajt je 1993. godine, rekao sledeće: „Vi treba da znate da ste vodili jedan rat protiv volje Amerike i međunarodne zajednice i da ste taj rat dobili. Ali, to je Pirova pobeda. Mi, za sada, nemamo dovoljno interesa da se neposredno, na terenu, angažujemo radi menjanja ishoda ovog rata, ali, znajte, ne samo vi i vaša deca, već će i deca vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji”.

I ispaštali smo. Ne treba ni govoriti kakve su bile posledice sankcija. Usledila je direktna američka vojna agresija. Prvo je zbrisana Srpska Kraj i na, a srpski narod je uglavnom proteran sa teritorije avnojevske Hrvatske. Onda je okupirana, prethodno umanjena, Republika Srpska. Konačno, bombarderi su se obrušili i na srbijanske gradove. Kosovo i Metohija su tako dospeli pod stranu vlast.

Doba poltronskog autizma

Pošto je početkom oktobra 2000. godine došlo do smene vlasti – Srbija je krenula u drugom pravcu. Krajnje vreme je i bilo da to uradi, ali tako da ubuduće stvarno vodi računa o svojim interesima, a ne da nekritički na prvo mesto stavlja tuđe prohteve.

Na operativnom nivou, prevagu su odneli oni činioci u novoj vlasti koji nisu želeli – ili to nije bilo u skladu sa njihovim senzibilitetom – da malo razmislimo šta nam je činiti. Naterali su nas da odmah poletimo u zagrljaj SAD, i da olako ponudimo da učinimo sve što se od nas tražilo. Nadali su se da ćemo tako povratiti izgubljenu „ljubav“. Ili, možda su samo u naše ime, a za svoj račun, plaćali dugove iz vremena dok su bili u opoziciji.

Preko noći smo zaboravili da uz Zapad, postoje još tri strane sveta. Vojsku smo skoro ukinuli. Malo smo se bavili Kosovom i Metohijom. U gotovo sva ministarstva – što se u tim razmerama nije desilo ni u doba Nedićeve vlade – doveli smo strane „nadzornike“. Medijski prostor smo u znatnoj meri prepustili stranim centrima moći.

Previđali smo, neki iz nehata, a drugi namerno, da se sve više govori o „osvajanju medijskog prostora“ – kao novom vidu kolonijalne kontrole. Zaboravili smo da ne živimo u svetu u kome cene „goloruke“. Tako smo krenuli putem kojim smo po sili inercije nastavili da se kotrljamo i kada su nacionalno opredeljene snage dobile veći uticaj. Na nizbrdici se teško pravi zaokret. Pogotovo kad se radi o ideološki mešanoj „koalicionoj salati“, i sputanosti koja iz toga proizlazi. Radilo se tu i o još živoj nadi da su oni, što stalno pričaju o uzvišenim humanističkim principima – možda uvideli da smo dovoljno patili. Svet se u međuvremenu menjao!

Novi, novi svetski poredak

Rusija, u Jeljcinovo doba na kolenima – ubrzano se podiže. Taj proces je počeo da se odvija prvo na ekonomskom planu, a sada se prenosi i na spoljnopolitički i vojni. Prema podacima Federalne službe državne statistike, rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) Rusije 2001. godine bio je – 5,1%, 2002. – 4,7%, 2003. – 7,3% … da bi prošle godine rast dostigao 8,1%. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) – ruski BDP posmatran na osnovu pariteta kupovne moći, već sada je na nivou francuskog i nije mnogo manji od nemačkog. Svakako, podeljen po „glavi“ stanovnika ruski BDP i dalje zaostaje. Ipak, daleko je od malog. Procene su da će 2008. godine iznositi 14625 USD.

Procene su, i to Zapadne, da će do 2030. ruski BDP rasti po godišnjoj stopi od 7,5-8,5%. Dotada će, i podeljen po „glavi“ stanovnika, dostići nivo vodećih zemalja EU! Za Rusiju očito ne važe ograničenja tzv. efekta sustizanja – pojave da se nerazvijenije države samo tokom jedne faze modernizacije brže razvijaju od onih već bogatih.

Ruska Federacija raspolaže ogromnim rezervama gasa. Značajna su i nalazišta nafte. Generalno gledano, ta zemlja raspolaže sa preko 20% svetskih realno upotrebljivih prirodnih resursa. Sve to spram udela od oko 2%, u ukupnom stanovništvu naše planete.

O značaju svega toga, pogotovo u našoj epohi kada se već nazire pod globalnog „skladišta“, ne treba ni govoriti. No, koliki je taj značaj, u punom obimu vidimo tek kad se podsetimo da uz Zapadno, sada postoje i druga velika platežno sposobna tržišta. Činjenica je da će u skoroj budućnosti Rusija moći da bira kome će prodavati ono što ima, a da će Zapad imati sve manje mogućnosti da bira od koga će kupovati neophodne energente i sirovine.

Kina i Indija, ali i neke druge zemlje Azije, poslednjih godina (pa i decenija) postižu izuzetan ekonomski uspon. Dovoljno je reći da će tokom 2009. godine Kina prevazići američki BDP zasnovan na paritetu kupovne moći. Inače, udeo kineskog BDP, u ukupnom svetskom, već sada iznosi 16%, a indijskog – 6,5%! Tek poređenja radi: očekuje se da udeo nemačkog BDP 2008. godine bude 3,6%, a ne tako daleke 2004. godine još je bio preko 4%. Ovo su sve podaci MMF-a, a ne neke kineske ili indijske državne institucije.

Istinska dilema – stereotipi ili analiza

Daleko je od toga da će SAD brzo postati drugorazredni igrač. Ne stoji ni da se EU preobražava u „dolinu gladi“. Nemačka, Francuska, Belgija, Ujedinjeno Kraljevstvo, ako se ne desi neka globalna kataklizma, u dogledno vreme biće među najbogatijim zemljama sveta. Međutim, u tom društvu neće se govoriti samo engleski, nemački i francuski, već će uvaženo mesto imati i ruski, hindi, i (mandarinski) kineski. Što je još važnije – već sada svetski poredak nije onakav kakav je bio 90-ih.

U nestrpljivom nastojanju da se brže ekonomski razvijamo, da što pre unapredimo životni standard, ne bismo smeli da ugrozimo perspektive dugoročnog brzog napredovanja! Nama su integracije sa EU, i tim pre usvajanje mnogih evropskih standarda, sigurno od koristi. Međutim, moramo dobro da razmislimo koja vrsta integracije nam najviše odgovara. Norveška nije članica EU, ali je u mnogo čemu sa njom povezana. Švajcarska je sa svih strana opkoljena zemljama EU, ali za sada ne pomišlja da joj se pridruži jer joj to nije ekonomski interes.

Nismo mi Norveška, sa njenim rezervama nafte i gasa, ni sa radnim navikama i društvenom svešću njenog stanovništva. S druge strane, ne treba ni da se zavaravamo da nas u EU čekaju sa „korpom“ darova. Smešno je i pomisliti da je dovoljno da nas udruženi Evropljani prime u svoje redove – pa da procvetamo. Pogotovo, što za sada na delu i ne pokazuju da im je stalo do nas.

Neki evropski političari kažu da žele Srbiju u redovima EU, ali to manje znači od rezultata ispitivanja javnog mnjenja. Prema njihovim rezultatima, za građane nekih zemalja članica EU, poželjni smo taman onoliko koliko i Turci! Nastranu – neuka ili namerno trapava – politika vodećih zemalja EU u vezi sa Kosovom i Metohijom. Politika koja ceo naš region gura u dugotrajnu krizu.

U takvim okolnostima, bez papagajskog ponavljanja već otrcanih parola, morali bismo ozbiljno da se pozabavimo našim strateškim opredeljenjima. Šta nam stvarno, bez unapred zadatih stereotipa, najviše odgovara? U kojoj je meri to moguće i kada? Šta je sada konkretno ostvarivo? Kako se prekomerno vezivanje za neku zemlju – ili blok zemalja – odražava na naše perspektive u bližoj i daljoj budućnosti? Kako, sagledavajući dugoročnu korist, da najbolje zauzmemo pozicije u svetu koji se ubrzano menja?

Lažna dilema – aktivna odbrana Kosova ili EU

Manipulator obično nastoji da stvori privid da ne postoji drugi put, osim onoga koji on predlaže! Kako je s punim pravom, napisao Đuro Šušnjić: „Najefikasniji način da se ljudima manipuliše jeste da se njihova egzistencijalna situacija učini nesigurnom, nejasnom, neodređenom, višesmislenom, nestabilnom, novom, punom očekivanja i straha. U ovakvim situacijama opada kritička sposobnost svesti.“ Stvaranje psihoze straha oprobano je sredstvo vladanja, a nedavno smo videli koliko je korisno i za pobedu na izborima. Tvrdilo se, i ponovo se usiljeno ponavlja, da neki Srbiju žele da uvedu u samoizolaciju! Da „mračnjaci“ ne žele da zemlja ekonomski napreduje! Međutim, čiji god potrošački nagoni nisu toliko jaki da ga sprečavaju da malo razmisli i vidi da nije tako.

Onaj ko je nacionalno opredeljen, ne može da ne želi da Srbija bude jaka i uticajna zemlja. Da bi to bila, nužno je i ekonomski da bude napredna. J asno je da napretka nema bez saradnje sa svetom, pogotovo sa onim njegovim delovima koji se burno razvijaju ili su već bogati. Znači, Srbiju niko ne želi da vodi u samoizolaciju, ali izgleda da ima onih koji bi da joj nametnu izolaciju od dela sveta, i to onog pred kojim se otvaraju sve veće ekonomske i druge perspektive.

Takođe, Srbiji niko iz inostranstva ne namerava da nametne izolaciju. Zar su Zapadne zemlje u našu privredu uložile oko 15 milijardi dolara iz čistog altruizma? Ko je lud da zavodi, makar i neformalne, sankcije zemlji u kojoj je već mnogo toga kupio? I da nećemo u EU, terali bi nas da nađemo sa njom neki model ekonomske saradnje. Model koji stranim investitorima donosi korist. S druge strane, i kad glasno vičemo da po svaku cenu hoćemo u EU, sa nama će se povezivati onom brzinom koja odgovara važnim evroatlanstkim poslovnim „igračima“.

Ko tvrdi da ćemo se prećutnim odricanjem od Kosova i Metohiji suštinski brže približiti EU – greši ili svesno n e govori istinu. Istina je da ćemo se možda brže približiti nekoj novoj međufazi na putu do EU, ali to nesumnjivo neće imati za nas gotovo nikakav praktični značaj.

Kosovo drugima nije od istog značaja kao i nama. Otuda, naivno je verovati da „ritualno“ žrtvovanje tog dela naše zemlje – relevantnim evropskim zemljama, više znači od sopstvenog ekonomskog interesa. Pre svega na osnovu tog interesa odlučivaće kada da nas prime, i da li uopšte da nas prime u EU. Isto tako, u duhu reči Pitera Galbrajta, kažnjavaće nas taman tako da ne ugroze svoj kapital. Nastaviće da nas kažnjavaju samo ako krotko trpimo „batine“. Međutim, kada shvate da je većinsko raspoloženje naroda da to više neće da podnosi – počeće, zbog svojih investicija i strateških interesa, da zajedno sa nama traže obostrano prihvatljiva rešenja. Jedino tako ćemo se izboriti za dugoročan opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Jedino tako ćemo stvarno ubrzati i svoje putovanje ka EU. Stoga nametanje lažne dileme – angažovana odbrana KiM ili EU, jedino može da posluži nekim našim političarima kako bi izmanipulisali birače na predstojećim izborima. Kako bi zloupotrebili razumljivu želju ljudi da što skorije počnu da žive bolje.

* * *

No, da se vratimo malo u prošlost da bi iz nje izvukli pouke. Da je Slobodan Milošević 8. maja 1989. godine sproveo slobodne, višepartijske, izbore – sigurno bi trijumfalno pobedio. On tada to nije uradio ne zbog straha da izgubi vlast, već zbog ideološke zaslepljenosti. Doduše, kasnije se više puta pokazalo da je njegova principijelnost manja od želje da zadrži vlast. Da li su oni što nas ubeđuju da bespogovorno trčimo ka EU – bez obzira na to da li su njene kapije za nas otvorene i bez obzira po koju cenu – da li su oni, na drugi način, ali ništa manje ideološki zaslepljeni od Slobodana Miloševića, u vreme pada berlinskog zida? Ili im je samo važno da vladaju? Makar i po cenu zanemarivanja stvarnih ekonomskih i drugih interesa Srbije i njenog naroda.