Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Aleksa Đilas

AKADEMSKI ZAPAD I BALKANSKI TEST

„Teritorijalni spor, isto toliko tanan i zlovoljan koliko i oni koje predviđa međunarodno pravo, doveo ga je u sukob sa Polom Kelijem, slavnim vođom druge bande. Granična crta bila je uspostavljena mecima i čarkama graničnih patrola. Istman je prešao među jednom kasno u noć i na njega su nasrnula petorica Kelijevih ljudi.”

Horhe Luis Borhes „Monk Istman, snabdevač nepravdom” (1)

Sabrina P. Ramet, profesor političkih nauka na Norveškom univerzitetu za nauku i tehnologiju u Trondhajmu, napisala je knjigu koja izaziva divljenje zbog svoje sveobuhvatnosti. Razmišljanje o Jugoslaviji: naučne debate o raspadu Jugoslavije i ratovima u Bosni i Hrvatskoj razmatra više od sto trideset knjiga, uglavnom na engleskom ali i na jezicima bivše Jugoslavije, i nekoliko na nemačkom i italijanskom, koje su sve navedene na početku. (2) Podeljena je na trinaest poglavlja s naslovima koji su smišljeni da privuku pažnju ne samo naučnih radnika već svih zainteresovanih za bivšu Jugoslaviju, kao što su „Ko je kriv i za šta? Suparnička opisivanja rata”, „Miloševićevo mesto u istoriji” ili „Raspravljanje o intervenciji”.

Pitanje koje se odmah i neizbežno postavlja jeste, naravno, da li je Sabrina Ramet stvarno pročitala sve ove knjige ili je Razmišljanje o Jugoslaviji tek samo spektakularan primer one tamne veštine univerzitetskih nastavnika da prikažu knjigu pošto je samo prelistaju ili pošto su pročitali druge prikaze? (Možda ćemo u ne tako dalekoj budućnosti imati njujoršku ili londonsku Reviju prikaza knjiga?) Bilo da verujemo ili ne da je Rametova pročitala četrdeset hiljada stranica ili šesnaest miliona reči (moje grubo računanje), njeno znanje je prilično. A ipak, njena knjiga nije za preporuku. Uzrok jada ove knjige nije u neznanju već, avaj, u autorkinoj dubokoj pristrasnosti koja je navodi da izbegava teškoće i prikriva složenosti.

Profesor Majkl Man (Michael Mann), vodeći američki sociolog istorije, objavio je 2005. knjigu Tamna strana demokratije: objašnjavanje etničkog čišćenja (The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing), koja je ubrzo obasuta međunarodnim pohvalama zbog svojih snažnih uvida u neke od najubitačnijih sukoba u prošlom veku. Man ubedljivo odbacuje svaki pokušaj da se strogo kore čitave etničke grupe kao izvršioci proterivanja i genocida. Mada su takva previše uprošćena opisivanja karakteristična za popularna sredstva javnog informisanja i svakidašnji razgovor, na njih se takođe može naići u naučnim radovima. Usredsređujući se na one skorašnje, Man, na primer, kritikuje Danijela Džonu Goldhagena (Daniel Jonah Goldhagen) što pokušava da dokaže u svojoj knjizi Hitlerovi voljni dželati: obični Nemci i holokaust (Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust ) da je čitav nemački narod bio prožet „istrebljivačkim antisemitizmom” i Vahana N. Dedrijana (Vahakn N. Dadrian) što tvrdi u svojoj Istoriji genocida nad Jermenima (The History of the Armenian Genocide) da su Turci, kao svirepi ratnici i netrpeljivi muslimani, bili unapred skloni da masovno ubijaju Jermene koji su hrišćani.

Manov treći primer je knjiga Normana Sigara (Norman Cigar) Genocid u Bosni: politika etničkog čišćenja (Genocide in Bosnia: The Policy of Ethnic Cleansing), u kojoj je autorovo „gledište o etničkim ratovima u Jugoslaviji jasno kao dan s pododeljcima kao što je 'Srpsko osećanje nadmoćnosti'”. Man se onda laća ocrtavanja pogleda Goldhagena, Dedrijana i Sigara kao nacionalističkih, „budući da su nacionalisti ti koji tvrde da je nacija jedan činilac” i što osuđuju nemački, turski i srpski nacionalizam „na načine koji produžavaju sa kategorijama nacionalističkog mišljenja”.

Sabrina Ramet i pored svega toga gleda na Normana Sigara, profesora bezbednosnih studija na Školi američke mornaričke pešadije za više vođenje rata i člana Hrvatske akademije Amerike, sasvim drugačije. Za nju je on „temeljan i do sitnica tačan naučni radnik”, a Genocid u Bosni „briljantno izdelana knjiga”. Doista, Sigar je jedan od junaka njene knjige i naveliko i s odobravanjem je citiran na desetinama strana.

Ali, ne samo što je Majkl Man u pravu u vezi sa Sigarom (i Goldhagenom i Dedrijanom) – ono što kaže o njima još više važi za Rametovu. Naslov njene knjige uzima za polaznu tačku misaono i učeno razmatranje, a ipak u tekstu ona postupa tako što zlobno napada istinske naučne radnike dok sipa komplimente po autorima čija su naučna dostignuća pod pitanjem. S jedne strane, dobro znani univerzitetski profesori koji su posvetili svoj život jugoslovenskim studijama, kao što su Pol Šaup (Paul Shoup), Suzan Vudvord (Susan Woodward), Stiven Burg (Steven Burg) i Robert Hejden (Robert Hayden), optuženi su ni za šta manje nego moralni relativizam. Ali, upravo je njihovo uspešno izbegavanje preteranog publiciteta u medijima i otpor političkim pritiscima, uz istovremeno davanje potpune slike i uravnotežene analize ratova nastalih kroz raspad Jugoslavije, pribavilo poštovanje kolega. S druge strane, Rametova je puna divljenja za hrvatske nacionaliste kao što su Branimir Anžulović, Stjepan G. Meštrović, Ivo Žanić, Branka Magaš i njen sin Marko Atila Hor (Marko Attila Hoare), ili za univerzitetske nastavnike koji učestvuju u politici, kao što je Džejms Gau (James Gow) – njegova knjiga je „klasično delo” – koji je bio savetnik dvojici britanskih ministara odbrane, ili za zapadne novinare kao Viktor Majer (Victor Meier) – njegova „raspravljanja” su „sjajna”, njegova „odbrana” hrvatskog predsednika Tuđmana „puna duha” – koji je svojim radom za desničarski Frankfurter algemajne cajtung zaradio odlikovanje od predsednika Slovenije.

Na kraju Razmišljanja o Jugoslaviji, Rametova nam predstavlja listu autora i njihovih radova koji su njoj „lično najmiliji”. Po mom mišljenju, ogromna većina naučnih radnika u ovoj oblasti smatrala bi da te knjige spadaju među najpristrasnije o jugoslovenskom sukobu. Ima, naravno, izuzetaka, kao što je odlično opisivanje Jasne Dragović-Soso uloge srpskih intelektualaca u obnovi nacionalizma sa finim, ironičnim naslovom „Spasioci nacije” , ili radovi Iva Banca koji na čudesan način uspeva da bude i hrvatski nacionalista s političkim ambicijama i istaknuti istoričar.

Posle čitanja knjige Rametove – i, da, jesam je pažljivo pročitao – u meni je ostao čudan a ipak neizbrisiv utisak da je za nju carstvo neistraženog ili nepostojeće ili beznačajno, a teško dokučiva istina očevidna – tako da nema potrebe da se za njom traga; dovoljno je boriti se protiv onih koji odbijaju da priznaju istinu kako je ona shvata. Oni koji sumnjaju u ovu istinu, stupaju u savez sa zlom, a osporavati dogmatske zaključke Rametove znači stajati na putu pravde. Jasno je kakav pristup Jugoslaviji Rametova želi – to su polemičke, agresivne knjige koje se zalažu za vojnu intervenciju protiv Srba (u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, kao i u Srbiji) i brzo i nemilosrdno kažnjavanje poraženih srpskih vođa.

Onda nije nikakvo čudo da onaj ko se ne slaže s njom, nema prava da očekuje ni najmanje poštovanja. Knjiga Suzan Vudvord Balkanska tragedija: haos i raspad posle Hladnog rata (Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War), sa svojih pet stotina i trideset šest stranica i brojnim fusnotama na kraju, lako bi mogla da bude najtemeljnija istraživačka knjiga o jugoslovenskim sukobima do 1995. U njoj se poklanja osobita pažnja širem međunarodnom kontekstu tragedije i sadrži odvažno izlaganje saučešća u krivici međunarodnih činilaca, od proseparatističke Nemačke, Austrije i Vatikana, do neprincipijelne Evropske unije i Stejt departmenta. Knjiga, takođe, daje produbljenu analizu ekonomskih uzroka, kao što je politika Međunarodnog monetarnog fonda suzbijanja potražnje koja je „dovela do uslova koji nisu mogli lako da podupiru političku kulturu tolerancije i kompromisa”.

Rametova jedva da izusti reč kritike na račun globalno dominantnih zapadnih zemalja i ustanova – Nemačka je podržavala Sloveniju i Hrvatsku zbog „patnje nevinih”, a NATO bombardovanje Srbije 1999. bilo je „uglavnom hirurško” – pa ipak ona optužuje Vudvordovu da prihvata gledište „da je pravda ono što vladari kažu da jeste”. A čime je Vudvordova zaradila tako oštru moralnu osudu? Ona se pozvala na dobro znano pravilo međunarodnog prava da manjine nemaju pravo na nezavisnu državu, dok Rametova, nasuprot tome, podržava nezavisno Kosovo. Objašnjavanje jugoslovenske tragedije koje daje Vudvordova je sem toga „mračnjačko”, a budući da ona navodno ne ukazuje na pojedince kao „uzročne činioce”, već samo prikazuje „slepe istorijske sile”, Vudvordova je kao oni koji veruju da svet stoji na leđima slona koji stoji na leđima džinovske kornjače koja stoji na leđima druge kornjače i tako dalje „sve do dole” ad infinitum.

Rametova spominje brojne pojedince koje smatra odgovornim za jugoslovenski građanski rat i gotovo svi su srpski političari, oficiri i intelektualci. Ali, ona takođe smatra istorijske sile za važne, mada bih rekao da one nisu slepe budući da se mogu naći unutar kulture, religije i političke tradicije. Na primer, Rametova opsežno citira iz knjige Branimira Anžulovića Nebeska Srbija: Od mita do genocida (Heavenly Serbia: From Myth to Genocide) i mi slušamo o „srpskoj tradiciji nasilja podsticanoj od crkvenih elita i kulturnih artefakata”, srpske „sklonosti ka genocidu” i „destruktivnog etosa ... u srpskoj kulturi”.

Ali, nisu samo tendenciozna tumačenja i otvorene političke simpatije i antipatije ti zbog kojih je Razmišljanje o Jugoslaviji: naučne debate o raspadu Jugoslavije i ratovima u Bosni i Hrvatskoj jedna tako neprihvatljiva knjiga. Tu je mnoštvo činjeničkih grešaka koje su bile poznate kao takve ili su barem bile krajnje sumnjive u vreme kada je Rametova pisala. Povrh toga, ima tu presudnih i dobro poznatih činjenica koje Rametova jednostavno ne spominje, iz bilo kojih razloga.

Znatna je greška tvrditi, na primer, da je Makedonija bila podeljena posle dva Balkanska rata, budući da nije postojala kao politička jedinica unutar Otomanskog carstva. Isto tako, Noel Malkolm (Noel Malcolm) greši kada tvrdi da su u roku od godinu i po posle Drugog svetskog rata, Titovi partizani ubili četvrt miliona ljudi. Niti je tačno da je preko dve stotine hiljada ljudi poginulo u Bosni u toku građanskog rata 1992-1995, kao što Rametova ponavlja u nekoliko prilika – prema Centru za istraživanje i dokumentaciju u Sarajevu, koji je međunarodno finansiran, u stvarnosti je broj čak manji od sto hiljada: Bošnjaka (muslimana) šezdeset i šest posto, Srba dvadeset i šest posto, Hrvata osam posto. Nije bilo „srpske hegemonije” početkom osamdesetih godina, niti je pokret Slovenije ka nezavisnosti prvenstveno reakcija na Miloševićevu Srbiju. Nisu „srpski intelektualci” sačinili „nacionalistički memorandum” 1986, već su neki članovi Srpske akademije nauka i umetnosti napravili nacrt predloga za memorandum. Kao što je opšte priznato, jeste bio „pun samosažaljenja” i „agresivan”. Dalje, Grčka nije čvrsto stajala uz Miloševića – prihvatila je bombardovanje Srbije od strane NATO. Najzad, kako je čudno verovati da je Jugoslavija pod Titom „dugo vremena” pokušavala da razvije nuklearno naoružanje i da je Milošević upoređivao sebe sa iranskim ajatolahom Homeinijem.

Grehovi propuštenja Rametove takođe su brojni. Zašto je izostavila da su se svi bosanski muslimani, a ne samo Srbi, protivili međunarodnom priznanju Slovenije i Hrvatske, plašeći se da će ono destabilizovati Bosnu? I ne bi li bilo važno spomenuti da su mnogi Albanci na Kosovu često ukazivali na samoproklamovanu srpsku autonomnu jedinicu u Hrvatskoj kao na nešto što blisko podseća na ono što oni žele da postignu?

U proleće 2006, Bosanski helsinški odbor za ljudska prava u Sarajevu, kojim upravljaju pretežno muslimani, izašao je sa brojkom od pet do šest stotina srpskih civila ubijenih od muslimanskih snaga u Sarajevu tokom rata. U isto vreme, Slobodna Bosna, umereni muslimanski nedeljnik takođe iz Sarajeva, tvrdi da je bilo čak osam stotina i pedeset srpskih žrtava. Ne samo što Rametova ne spominje nikakve brojke srpskih žrtava, već nema ničega u njenoj knjizi što bi makar nagovestilo da je bilo takvih ubijanja. Sada nije ostalo baš mnogo Srba, Hrvata ili Jevreja u Sarajevu, ali za Rametovu aura ovog grada kao multietnički tolerantnog je netaknuta i neumanjena. Sarajevski dnevnik Oslobođenje dobio je više međunarodnih nagrada od bilo kojih drugih novina u istoriji zbog svoje navodne istinoljubivosti i opiranja nacionalizmu; ali danas ni urednici ne poriču da su na početku rata doneli odluku da podržavaju predsednika Bosne i muslimanskog vođu Izetbegovića i otišli u njegovu kancelariju da ponude svoje usluge. Ali Rametova ponovo ćuti.

Profesor Sabrina P. Ramet vidi sebe ne samo kao politikologa i istoričara već i kao filozofa sa neosporljivim moralnim stanovištem. Ona se poziva na univerzalni razum i prirodno pravo, citira Platona, podržava neokantovsku filozofiju i sledbenik je Jirgena Habermasa. Moje znanje filozofije doduše jeste zarđalo ali nije li malo teško pomiriti Kanta s marksizmom? Ili je možda Habermas dostojan divljenja zato što pripada „idealistima-intervencionistima”? Rametova veruje da je čak Žan Boden na njenoj strani kada ona napada Srbiju kao nelegitimnu državu budući da je francuski pravnik iz šesnaestog veka smatrao da „nema toga što bi se moglo nazvati suverenitetom osim gde vlast postupa u skladu s prirodnim pravom i božanskim zakonom.”

Nasumice rađeni da i ne pominjem bizarni eklekticizam Rametove u stvarima filozofskim, toliko je veliki da čini njenu poziciju ne samo nejasnom već i punom protivrečnosti. Niti Rametova jasno pokazuje na koji način su njene istorijske i političke analize potpomognute filozofskom egzegezom. Neobično lebdi egzegeza iznad istorijske i političke stvarnosti, dok je njena jedina prepoznatljiva svrha da dodeli auru autoriteta bučnim i nepravednim sudovima Rametove. U isto vreme, njen stil pisanja mogao bi da bude definisan kao postmoderni rokoko. Ne, ne zbog toga što je nežan i lepuškast već zbog svoje beskrajne izveštačenosti, nedolične lakoće i nedostatka ozbiljnosti.

U jednom trenutku, Rametova iznenada i krajnje neočekivano oblači odeću gospođice Fini Maniri i grdi Sumantru Bozea (Sumantra Bose), profesora međunarodne i uporedne politike na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, što u svojoj knjizi Bosna posle Dejtona: Nacionalistička podela i međunarodna intervencija (Bosnia after Dayton: Nationalist Partition and International Intervention), objavljenoj 2002, „nije upoznat sa uobičajenim pravilima etikecije u akademskoj debati” i da je napisao neke njene delove „u stanju neobuzdanog gneva”. Ona onda navodi izraze koje on koristi kada kritikuje rad drugih naučnih radnika: „smešan”, „akademska kula od slonove kosti”, „dogmatizam”, „nemaran”, „pristrasan”, „površan”.

Sumantra Boze je napisao nekoliko knjiga o suverenosti i samoopredeljenju. On je komparativista koji slobodno krstari od Indije do Irske i od Pakistana do Bosne i dokazuje da iako bi možda jedinstvenoj Bosni trebalo dati prednost, uporno nastojanje integracionista da se ona što pre ponovo sastavi je dogmatično. Ono jednostavno ne uzima u obzir da nadmoćna većina bosanskih Srba i Hrvata u Bosni odbija takvo trenutno jedinstvo. Takva „moralna ispravnost” u stvari nanosi štete izgledima za pomirenje tri bosanske sastavne grupe.

Suvišno je reći da je Sabrina Ramet za „direktivni pristup izgradnji države u Bosni”, to jest, da zapadne zemlje jednostavno ponište federalnu strukturu dogovorenu u Dejtonu. Pitam se nije li njen radikalni integracionizam razlog što pravi predstavu od svoje svetosti i prekorava Bozea zbog njegove „sklonosti ka uvredljivom jeziku”. Noel Malkolm deli njenu privrženost potpunoj izmeni Dejtona, kao i većinu njenih drugih političkih mišljenja, prikrivenih i neprikrivenih, i verovatno je najcitiraniji autor u njenoj knjizi. Stoga on prirodno dobija pohvale za prekršaje slične Bozeovim mada su njegovi mnogo teži. Malkolm je zajedno s Kventinom Horom (Quintin Hoare) priredio Knjige o Bosni (Books on Bosnia) i Rametova je smatra za „neprocenjivu zbirku kratkih prikaza” koji su „često duhoviti” i sa sudovima koji su „u velikoj većini slučajeva pouzdani”. Ona se divi „preziru” „prikazivača poliglota”, deli ga, i citira ih sa razdraganošću: „sirovi populizam”, „uprošćavanje do gluposti”, „činjenice su malobrojne i udaljene jedna od druge”, „sumorno neinteligentno”, „vreća za dronjke od knjige” „slikovnica napravljena kako izgleda za đake ili priglupe studente”.

Sabrina Ramet ne samo što se divi Knjigama o Bosni, već je očevidno nadahnuta njome i njeno pisanje, mada manje elokventno, kao da se ugleda na ovu i druge tvorevine Malkolmovog jetkog i zlobnog pera. Ako se parafrazira priča Rametove o slonu i kornjačama, Razmišljanje o Jugoslaviji stoji na Malkolmovim leđima. I to su beskonačni Malkolmi sve do dole.

Ali šta ako bi neko želeo da pročita skorašnju knjigu o Jugoslaviji i jugoslovenskoj tragediji koja je sušta suprotnost onoj Sabrine Ramet? Postoji li antipod (a takođe i antidot) Razmišljanju o Jugoslaviji ? Nažalost, ne postoji. Međutim, dok takva knjiga ne izađe, može se preporučiti knjiga Džona R. Lempija Jugoslavija kao istorija: bila dvaput jedna zemlja, objavljena 1996, čije se prerađeno i novim događajima dopunjeno izdanje pojavilo 2000. (3) Srećom, ona je slobodna od krajnosti i neumerenosti, puna je obzira prema alternativnim mišljenjima, a iznad svega, da se poslužim ponovo citatom iz Majkla Mana, ona ne spada u knjige koje „produžavaju kategorije nacionalističkog mišljenja”. Zasnovana na sistematskom istraživanju i pristupačna, ona je postala opšteprihvaćeni udžbenik za kurseve istorije na univerzitetima. Čudnovato, Rametova je ne spominje.

Džon R. Lempi je profesor istorije na Univerzitetu Merilend, Koledž park, i bivši službenik ministarstva spoljnih poslova koji je bio na službi u Beogradu sredinom šezdesetih godina. Balkanska ekonomska istorija, 1550-1950: Od imperijalnih pograničnih krajeva do zemalja u razvoju (Balkan Economic History, 1550-1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations), knjiga sa više od sedam stotina stranica, koju je napisao zajedno s Marvinom R. Džeksonom (Marvin R. Jackson), objavljena je 1982. i Lempi je odmah postao opštepriznat kao vodeći autoritet za ekonomiju ovog regiona, kako prošlu tako i sadašnju, kao i kompetentni opšti istoričar. (Iz današnje perspektive, tačnije proročanstvo bilo bi Od imperijalnih pograničnih krajeva do zemalja u razvoju do imperijalne periferije .)

Sada nam je Lempi dao novi pregled ovog dela sveta. Objavljen prošle godine, njegov Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije (Balkans into Southeastern Europe: A Century of War and Transition) dobrodošla je knjiga. Ne samo studentima već i široj čitalačkoj publici potrebna je istorija Balkana dopunjena novim događajima i u jednom tomu, radi obaveštavanja i, takođe, da nam dâ jedinstvenu sliku ovog dela sveta. Istorija Balkana, 1804-1945 (A History of the Balkans, 1804-1945 ) Stevana K. Pavlovića (Stevan K. Pavlowitch), objavljena 1999, postavlja visoke standarde u nepristrasnom prikazivanju raznih nacionalističkih sukoba i ispitivanju njihovih uzroka i uopšte je autoritativno delo. Ali, deo knjige koji se bavi dvadesetim vekom predstavlja samo oko polovinu čitave knjige i obuhvata jedino period do kraja Drugog svetskog rata.

Balkan postaje Jugoistočna Evropa započinje time što pruža veoma potrebnu osnovu istražujući geografiju ovog dela sveta. Mi učimo o njegovim rekama i planinskim vencima, klimi i izlasku na more, zemlji podesnoj za obrađivanje i nalazištima rude. Sve je to vešto povezano s ekonomijom i finansijama, imperijalnim osvajanjima i vlašću, uz to sa formiranjem nacionalnih država. Lempi naglašava individualnost Balkana ali ističe da on nije u osnovi različit od ostatka Evrope za čijom kulturom i ustanovama žudi, iako s vremena na vreme žustro diže svoj glas protiv njih. Uloga velikih sila i njihovo suparništvo takođe su kritički predstavljeni, od novčanih zajmova i prodaje oružja do diplomatskih intriga. Lempi dalje objašnjava da je tokom dvadesetog veka napredak na Balkanu bio ograničen ali stvaran i da je uloga Evrope, mada najčešće blagotvorna, ponekad bila štetna, i to ne retko u pogoršavanju nacionalističkih sukoba. Niti su balkanske nacionalne ideologije po svojim suštinskim obeležjima ne-evropske.

Emil Sioran, pariski filozof rumunskog porekla, najavio je s tipično balkanskom skromnošću da kroz svoju metafiziku želi da postavi Bogu pitanja na koja Bog neće biti u stanju da odgovori. Sioran je umro 1995. i biće da sada zna koliko je bio uspešan u svom nastojanju. Oni koji proučavaju ratove potekle iz raspada Jugoslavije, bilo da su sa Balkana ili ne, mnogo su manje ambiciozni. Ali, mi znamo da su ovi ratovi postavili Evropljanima pitanja na koja oni nisu imali odgovor. I još uvek nemaju. Kako sprečiti ili zaustaviti etničke ratove i etnička čišćenja? Ko i pod kojim uslovima ima pravo da se otcepi i da stvori državu? Kako da odlučimo gde da povučemo granice i zaštitimo manjine? Ova i mnoga druga samo malo manje značajna pitanja, o religiji i kulturi, jeziku i identitetu, ostaju nerešena posle našeg nedavnog krvoprolića. Evropljani su sem toga posramljeni svojim neznanjem zato što se mnogi delovi sveta susreću sa sličnim problemima a od njih očekuju savet i smernice.

Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije je korak napred u potrazi za odgovorima, regionalnim i globalnim. Ova knjiga nam pruža bogato i sofisticirano pripovedanje, kao i važne uvide i zrele sudove. Mada sasvim realistična, ona uspešno izbegava česta opisivanja nasilja i svireposti, tako tipična za zapadno pisanje o Balkanu, koje je obično prožeto sopstvenim „orijentalizmom” u smislu istoimene knjige Edvarda Saida (Edward Said). Treba, takođe, da budemo zahvalni Lempiju za njegov prosvećeni stav i optimistički ton.

Lempi je predani komparativista i on ističe sličnosti i razlike između balkanskih zemalja, bilo da raspravlja o gradskom planiranju ili nivoima pismenosti, slobodi štampe ili rastu fašističkih pokreta, borbi za pravo žena da glasaju ili vojnoj strategiji i taktici. Verovatno će zapanjiti mnoge Srbe da čuju kako je u jednom razdoblju pre Drugog svetskog rata Bugarska bila slobodnija od Kraljevine Jugoslavije, a svi balkanski narodi bi trebalo da crpu nadahnuće iz napretka Grčke koja je često bivala najsiromašnija a sada je najbogatija zemlja u regionu .

Najverovatnije nije od opšteg značaja, ali i pored toga podstiče moju uobrazilju to što su balkanski nedemokratski režimi bili skloni da izdvajaju političke zatvorenike na ostrva. Lempi pominje dunavsko ostrvo Belene u Bugarskoj, Goli otok u Jugoslaviji i „ostrvske logore” u Grčkoj. Ova lista bi se mogla proširiti. Da li su ostrva bila samo najjednostavnije praktično rešenje da se postigne visok stepen obezbeđenja ili su vlade bile toliko nesigurne u sebe da su morale da preduzmu vanredne mere za izolovanje zatvorenika?

Posle Drugog svetskog rata, Grčka je bila jedina balkanska zemlja pod neposrednim uticajem Zapada, posebno Sjedinjenih Država. Akademske veze bile su takođe znatne i Lempijev tretman Grčke je stoga posebno znalački. On je i obuhvatan – ništa bolno i neprijatno nije izostavljeno. Mi vidimo kako tokom tri posleratne decenije Grčka nije postala ni demokratska ni prosperitetna niti je mogla da ukaže na druge uspehe. Makedonski Sloveni bili su potiskivani, a širenje univerziteta i emancipacija žena bili su sporiji nego u susednim komunističkim zemljama. Lempi detaljno obrađuje unutrašnje uzroke ovog nezadovoljavajućeg razvoja.

Ali, šta je s onim spoljašnjim? Ne bi li njima trebalo pripisati bar deo krivice? Lempijevo opisivanje britanske uloge u Grčkoj krajem Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, prenebregava tradicionalne britanske vojnopomorske i trgovačke interese u Istočnom Sredozemlju, kao i Čerčilov instinktivni imperijalizam i preterano uporošćeni antikomunizam. Ostaje da se pitamo koje su bile pobude generala Ronalda Skobija (Ronald Scobie) kada je krajem 1944. koristio „veći deo Bezbednosnih bataljona koje je regrutovao Ralisov okupacioni režim” da razoruža od komunista predvođeni ELAS, najveću silu otpora Nemcima sa kojima je vlada Joanisa Ralisa kolaborirala. Naša radoznalost nije zadovoljena ni kada su u pitanju pravi razlozi za britansku podršku namesništvu pod atinskim arhiepiskopom, koga je sam Čerčil prethodno nazvao, što Lempi propušta da spomene, „kužni pop” i „preživeli iz Srednjeg veka”.

Lempi se takođe trudi da ublaži svaku kritiku Amerike, i ne samo u vezi sa Grčkom. Ponekad je njegov metod sledeći – pokaže kako je pojedini kritički argument pogrešan a onda brzo sasvim odustane od tog spornog pitanja. Mi tako saznajemo da Sjedinjene Države „nisu delile britansko zanimanje za posleratnu Grčku...” Svakako, ali čovek želi da zna koliko su stvarno Amerikanci bili zainteresovani za posleratnu Grčku? Lempi je možda u pravu kada prekoreva grčke naučne radnike što su toliko dugo uporno nastojali da je američka intervencija u Grčkom građanskom ratu bila „presudna”. Ali, šta je bio njen tačan značaj? U vreme parlamentarnih izbora 1950, američka ambasada bila je „tobože svemoćna”. Međutim, tvrđenjem da nije bila svemoguća ne razjašnjava se njen politički uticaj i kontrola. „Amerikanci na odgovornim položajima” nisu „u početku” odobrili državni udar od strane pukovnika 1967; njihovo nerado prihvatanje „došlo je kasnije, pošto je protivudar od strane kralja i nekoliko starijih generala, koji bi bio prihvatljiva alternativa, pretrpeo neuspeh decembra 1967”. Ali, kraljevsko-vojni protivudar takođe je državni udar i šta dokazuje da bi koristio grčkom narodu? I treba li bilo kakav državni udar da bude prihvatljiv vodećoj demokratiji sveta? Najposle, zar čitava američka posleratna politika prema Grčkoj nije nalik na istovremenu američku poraznu politiku u Latinskoj Americi?

Lempi daje prilično nekritičan opis uloge Sjedinjenih Država u raspadu Jugoslavije i ratovima koji su usledili, što jako odudara od njegovog uravnoteženog prikazivanja sukoba i rata između Hrvata i Srba. Na primer, on ispravno oslikava i Tuđmana iz Hrvatske i Miloševića iz Srbije kao u biti slične autoritarne nacionaliste. Ipak, čini se da Lempi nije kadar da nas obavesti da su penzionisani američki generali uz odobrenje Stejt departmenta obučili hrvatsku vojsku koja je proterala Srbe iz Hrvatske. Da pomenemo još jedno karakteristično izostavljanje: mi saznajemo da je hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak bio „politički emigrant koji se vratio iz Kanade ali je bio ponosan na svoju hercegovačku porodicu i njenu privrženost ustašama tokom svetskog rata”, ali ne i o lečenju koje je dobio u vojnoj bolnici Volter Rid (Walter Reed) u Vašingtonu ili o pogrebnom govoru koji mu je održao bivši američki ministar odbrane Vilijam Dž. Peri (William J. Perry). Slično pristrasno je i Lempijevo opisivanje NATO rata protiv Srbije 1999. Ništa tu nema da makar nagovesti kako su Sjedinjene Države davale pomoć Oslobodilačkoj vojsci Kosova (čiju taktiku Lempi s pravom opisuje kao „terorističku”, niti je spomenuto da pošto su srpske snage napustile Kosovo, OVK je proterala veliku većinu svih manjina – ispred nosa NATO trupa predvođenih Amerikancima.

Lempi je osobito strog prema Aleksandru (pogrešno napisanom Alexandar) Rankoviću, vodećem srpskom komunisti, predratnom i ratnom organizacionom sekretaru jugoslovenske partije i šefu komunističke tajne policije koju je Tito osnovao 1944. Lempi naziva tajnu policiju „Rankovićevom” i smatra da su u njoj „prevladavali Srbi”. Ali, lojalni i disciplinovani Ranković nikada nije donosio važnije odluke a da prvo ne pita za mišljenje Tita, dok Tito, veran svojim samodržačkim instinktima, ne bi stavio sve odjednom na kocku i držao je slovenačke i hrvatske službe bezbednosti izvan zapovedništva i nadzora Rankovićeve glavne uprave u Beogradu.

Lempi navodi da je Ranković pao s vlasti 1966. zato što su njegovi agenti ugradili skrivene mikrofone u Titovu privatnu rezidenciju i u domove nekoliko drugih partijskih vođa. Međutim, takvo prisluškivanje nije se dogodilo. Jednostavno, bilo je to lukavstvo vešto skovano da bi se oborio Ranković, a koje je odobrio Tito. U pozadini je bio Titov strah od mogućeg suparnika, kao i borba za nasleđivanje političara na najvišim položajima, i najzad napori birokratija u republikama da steknu više moći na račun saveznih ustanova u Beogradu koje je Ranković štitio. Takođe, postojao je i savez zastupnika ekonomskih reformi s liberalima u partiji protiv ušančenih konzervativaca koje je predstavljao Ranković.

Dok ispravljam ova pogrešna shvatanja o Rankoviću – u očima nekih, može čak da izgleda kako ga „branim” – osećam se nelagodno a i zabavljam se, jer u vreme kada je šef bezbednosti bio otpušten, moj otac Milovan Đilas bio je u zatvoru devet godina. Lempi veruje da je Đilas bio uhapšen 1956. zbog objavljivanja Nove klase , kritičke analize komunističkog sistema i ideologije, ali je on u stvari otišao u zatvor zato što je kritikovao Titovu podršku sovjetskoj invaziji Mađarske. Objavljivanje Nove klase i suđenje zbog nje odigralo se 1957.

Posle Rankovićevog pada, Tito je dao na znanje da je možda planirao državni udar, i zvanična sredstva javnog informisanja povećala su svoje klevetničke napade na njega. Ali, nije bilo nikakvog sudskog postupka. Zapadni novinari i univerzitetski nastavnici počeli su javno da postavljaju pitanja o Titovoj čudnovatoj logici da daje Rankoviću-zavereniku i njegovim saradnicima oprost, dok Đilasa-kritičara drži u zatvoru. Na sâm poslednji dan 1966, Đilas je bio pušten, ali mu je zabranjeno da u narednih pet godina objavljuje ili daje bilo kakve javne izjave. On se neće pridržavati ove zabrane.

Odmah posle čistke iz 1966, Jugoslavija je ušla u razdoblje opšte liberalizacije sa izuzetkom kulta Tita koji je nastavio da raste. Lempi netačno tvrdi da je Tito postao doživotni predsednik 1953. Takvo zvanično davanje apsolutne moći pretpostavljalo bi kult ličnosti koji u to vreme nije ni postojao niti je bio moguć – doista, bio je nezamisliv. Godine 1974, međutim, četvrti ustav Jugoslavije proklamovao je zemlju kao konfederaciju od osam jedinica po svemu osim po imenu, i njen član 333 dodelio je skupštini Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije pravo da izabere Josipa Broza Tita za predsednika republike s „neograničenim vremenom na položaju”. Skupština se uskoro latila da to učini. Odmah je usledio partijski kongres i Tito je izabran za doživotnog predsednika Saveza komunista Jugoslavije.

Zvanični Zapad i posebno Sjedinjene Države nisu bili protiv kulta Tita. Možda su mu se čak i radovali. Američkim predsednicima, na primer Ričardu Niksonu, Džeraldu Fordu i Džimiju Karteru, nije bilo neprijatno da javno laskaju Titu, koji je navodno bio mudar državnik i simbol slobode. Niti je Margaret Tačer iz Britanije bila škrta kada mu je davala komplimente. Zapadne vlade nikada nisu otvoreno ohrabrivale jugoslovenske komuniste okrenute ka reformama, ili jugoslovenske kritičke intelektualce i disidente, i retko su protestovale kada ih je Tito isterivao iz službe, proganjao ili bacao u tamnicu. Titova Jugoslavija bila je nezavisna od Sovjetskog Saveza i to je bilo u interesu Zapada. Sve drugo bilo je od malog značaja. Da li grešim ako smatram da je takva politika zapadnih zemalja bila nacionalistička?

Balkan postaje Jugoistočna Evropa: Vek rata i tranzicije Džona R. Lempija je dobra knjiga koja je mogla da bude bolja dok je knjiga Sabrine Ramet... Pa, već sam dovoljno rekao o njoj. Ali, i pored ogromne razlike u pristupu i kvalitetu, obe su napisane s nesumnjivo zapadnog, i posebno s američkog, stanovišta. Lempi i Rametova ponekad čak liče na filmsku sekvencu dobar pandur/rđav pandur – ona napada bez milosti, on sav mekoća i diplomatija. Kao većina Amerikanaca, međutim, oni su potpuno nesvesni svog nacionalizma. Mi na Balkanu možda smo više nacionalisti od Amerikanaca ali, takođe, imamo manje iluzija o sebi.

Britanski premijer Vinston Čerčil održao je 6. septembra 1943. govor na Univerzitetu Harvard, ustvrdivši kao što je dobro poznato da će „imperije budućnosti biti imperije uma”. Može se pitati, dakako, zašto posle Drugog svetskog rata Čerčil nije radio ono što je propovedao. Ja takođe mislim da je u vreme kada je održao govor bilo već suviše kasno za ma kakvu imperiju i siguran sam da nijedan imperijalizam nema budućnosti u dvadeset prvom veku. Ali, zaista verujem da danas zemlja ili grupa zemalja može da vodi globalno jedino ako odlučno prihvati visoke intelektualne, moralne, pa možda i duhovne vrednosti. Osim toga, uveren sam da Zapad i posebno Sjedinjene Države imaju pravo i dužnost da se bore za globalni trijumf liberalne demokratije i da to uključuje igranje aktivne uloge u razrešenju nacionalističkih sukoba. Najposle, naučni radnici i univerzitetski nastavnici koji proučavaju nacionalizam trebalo bi da budu na najistaknutijem položaju kod svih takvih poduhvata. Ali, ne mogu intelektualno da se bore protiv nacionalističkih sukoba po celom svetu, uključujući naravno one na Balkanu, ako prvo ne savladaju vlastiti nacionalizam.

Naučni radnici i univerzitetski nastavnici na Zapadu – i mi na Balkanu isto tako – trebalo bi da se prisetimo uzvišene izreke pripisane Aristotelu, još jednom balkanskom filozofu: „Amicus Plato, sed magis amica veritas”. Umesto „Plato” mi svi treba da stavimo „patria”. Da li je previše očekivati da će jednog dana istina postati naučnim radnicima i univerzitetskim nastavnici ma, na Zapadu i na Istoku, na Jugu i na Severu, prisniji prijatelj nego njihova zemlja? Pustite me da razmislim o tome.

Beograd, jun-jul, 2007

1. Jorge Luis Borges, “Monk Eastman, Purveyor of Iniquities” u Collected Fictions, translated by Andrew Hurley, Penguin Books, New York, 1999. Preveo s engleskog A. Đ.

2. Sabrina P. Ramet, Thinking About Yugoslavia: Scholarly Debates About the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo, Cambridge University Press, Cambridge 2005.

3. John R. Lampe, Balkans into Southeastern Europe: A Century of War and Transition, Palgrave Macmillan: New York, 2006.

 

 

 
 
Copyright by NSPM