Od petka do petka

Dragoljub Žarković

DESANT NA NOVI SAD

Izjava Andreasa Cobela, hteo on to ili ne, govori najviše o jednom imperijalnom evrocentrizmu gde su čuda ratova i pošast prekrajanja granica moguća na periferiji Evrope, gde je svrstao i Mađare, punopravno obavezne po svim evropskim deklaracijama da čuvaju mir i bezbednost zbog čega je primarno i osnovana Evropska unija

Dok pišem ovaj tekst srpska vlada sastavlja odgovor Andreasu Cobelu, ambasadoru Nemačke u Beogradu. Slutim šta će mu sve saopštiti, a siguran sam da se mađarskom ambasadoru, Cobelovom beogradskom kolegi, takođe digla kosa na glavi posle Cobelove, kako sam reče, analize u kojoj je došao do zaključka da bi „ako Srbija bude destabilizovana, Mađarska mogla da insistira na Vojvodini”.
Od ovakvih analiza spravlja se kvasac od kog narastaju ljudske omraze i državni sukobi. Rekao bih čak da takva izjava otežava položaj mađarske manjine u Srbiji, pa me ne bi iznenadilo da reaguje i mađarska vlada. Da je Cobel ušao malo dublje u analizu, a srećom nije, mogao je da umeša i Bugare, nedužne koliko su i Mađari, pa da nam preti amputacijom niškog okruga, te da, po istoj matrici, traži da Turcima vratimo gradove.

Valjda i sam shvativši da je preterao, Cobel je, na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, izjavio kako to što govori nije pretnja, već – analiza. Time je, rekao bih, stvar još više uprskao. Pretnja izvire iz nekog emotivnog stanja i može se razumeti i opravdati ljudskom slabošću, nekom frustracijom ili nezadovoljstvom, na primer, zagorelim rosbifom na ručku neposredno pre sastanka u Evropskom forumu, dok analiza podrazumeva hladnu racionalnost, sagledavanje uzročno-posledičnih veza i, nadasve, sugeriše ostvarivost zaključaka do kojih se došlo analizom.

Ne bih rekao da je ovo što je izgovorio ambasador zemlje koja predsedava Evropskom unijom kontraofanziva na srpsku diplomatsku ofanzivu, jer kakva je to diplomatija koja ohrabruje mađarske husare da ujašu i srpske nacionaliste da proganjaju one što mirno voze bicikl po Subotici.

U krajnjem smislu, Cobelova izjava, hteo on to ili ne, govori najviše o jednom imperijalnom evrocentrizmu gde su čuda ratova i pošast prekrajanja granica mogućni na periferiji Evrope, gde je svrstao i Mađare, punopravno obavezne po svim evropskim deklaracijama da čuvaju mir i bezbednost, zbog čega je primarno i osnovana Evropska unija.

Bolje bi bilo da je ambasador Cobel, nazočan na ekspertskom forumu koji se bavi međunarodnim odnosima, objasnio jednu čisto evropsku nedoslednost kada je reč o Kosovu i Srbiji. Više puta sam o tome pisao i govorio, ali nije na odmet podsetiti: naime, zvaničnici Evropske unije podržali su usvajanje srpskog Ustava, koliko pre nešto više od pola godine, sa preambulom o Kosovu, kao neodvojivom delu Srbije, a sada podržavaju Ahtisarijev plan koji vodi negaciji ustavnog rešenja.

Ta vrsta analize potrebnija je srpskom društvu od ovih apokaliptičnih analiza koje pothranjuju teze opasno umnoženih teoretičara zavere o svođenju Srbije na „beogradski pašaluk”. Cobelova analiza postaće ključna fusnota njihovih radova kojima se hrabri svaka vrsta srpskog počesto iracionalnog pogleda na svet i međunarodne odnose u njemu.

S druge strane, naći će se mnogo onih koji će se s Cobelom složiti da Srbija „zaslužuje bolju političku elitu”, da niko od merodavnih ne ume da objasni šta znači formula „više od autonomije, manje od nezavisnosti”, kao i sa ocenom da Srbija nema recept za reintegraciju Kosova. Verovatno se ekselenciji učinilo da to nije dovoljno jako.

 O tim suštinskim pitanjima, uostalom, vodi se otvoren i demokratski dijalog u društvu i bez Cobelovog posredovanja. Mediji i javna, politička i društvena scena nisu zatvoreni za one koji su i pre nemačkog ambasadora izgovorili da insistiranje premijera Srbije, Vojislava Koštunice, na Kosovu kao delu Srbije „vodi u stagnaciju i ukopavanje u nešto u čemu ne može da pobedi”.

Srpsko društvo nije jednoznačno, nije monolitno ni u pitanjima od vitalnog državnog i nacionalnog interesa, ono je u dobroj evropskoj tradiciji pluralno, a elita je podložna kritici i osporavanju. Uostalom, stranka koja je bliska konceptu iz Ahtisarijevog papira ušla je u parlament. To je jedan od ključnih dokaza da se ovde ne radi o pretpolitičkom društvu kome treba pretiti supremacijom jednog plemena nad drugim plemenom.

Umalo da zaboravim. U analizi se pominje i Sandžak. Šta će Mađari u Sandžaku?

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”

[objavljeno: 13.04.2007.]