Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

 

Dragoljub Žarković

ŠESTI PRINCIP I DRUGI IZBORI

S Koštunicom kao premijerom Srbija bi dobila stabilnu vladu s kapacitetom da izgura ceo četvorogodišnji mandat, a čini mi se da je Srbiji u ovom trenutku, pa i Tadiću i njegovoj stranci, potrebnija stabilnost nego nova izborna avantura

Ovo što se od prekjuče zove šesti princip oduvek je bio – prvi. Dan posle januarskih izbora bilo je jasno da je rezultat parlamentarne trke takav da korpus stranaka koje nazivamo demokratskim moraju uspostaviti visok nivo kohabitacije ukoliko se ne odluče za nove izbore. Prevedeno na srpski, bilo je jasno da oni koji su slabije prošli, a to su DSS i NS, takozvana Narodnjačka koalicija, plus G17 plus, neće Demokratskoj stranci dati i jare i pare i jedino je Božidar Đelić verovao da će biti mandatar nove vlade.

To što se sada naziva šestim principom, po redosledu obelodanjivanja u javnosti, razmatrano je znatno pre prvih pet principa koji svi do jednoga pripadaju opštim mestima srpskog političkog batrganja između čuvanja državnog dostojanstva i neminovnosti. Tu je ono čuveno ne damo Kosovo, damo Mladića i još tri mantre oko evropskih integracija, korupcije i kriminala i smanjivanja siromaštva.

Tih pet principa bili su neka vrsta predjela na pregovaračkom stolu zainteresovanih strana. Čekalo se glavno jelo – a to je, kako to uvek biva na toj vrsti trpeze, raspodela moći. Pojednostavljeno, princip se bazira na ideji da je mnogo mačku goveđa glava – odnosno da DS ne može da ima i predsednika države i predsednika vlade.

Kalkulatori u stranačkim centralama pregrevali su se s obzirom na to da Srbiju do kraja godine čekaju predsednički, pokrajinski i lokalni izbori, s naglaskom na Beograd. Ma šta vi mislili o našim aktuelnim političarima, oni ipak umeju da sagledaju celu sliku, barem kada se o njihovoj koži radi, i shvataju da je pitanje premijera tek jedan kamen u tom mozaiku, možda i centralni, ali da sam po sebi nije – slika.

To je Koštunici dalo širok manevarski prostor i potezanje šestog principa prebacilo je loptu u dvorište Borisa Tadića koji je izložen žestokom pritisku, najvećem u njegovoj karijeri.

Preteruju oni koji tvrde da bi Tadićev pristanak na Koštunicu kao premijera značio samoubistvo, u političkom smislu, i stranke i lidera, jer će se neki racionalan odgovor uvek pronaći. Jedan se već pojavljuje u javnosti, a to je da Koštunica nema nikakvih šansi u predsedničkoj trci s Tomislavom Nikolićem, dočim, Tadić bi uz podršku odobrovoljenih partnera iz demokratskog bloka mogao ponovo da pobedi predstavnika radikala.

Ovakvim obrazlaganjem verovatne odluke o „podeli vlasti” Tadić bi dokazao nesebičnost i uvažavanje šireg društvenog i državnog interesa s računicom da će glasači pokazati razumevanje za toliko njegovo odricanje i brižnost, ako ga već ne pokaže Božidar Đelić kome bi mogla pripasti pobeda na sporednom frontu rovovske bitke – potpredsednik s funkcijom ministra finansija.

Biće zagriženih koji Tadiću ovaj uzmak neće oprostiti i nagovaraće ga da preuzme rizik novih izbora. Ne verujem da će Tadić podleći tom pritisku. On, jednostavno, ne može da sastavi vladu i malo je verovatno da bi bio u boljoj poziciji ukoliko se raspišu novi izbori.

S Koštunicom kao premijerom Srbija bi dobila stabilnu vladu s kapacitetom da izgura ceo četvorogodišnji mandat, a čini mi se da je Srbiji u ovom trenutku, pa i Tadiću i njegovoj stranci, potrebnija stabilnost nego nova izborna avantura. U tom smislu Koštunica je racionalna opcija i dugovečnost te vlade obezbedila bi i Tadiću dovoljno vremena da sanira uznemirene pristalice, stranačke kolege i pretendente na razne položaje.

Siguran sam da bi ovakvo rešenje dobilo podršku i od međunarodnih faktora, a narodna podrška zavisiće od rezultata te vlade i to najpre na dva uzgredna principa od onih prvopomenutih pet – borba protiv kriminala i korupcije i smanjivanje siromaštva.

Vrlo je važno da se što pre prekine svađa oko vlade, jer realna je opasnost da će se zavade koje se sada produbljuju odraziti i na predstojeće izbore i iskrenost koalicionih sporazuma oko raznih vidova podrške i saradnje u budućnosti, kao i na sam rad vlade koji može biti obeležen i podmetanjem nogu i vađenjem očiju.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”

[objavljeno: 09.03.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM