Marinko M. Vučinić

IZLAZAK NA CRTU

Pregovori o sastavljanju nove vlade pokazali su, kao nikada do sada, sve protivrečnosti i bedu našeg političkog života. Na sceni je uočljivo odsustvo istorijske odgovornosti, stranačka samoživost, nespremnost da se služi opštim društvenim interesima, uskogrudost i bolesna vlastoljubivost, izneveravanje osnovnih demokratskih principa. Sve su te pojave, u ovim maratonskim pregovorima, dobile groteskne razmere.

Ni izuzetno značajna demokratska činjenica da je veliki broj birača izašao na parlamentarne izbore i da se Srbija u ovim danima nalazi pred izuzetno velikim i sudbonosnim istorijskim izazovima nije bila dovoljan razlog da naše demokratski i proevropski orijentisane stranke pokažu istorijsku i političku odgovornost. Naprotiv, do izražaja je došla izuzetna neodgovornost glavnih aktera ovih stranaka.

U vodu su odmah pala velika izborna obećanja o nameri stranaka da stvore uslove za brži ekonomski i politički razvoj Srbije. Sav taj gromoglasno najavljivan bolji put nestao je već nakon prvih sastanaka. Pregovori su odmah pokazali da naše stranačke političke elite jednostavno nisu spremne da žrtvuju učešće u vlasti zarad poštovanja osnovnih demokratskih načela. U tome su posebno prednjačili predstavnici DSS-a koji su na sve načine pokušavali da dezavuišu osnovno i opšteprihvaćeno demokratsko pravilo da stranka u koaliciji koja ima najveći broj poslanika ima pravo da u koalicionoj vladi predloži premijera i preuzme veći broj važnijih ministarstava. Taj princip demokratskog ponašanja jednostavno je osporen od DSS-a, uz zbilja nemoguć i neshvatljiv zahtev da se u okviru demokratskog bloka obezbedi podela odgovornosti i vlasti.

U ovim pregovorima pokazalo se da je ova stranka čvrsto srasla s vlašću i da joj mesto premijera i dalje – bez obzira na nepovoljne izborne rezultate – omogućuje nesmetano obavljanje državnih funkcija. U prethodne tri godine održavanja manjinske vlade Vojislav Koštunica je kao premijer pokazao zavidnu umešnost održanja i obavljanja vlasti, po cenu kršenja osnovnih principa pravne države i legalizma, na koje se on i njegovi vodeći saradnici tako često pozivaju. Očigledno da u našoj javnosti nije dovoljno prepoznata Koštuničina težnja da se održava na vlasti u gotovo bezizlaznim situacijama, i ta predstava o njemu kao doktrinarnom političaru zaronjenom u svet teorije i konstelacije nije imala nikakvog osnova. On je i te kako spreman da se bori za održanje na vlasti, pa makar i na uštrb velikih demokratskih principa. Kao da je načelo smenjivosti vlasti ostalo pogodno samo za izbornu kampanju, dok je u realnom političkom životu na margini interesovanja. Oko Koštunice je stasala vlastodržačka politička oligarhija koja, braneći mesto premijera, brani prvenstveno lične i materijalne interese, proglašavajući pri tom odbranu premijerskog mesta za poslednju liniju odbrane uzvišenih demokratskih i nacionalnih interesa. Pokazalo se konačno da je i Koštunici održanje na vlasti, bez obzira na stvarne izborne rezultate, najvažnija politička preokupacija i da je njegova tzv. nezainteresovanost samo još jedna u nizu naših političkih iluzija i obmana.

Pored DSS-a, ključni pregovarač u obrazovanju nove vlade svakako je DS. Pozicija ove stranke je u pregovorima puna protivrečnosti i političkih izazova. Vodeći kampanju kroz političku okosnicu predstavljenu u stavu da u slučaju ostvarivanja vodeće uloge u demokratskom bloku, DS-u pripada demokratsko pravo da dobije premijersko mesto, ova stranka je sebi smanjila koalicioni kapacitet, ali i privukla podršku novih birača. Na toj osnovi ostvaren je istorijski izborni uspeh DS-a, pri čemu je premijersko mesto za kandidata DS-a bilo glavni garant da će doći do ubrzanih i radikalnih promena u vođenju državne politike. Može se slobodno reći da je izborno obećanje o novom demokratskom premijeru, koji će biti istinska personifikacija i potvrda nove reformske i proevropske politike, rezultiralo time da je DS dobio podršku gotovo milion građana i vodeće mesto u stranačkom bloku koji treba da sastavi stabilnu demokratsku vladu.

Isticanjem Božidara Đelića kao mandatara, DS je izašao na crtu i pred svojim biračima preuzeo odgovornost da istraje u odbrani demokratskog pravila da stranka koja ostvari najbolji rezultat u koaliciji ima pravo da dobije premijersko mesto. Ovo obećanje nije dato samo građanima koji su glasali za DS, već i članovima stranke. Vodeći funkcioneri stranke su u izbornoj kampanji, ali i po objavljivanju rezultata, insistirali na poštovanju većinskog principa u sastavljanju vlade, na šta ih je obavezivalo izborno obećanje, ali i raspoloženje i opredeljenje članstva da se brane rezultati koji omogućuju radikalniju promenu državne politike.

Nakon izbora, Đelić je nastupao kao jedino prihvatljiv i moguć kandidat DS-a za premijera, o čemu u izjavama funkcionera ove stranke nije bilo spora. Stvarano je javno mnjenje da DS neće napraviti kompromis na štetu osnovnog demokratskog zahteva i nije izgledalo da Đelić trči već izgubljenu trku ili da je iskorišćen u pregovaračke svrhe.

Šta je ostalo od tog pompeznog i beskompromisnog izlaska Demokratske stranke na crtu? Posle nekoliko nedelja pregovora DS je odustala od osnovnog demokratskog izbornog obećanja i prihvatila da mesto premijera prepusti DSS-u i Koštunici. Ova odluka je u javnost puštena bez velike buke, kao probni balon, ali je izazvala veliko nezadovoljstvo i nevericu. Na ovaj način stranačka oligarhija DS-a je pokazala da joj je, iako se sada poziva na državni razlog, važnije da dođe do projektovanih ministarskih mesta, nego da dosledno brani demokratska načela i volju građana koji su za njih glasali. Pozivanje na nužnost istorijskog kompromisa zvuči kao jalov i neubedljiv izgovor jer ovde nije reč o političkom kompromisu već o izneveravanju izbornog obećanja.

Kompromisi su u politici neizbežni i često čine suštinu političkih odnosa. Međutim, postoje političke i istorijske okolnosti kad kompromisi oko temeljnih demokratskih načela jednostavno nisu mogući, jer kad se ta načela jednom pogaze, politički život postaje kaljuga u kojoj njihovo odsustvo postaje svakodnevna pojava.

Sada se dešava da isti istaknuti funkcioneri DS-a, koji su mesecima vodili beskompromisnu kampanju u kojoj nije bilo prostora ni za kakav dogovor o ustupanju premijerskog mesta, bez ikakvih skrupula objašnjavaju suštinu velikog istorijskog kompromisa. Mogle su se čuti tvrdnje da će prepuštanje premijerskog mesta delimično uticati na popularnost DS-a, ali sigurno ne i na mesto u stranačkoj oligarhiji. Oni će sad, s istim žarom, braniti novu poziciju stranke, ne osećajući nikakvu odgovornost ili potrebu da se obrate članstvu i biračima pošto su oni za njih samo postotak na marketinškoj skali stranačke popularnosti.

Ovde nije reč o marketingu ili stranačkom rejtingu, već o mnogo značajnijem i važnijem pitanju – o odbrani demokratskih načela, na čemu je DS zasnovala svoju politiku. U jednom dokumentu DS-a stoje i ove reči: “Članovi su krvotok Demokratske stranke. Članstvo podstiče diskusije, kreira ideje, daje predloge. Članstvo je to koje na terenu dobija izbore. Biti član političke stranke u demokratskom društvu znači biti nosilac odgovornosti, ali i mogućnosti da se neposredno utiče na donošenje odluka.“

Da li je neko pitao članstvo stranke šta misli i kako reaguje na veliki istorijski kompromis i prepuštanje mesta premijera DSS-u? Naravno da nije, jer stranačka oligarhija više brine o ostvarivanju sopstvenih interesa i ambicija nego o poštovanju i uvažavanju stavova članstva, koje je dvostruko iznevereno – i kao članovi stranke, i kao birači na izborima. To, ipak, ne zanima previše funkcionere DS-a, koji su sigurni u svoju političku misiju jer znaju da iza njih stoji poslušna stranačka mašinerija koja će – kao i uvek – aklamativno i jednoglasno opravdati i podržati svaki njihov veliki istorijski kompromis i zaokret. Upravo su članovi DS-a na terenu dobili ove izbore, verujući pre svega da će se ostvariti jedno od osnovnih izbornih obećanja o dobijanju premijerskog mesta zahvaljujući ostvarenim rezultatima. To se, očigledno, neće desiti jer su pregovarači DS-a iznenada shvatili da je moguće sačuvati vodeći položaj tako što će imati većinu u vladi koju će voditi Koštunica. Još jedan dokaz nedoraslosti i političke nezrelosti vodećih funkcionera DS-a, koji ozbiljno potcenjuju vlastodržački poriv DSS-a i Koštuničinu političku veštinu i razboritost.

Ovakvo ponašanje vodećih ljudi DS-a govori o njihovom bahatom i neodgovornom odnosu prema članstvu stranke i stotinama hiljada birača koji su dali glas ovoj stranci. Oni smatraju da će i ovaj njihov tzv. istorijski kompromis proći kao jedna u nizu stranačkih odluka. Međutim, ovi parlamentarni izbori pokazali su da je naš narod politički ipak dovoljno profilisan i teško oprašta kad ga neko izneveri. Unutar DS-a stvorena je zatvorena i sebi dovoljna stranačka oligarhija koja je izgubila osećaj za realnost, a svoj politički diletantizam i želju da po svaku cenu dođe do ministarskih položaja proglašava za jedini mogući istorijski kompromis.

Ko je odgovoran za to što je Demokratska stranke sebe dovela u politički mrtav ugao, iz koga može da izađe samo prepuštanjem premijerskog mesta, uz nedopustivo izneveravanje članstva i birača? Bio je u pravu Zoran Hamović kad je u svojoj kolumni ovako okarakterisao aktere pregovora o novoj vladi: “Aktuelni protagonisti bitke za resore prepoznati su kao servilni trkači domaćih tajkuna i stranih upravljača, sebični politički tezgaroši, ali oni su samo vrh ledenog brega.“

Ovakvo ponašanje vodećih ljudi DS-a govori nam o tome da je odsustvo doslednosti i principijelnosti u našem političkom životu postala normalna, čak poželjna stvar, a data reč i obećanja nemaju nikakvog značaja i smisla. Na delu su sada pragmatični stranački aparatčici, uvek spremni da svoj diletantizam u vođenju i kreiranju politike predstave kao spremnost na istorijski kompromis i odbranu nacionalnih interesa. Političke stranke često računaju na kratko i selektivno pamćenje birača, ali postoje istorijske prilike kad se izneveravanje biračke volje teško može pravdati i braniti. Ono ostaje neizbrisiv trag političke istorije i vraća se kao loša savest strankama na svakim sledećim izborima.

O političkom riziku koji je preuzeo DS govorio je Zoran Lutovac uviđajući da je reč o velikom izazovu: “To će umnogome zavisiti od toga kako će taj ustupak biti nadomešten i kako predstavljen biračima. Čak i u slučaju da nadoknada bude suštinski odgovarajuća – pitanje je da li će to birači prihvatiti. Premijersko mesto se u simboličkom smislu percipira mnogo važnijim nego što ima značaj u stvarnosti, a u politici simbolika može da igra veću ulogu od samog sadržaja. Taj ustupak za birače može predstavljati prelaz iz sfere racionalnog u sferu emocionalnog, a onda je teško sagledati moguće posledice. Jedno je sigurno – DS tim činom preuzima veliki rizik.“

Politička istorija često se može označiti kao veliko i nepregledno groblje političkih stranaka. Iz tog razloga, svako ko se uzda u to da glasači neće na izborima kazniti onog ko ih je izneverio u odsutnim istorijskim okolnostima preuzima zaista veliki rizik.

3. april 2007. godine