Vanja J. Vučenović

Noletova škola patriotizma

Samo jedan čovek u Srbiji poseduje u ovom trenutku podršku u narodu koja bi mu bez nekih većih problema obezbedila pobedu i to već u prvom krugu eventualnih predsedničkih izbora. Ne, tu podršku i popularnost nemaju, potpuno je izvesno, ni pojedinačno, a ne bi je imali čak i kada bi se kojim (ne)srećnim slučajem udružili, ni Toma ni Boris zajedno. Naravno, složićemo se da bi jedno takvo udruživanje bilo koliko nemoguće i neočekivano, toliko i s druge strane za mnoge ovde i u inostranstvu politički nekorektno. Podr šk a , kojoj može samo da pozavidi svaka politička partija u Srbiji ili NVO, zvezda Granda ili pak medijski isforsirana Big Brader starleta , ? koja po svom kvalitetu zasenjuje čak i svu „ grandioznost “ Gazimestana 89-te ili petooktobarskog „performansa“ iz dvehiljadite, rezervisana je potpuno opravdano za srpskog kralja belog sporta, za njegovo tenisko, moralno i ljudsko veličanstvo Novaka Đokovića, u nas ali i širom planete sve poznatijeg pod tako jednostavnim nadimkom - Nole.

Zbog čega naš narod, u stvari, toliko voli i poštuje Noleta? Nesumnjivo da sama pojava ovog mladog srpskog tenisera očito vanserijskog talenta, kao i briljantne partije koje je prikazivao ove godine na gotovo svim turnirima na kojima je učestvovao bez izuzetka, a što je samo krunisao svojim spektakularnim prošlonedeljnim reprezentativnim nastupom u okviru Dejvis kupa u beogradskoj „Areni“, teško da mogu ostaviti naše ljude ravnodušnima. U deficitu bilo kakvog uspeha, pa čak i u onim sportovima u kojima smo decenijama neprikosnoveno vladali ili dominirali, Novakov pobednički niz i mentalitet dolaze kao pravo sportsko ali i opštenacionalno osveženje i okrepljenje. Uz sve to, zašto ne reći, naš običan čovek već poslovično opterećen svim nuspojavama tegobne i nimalo ružičaste tranzicione stvarnosti, kao i nezavidnom unutrašnjom i spoljno-političkom situacijom, kroz partije i pobede ovog uspešnog i nadasve skromnog mladog čoveka vidi neki svoj još uvek nezavršeni meč i šansu za pronalaženje bar delića davno izgubljenog ili nepravedno narušenog egzistencijalnog smisla i nacionalnog dostojanstva.

Međutim, mora se primetiti da je Nole pridobio simpatije širih narodnih masa ne samo zbog njegovih vrhunskih sportskih rezultata. Nesvakidašnje, i za naše uslove, retke ljudske i moralne osobine koje krase ovog mladog tenisera kao i patriotizam kojim odiše svaki njegov potez (bilo na šljaci, bilo travi ili betonu) i svaka njegova izgovorena reč, stvorile su od Novaka s pravom svojevrsnu ikonu i merilo svega dobrog i pozitivnog u našem narodu.

Ali, već po nekom nepisanom pravilu, pojavljuju se kod nas određeni „prosvetljeni“ pojedinci koji, ne interesujući se previše za svu veličinu Novakovih dela i sve prethodno navedeno, zabrinuto primećuju: Ali eto on se, zamislite, bespotrebno junači u Montrealu drskim potenciranjem da je Srbin i to u trenutku kada njegova zemlja vodi mučnu i „davno izgubljenu“ bitku za očuvanje nekog navodnog teritorijalnog integriteta i kada nam baš i nije neophodno bilo kakvo talasanje u odnosima sa nadasve "savezničkim" zemljama Zapada. Takvim nepromišljenim istupima ćemo, zapaziće vešto ta „NATO deca cveća“(Đ.Vukadinović), samo još više otežati sebi, a u najgorem slučaju i zauvek zatvoriti vrata ka „neminovnim i sudbonosnim“ evroatlantskim integracijama.

S tim u vezi, neprijatnost i nepoštovanje koje je „treći reket sveta“ doživeo na „Rodžers“ turniru u Kanadi (koji je uzgred i osvojio), kada ga je na kraju meča jedan od organizatora turnira (teško u dobroj nameri) predstavio kao hrvatskog tenisera (a na šta je Novak možda i previše uljudno odreagovao) ne može se ni uz svu dobru volju posmatrati samo u kontekstu eventualnog organizacionog propusta ili pukog sportskog incidenta. Ukoliko bismo ostavili na trenutak po strani eventualni „nehat“ organizatora i malo zagrebali ispod površine, zaključili bismo da pomenuti gest predstavlja ništa drugo do produžetak odnosa koji delovi tzv. savezničke međunarodne zajednice već duže vremena i u gotovo neizmenjenom sadržaju „neguju“ prema našoj zemlji i svemu što iz nje dolazi.

Pa dobro, ne vide naša „NATO deca“ ništa loše u tome što nas upravo ti „saveznici“ ponekad po potrebi milosrdno i za naše dobro bombarduju, što nam povremeno kao neposlušnom i razmaženom detetu udaraju packe i šamare (bilo direktno bilo posredno preko svojih nedodirljivih ambasadorskih ekscelencija) ili trguju delovima naše teritorije ako se to kojim slučajem uklopi u neki njihov strateški interes. Ničeg spornog za njih nema ni u tome ako nas na pojedinim sportskim takmičenjima, kao nedavno u Montrealu nazovu Hrvatima, ili što nam sviraju himne drugih država. To je prosto volja „Velikog brata“ i mi se tu ništa ne pitamo, jer on najbolje zna šta je dobro za nas. Mi sve to moramo muški istrpeti zarad nekog obećanog višeg „civilizacijskog“ cilja (pa šta god to značilo), saglasna su „NATO deca cveća“.

Treba biti ili potpuno naivan ili krajnje zlonameran, pa uvideti da ni ovaj naizgled benigni „sportski“ incident (kao i mnogi prethodni) nema ama baš nikakve veze sa paketom aktivnosti pojedinih inostranih faktora da se Srbija, na lakši ili teži način, privoli ka „kompromisnom“ ahtisarijevskom razrešenju sve napetije kosmetske drame. Provokacije ovog tipa, pa čak kada se provuku kroz jedan bezazleni sportski meč, treba da između ostalog posluže slamanju ili bar slabljenju volje onoga na koga su adresirane. Naš Nole nije bio jedina meta, poruka je očigledno bila upućena i onima u čije ime igra. Samo, da li smo mi primili tu poruku k znanju?

Međutim, jedna stvar ipak daje razloga za optimizam. Rečenica kojom je tek dvadesetogodišnji Novak uz osmeh odgovorio dotičnom „dobronamernom“ organizatoru - kako je on Srbin, ali da ne zamera organizatorima to što je predstavljen kao hrvatski teniser, jer veruje da tu nije bilo zle namere - mogla bi bez ikakvih problema da uđe u sve udžbenike za diplomatiju i međunarodne odnose na renomiranom FPN-u ili pak Pravnom fakultetu, i to kao svetli primer kako se na najispravniji mogući način, a što znači dostojanstveno, ali ne nepromišljeno i neodmereno, brane interesi jedne zemlje. Ne bi bilo zgoreg da tu rečenicu, posebno u ovom „kosovskom finalu“ što češće iščitavaju i naši vlastodršci i diplomate od karijere, ali i onaj deo političke javnosti čiji vokabular ne priznaje druge reči i istrošene fraze osim tipa - neminovnost, moranje, bezuslovna saradnja ili suočavanje sa prošlošću.

Nole je svojim odgovorom samo potvrdio da predstavlja mnogo više i značajnije od prostog sinonima za vrhunskog sportistu. On je, koliko god se to nekome sviđalo ili ne - zajednički imenitelj rasute i posustale nacionalne energije u ovom trenutku i deo svakoga našeg čoveka koji je svestan da se neprestanim, najčešće bezrazložnim, savijanjem već napuknute i načete nacionalne kičme malo toga suštinskog može postići. Ali i živi primer da ova zemlja čak i sada kada prolazi kroz možda najteže trenutke u svojoj istoriji može da računa na sposobne i samosvesne pojedince koji uspešno i spajaju nacionalno sa svetskim, lokalno sa globalnim, balkansko sa evro-atlantskim ili domaće sa inostranim, a da pri svemu tome ne nalaze da jedno neminovno i a priori mora da isključi ili negira ovo drugo, ili obrnuto.

Novakov svetski format i imidž, njegovo ponašanje i zalaganje, kao i nesvakidašnje nacionalno dostojanstvo koje poseduje i brani kako na terenu, tako i van njega da bi mnogima mogao poslužiti kao primer, trebalo bi da pokažu delu političke javnosti kako je moguće u isto vreme i u istom ormanu čuvati i američke i srpske zastavice, da nije nespojivo voleti gibanicu a posećivati koncerte „Pepersa“ ili „Stonsa“ i, napokon, da nema ničeg lošeg u tome ako se voli i brani svoje, a poštuje i ne ugrožava tuđe. Na taj način postaje potpuno deplasirana teza, tačnije mit izgrađivan i nametan tokom svih ovih godina u pojedinim tzv. proreformskim krugovima da sve ono što ima prizvuk nacionalnog automatski mora da bude loše, neuspešno, neupotrebljivo, nenapredno ili necivilizovano. Nole sasvim uspešno ruši taj dotrajali mit, bar za sada.

Poznata je ona i narodna - ako dovoljno ne ceniš sebe i svoje, nemoj očekivati ni da ćete drugi ceniti. Novak nam je dao dobar primer kako to treba raditi. Da li će naša vlast i tzv. politička elita u svim spoljno-političkim izazovima koji izvesno očekuju našu zemlju umeti da cene sebe i sve nas, kao i sve ono vredno što im je povereno na čuvanje, ili će tek tako predati meč bez našeg znanja? Kako će onda izaći pred Noleta?

Novi Sad , 27.09.2007.