Aleksandar Vranješ

Belzebub u Srbiji

Ponet radoznalošću, a podstaknut tekstom Slobodana Antonića, odlučih se da malo više pažnje posvetim tekstovima na sajtu „Peščanika“. Kao prvo, zainteresovali su me tekstovi dr Ivana Čolovića, sarkastičnog etnologa i antropologa, čije bivstvovanje u potpunosti ne bi imalo smisla da kojim slučajem ne postoje Srbi, Srpska pravoslavna crkva i srpska kultura. Ko bi mu onda, svih ovih godina, bio muza za tekstove prepune kritike i cinizma ako ne mi – nakaradni Srbi. Valjda doktor Ivan zna to najbolje, pa u neprekidnim kulturološko-etnološko-antropološko-psihološkim opservacijama uporno pokušava da nas, valjda, vrati na neki „pravi put“.

Elem, mnogo više su me zainteresovali tekstovi Teofila Pančića, iako on nije ni blizu Čoloviću. Pančić je sebi dao za pravo da ocenjuje, procenjuje, kvalifikuje, kritikuje, ismejava, što je valjda sloboda izražavanja, koja je zagarantovana svima, pa čak i njemu, ali i meni. Tako ću i ja izneti ocenu, procenu, kvalifikaciju, kritiku, i malo ću i ismejati.

Na mene je poseban utisak ostavio Pančićev tekst „Belzebubova zemlja“, koji se može naći na sajtu „Peščanika“. Iako se u tekstu opisuje Republika Srpska od pre deset godina, gospodin Pančić je jasno kategoriše kao demonsku tvorevinu, koja je i danas takva. Posebno je bio revoltiran time što on i njemu slični nisu mogli da kroče na „sveto tle“ Republike Srpske kada su se, puni entuzijazma i naoružani mržnjom prema Srbima-krvolocima i izvinjenjima prema Muslimanima-žrtvama, uputili u Sarajevo da tamo pošteno okaju svoje grehe što su uopšte rođeni kao Srbi (jer bolje je ne biti rođen, nego rođen kao Srbin, što možemo čuti još od nekih „Peščanikovih“ „intelektualaca“). Očito su gospodin Pančić i njegova pokajnička svita bili neupućeni, budući da nisu znali da ako hoće da gaze „sveto srpsko tle poganim nesrpskim nožurdama“, moraju mnogo da plate. To važi za gospodina Pančića, njegove istomišljenike i sve njihove potomke, jer je to srpsko tle postalo sveto zato što su za njega život dali upravo Srbi, a ti „degenerici“ u Pančićevom tekstu su upravo pripadnici ovog naroda, koji je u 20. veku dovoljno iskrvavio da nema potrebe nikome da se izvinjava, da pada ničice i da se kaje. Zbog čega? Zato što je iz tog istog Sarajeva proterano stotinu i osamdeset hiljada Srba, što je ubijeno preko pet hiljada Srba u sarajevskim logorima. Treba li zbog toga da se izvinjavamo? Ili su ovo što pričam gluposti jer odakle mi pravo da pominjem tobože srpske žrtve u ratu u kome su Srbi isključivo klali i silovali?

Vidite gospodine Pančiću, danas je 2007. godina. Srbi žive i u Srbiji i u Republici Srpskoj, na Kosovu i širom sveta. Oni ni danas, kao ni pre, ne žele nikoga da ubiju, mrze ili siluju. Rat je haos u kom su žrtve svi ljudi, ali, prema vašim rečima, zločin ima samo jedno lice, i to srpsko! Zato vas vaša zadrtost sputava da intelektualno odgonetnete zašto mi „histerično branimo“ naše svetinje i tako izgubljeni stalno pronalazite potrebu da sve više pljujete po svemu što je srpsko. Ali to vas, gospodine Pančiću, samo udaljava od vaše barijere, koja postaje sve veća.

Mi koji branimo naše svetinje, mi smo budućnost ove zemlje, koliko god se to vama gadilo. Budućnost oličena visokomoralnim, srpskim, pravoslavnim, intelektualnim vrlinama, u kojoj nikoga ne mrzimo, u kojoj živimo u dobrosusedskim odnosima, otvoreni i za multietničko, multikulturalno i multikonfesionalno društvo koje se zove Evropska unija. Ali i kad uđemo u EU, i kad granice između Srbije i Republike Srpske samo ostanu u glavama nekih vama sličnim, vaša mržnja prema srpskom patriotizmu, nacionalizmu, Republici Srpskoj neće biti nimalo manja.

Sa zgražanjem ćete sigurno pročitati savet da sa strahopoštovanjem treba da izgovarate imena: Srbija, Republika Srpska, Srpsko Kosovo, Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Milorad Dodik, i imena svih drugih Srba koji ponosno brane upravo te srpske svetinje, svoj narod, istoriju. Jer to je njihovo, to je naše. Šta je vaše gospodine Pančiću, osim reči prepunih mržnje?

Na kraju bih se ipak u nečemu i složio sa vama: „Bubreg je i dalje bubreg, dočim je mudo tek mudo, toliko još razlučiti umem; i ništa od muda nikada neće napraviti bubreg“, pa makar to bili tekstovi puni mržnje, pokušaji intelektualne emancipacije ili podrška instrumentalizovanih medija. Jednostavno, mudo ostaje mudo!

I da, ko sam ja? Jednostavno, gospodine Pančiću, SRBIN IZ REPUBLIKE SRPSKE!

12. 11. 2007.