Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

Aleksandar Vranješ

ŠTA JE NAMA NAŠA BORBA DALA

Već nedelju dana prođe od konačnog „preporoda antifašizma“ u Srbiji. Opšte je poznato da su mnogi opozicioni političari već godinama vapili za ovim preporodom, jer je situacija postajala sve nesnosnija, posebno za grupu iskusnih političara – tzv. „crvenih antifaštista“ (pošto imamo antifašiste i drugih vrsta i boja, pa čak i onih sa svim duginim bojama), koji su u jednom trenutku svoga bistvovanja u srpskoj Srbiji gorko konstatovali: „Za šta smo mi dali tuđe živote?“. Ali ova priča ipak nije o njima, možda zato što su sve njihove priče već ispričane ili prosto što autor ne želi da troši tastaturu na njih. Elem, ovo je priča o posebnoj vrsti - takozavnih „antifašista na vlasti“. Česta je pojava u Evropi da se članovi desnog centra (čitaj konzervativci), koji su ujedno bliski sa EPP-om (European People's Party), odazivaju na pozive liberalnih partija da se suprostave opšteljudskoj nesreći pod imenom nacizam. Naravno postoje i oni koji ne veruju u ovaj globalni problem, ukazivajući bezobrazno da je taj problem navodno rešen 1945. godine. Takođe, njima je teško shvatljiv sistem u voljenim Sjedinjenim Američkim Državama, gde se ovi neprijateljski elementi kriju iza nekog Prvog amandmana, ali valjda je tako u zemlji proklamovane demokratije, mi smo ipak u tranziciji. U svakom slučaju, konačno dođe na red i da se mi borimo protiv nacističkih grupacija u našoj zemlji.

Sve je bilo spremno: pripremljene su motke za borbu protiv ovih elemenata, oprane su zastave svih boja, instrumentalizovani mediji su dobili instrukcije kako da izveštavaju ciljanu evropsku javnost, i borba je mogla da počne. Naravno, bilo je i onih uvek prisutnih „petokolonaša“ koji su pokušali namerno da skrenu pažnju javnosti na tamo neko, za Srbiju, nebitno „Kosovsko pitanje“, ali ništa nije moglo da spreči afirmisane borce protiv fašizma. Za ovu priču je interesantno kako su se istakli u prvim redovima ovi „antifašisti na vlasti“ tj. „liberalni konzervativci“. Da bi situacija dobila na značaju, u prve redove su poslali najborbeniju i najantifašističkiju udarnu trojku, koja se sastojala od prekaljene potpredsednice, članice Glavnog odbora stranke i logističara koji je svoju borbenost trenirao u „Devetomartovskim nemirima“ na strani prve srpske nacionalističke partije (ili čitaj monarhisti, svejedno). Na samom početku sukoba, važno je bilo (medija radi) u prve redove istaknuti „zastave“ pod kojima se ko bori. Na strani antifašista su očekivano visoko podignute autonomaške zastave, zastave pripadnika homoseksualaca i komunističke zastave, bez kojih ni jedna prava antifašistička borba nema smisla. Problem je nastao kada su na „nacističkoj strani“, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, podignute srpske zastave. Neki malobrojni i malo stariji antifašisti su odmah postavili pitanje: „a gde su svastike, Hitlerove slike, i slična nacistističa obeležja?“, oni su odmah bili odstranjeni kao „petokolonaški faktor“. Niko se nije smeo rugati uzvišenosti borbe protiv nacizma u Srbiji. Ova gore spomenuta udarna trojka se nije dala zbuniti, nego okićeni njima bliskim zastavama su gordo krenuli u borbu „prsa u prsa“, direktno na naprijatelje sa srpskim zastavama u srpskoj Srbiji.

Sve je proteklo kako se i očekivalo: brojniji i nadasve moćniji neprijatelj je poražen. Instrumentalizovani mediji su sa ponosom preneli čitavom svetu da je u Srbiji konačno preporođen antifašizam, motke su oprane a zastave su uredno složene i ostavljene za neku sledeću borbu. Problem je nastao kada su se pojavili pojedinci koji nisu delili oduševljenje i ponos zbog ove sudbonosne pojave. Navodno, nekolicina se usudila da iznese notornu laž da su Srbi uvek bili antifašisti; da im je Kralj poginuo 1934. godine kao borac protiv nacizma; da su u tom ratu, koji je usledio, dali stotine hiljada života; da su, iako politički podeljeni, imali čak dve antifašističke vojske; i da danas ni jedan Srbin nema potrebe posebno da se izjašnjava kao antifašista, jer ne postoji ni jedan pripadnik ovog antifašističkog naroda, koji nije izgubio nekoga u užoj ili široj familiji upravo od strane nacista. To je bila zlonamerna potreba da se omalovaži novi „Antifašistički pokret“ sa velikim A. Tih dana su se oglasili i naši junaci, liberalni konzervativci antifašističkih pogleda na svet. Oni su s ponosom izjavili da će se uvek boriti u prvim redovima protiv nacizma u Srbiji, i to nebitno pod kojim zastavama, bile one protivustavne, homoseksualne, ili od neke propale ideologije. To nije suština, ako si pravi i istinski „antifašista na vlasti“. Nezvanično smo saznali da će ova udarna trojka gostovati na novom antifašističkom mitingu koji pripremaju pripadnici sekte Jehovini svedoci, ali ovo još nije potvrđeno. Bilo kako bilo, dosljedno su se držali svog antifašističkog programa stranke sa posebnim osvrtom na tačku koja opisuje da nije važno pod kojim zastavama se borimo u Srbiji u kojoj želimo večno da imamo ministre. Važno je održati kontinuitet sa antifašizmom, kao univerzalnom i neophodnom civilizacijskom tekovinom, koji je konačno morao biti preporođen i u Srbiji.

I na samom kraju ovog izveštaja sa prvih borbenih antifašističkih linija u Srbiji, važno je spomenuti i sledeće. Udarna trojka „antifašista na vlasti“ je s ponosom izjavila da će svoju borbu protiv pojave nacizma u Evropi uskoro proširiti i na susednu Hrvatsku. Tamo će se prvenstveno boriti protiv zaljubljenika u izvesnog pevača Tompsona, svih onih koji s ponosom nose kape ustaških predaka, a naročito protiv pristalica „Hrvatske stranke prava“ i njihovog predsednika Ante Đapića, koji je proglašen kao nepoželjan faktor - sa posebnom zabranom sastajanja sa ovim hrvatskim ultradesničarem u Subotici ili drugim gradovima srpske Vojvodine. Neophodno je boriti se protiv pojave neonacizma u celom svetu, a posebno u bliskoj nam Hrvatskoj, gde ova pojava svakako nije strana. A možda je sve to, rekli bi zlobnici, zbog skorašnjih izbora, pa se pokušavaju umiliti Srbima – glasačima kojima je antifašizam u krvi. Ko će ga znati, ipak je to njima njihova borba dala.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM