Vladimir Milutinović

Putin: vraćena loptica od pre 20 godina*

Kada je Vladimir Putin na nedavnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu na početku svog govora nogovestio da će zaobići diplomatski rečnik i reći šta zaista misli o međunarodnim problemima, verovatno je da je malo ko očekivao ono što će uslediti. Jer centralna tema Putinovog govora imala je filozofsku poentu, koja je najbolje bila izražena u sintagmi da su SAD "prekoračile svoje granice" u svakom smislu, naravno, na vojnom, ali i ekonomskom, političkom, kulturnom, pa čak i prosvetnom planu. Međutim, ne radi se o prekoračivanju granica koje bi govorilo samo o snazi jedne zemlje i njene kulture i koje bi bilo sasvim legitimno: kada je rekao da su SAD prekoračile svoje granice, Putin je ciljao na centralnu tačku zapadne liberalne političke kulture koja je u međuvremenu postala univerzalna, da je osnov političkog poretka, pa i slobodnog života u svakom smislu, upravo to da niko ne prekoračuje svoje granice.

Kako je odmicao prvi deo govora videlo se da Putin u stvari, na veoma fini i promišljen način, upoređuje SAD sa vladajućom partijom u totalitarnom sistemu koja prekoračuje svoje granice i oduzima slobodu svima. Ona univerzalna pravila baca pod noge i prezire ih, ustanovljava "unipolarni" sistem u kome postoji "jedan autoritet, jedan centar sile, jedna instanca koja odlučuje". Što sigurno nema nikakve veze sa demokratijom, dodaje Putin. Jer, "demokratija je snaga većine koja uzima u obzir interese manjine i njena mišljenja". Autoritativna vlast arbitrarno koristi silu kada joj se prohte tako da se "niko ne oseća sigurnim", baš kao u nekadašnjem Sovjetskom savezu. Ona čak, mada to Putin nije direktno rekao, ima i svoje Gulage, poput Iraka, u kojima kažnjava neposlušne subjekte stanjem bezakonja i nasilja. Putin ovde ne samo da simbolički SAD izjednačava sa Komunističkom partijom nego to čini prihvatajaći principe pomoću kojih je ta partija kritikovana, čime pokazuje da Rusija i on više nemaju problem sa tim principima. Da je govor bio na nekom skupu filozofa ili sociologa, Putin je mogao da doda da nema problem da kaže da se sve to nekada moglo primeniti na ruski sistem, ali ta činjenica više ne smeta da se demokratski principi brane jer se Rusija više ne identifikuje sa tim sistemom. I niko ne može da kaže: gde se baš vi javljate da branite demokratiju.

Tako je Putin vratio Americi lopticu upućenu pre 20 godina, ali ne kao mehaničku negaciju, koja bi tvrdila da je Sovjetski savez bio u pravu, nego kao potvrdu univerzalnosti pravila koja su onda pobedila. Poenta Putinovog govora jeste da je Amerika od "moralnog lidera sveta" sa kraja osamdesetih godina, postala moralni problem sveta, ali ne po nekom arbitrarnom moralu, nego upravo po merilima za koje je sama doprinela da postanu univerzalna. Jer, Putin se na nekoliko mesta svog govora zalaže za pravila međunarodne politike budu univerzalna, kako u svojoj formulaciji tako i u primeni. Na mestu gde govori o prekoračivanju granica, Putin nastavlja sa "Ko je sretan zbog toga?", jasno naglašavajući, kroz očekivani odgovor "niko", da brani univerzalne principe.

Sve je ovo izrečeno sa zavidnim stepenom mere i uglađenosti, međutim, reakcija Amerike posredno svedoči o tačnosti Putinovih kvalifikacija. Zvanična Amerika odgovorila je da Putinov govor smatra razočaravajućim i da njegove kvalifikacije nisu tačne. Ali, naravno da na takav govor ne može samo da se odgovori: "nije tačno". Novi američki sekretar za odbranu Robert Gejts prokomentarisao je govor rečima koje dobro pokazuju neke zakone diplomatskog govora i štampe. On je naime kazao da, i pored kritike američke politike koja je evidentna u Putinovom govoru, smatra da SAD i Rusija moraju sarađivati na rešavanju bezbednosnih pitanja i da je "jedan hladni rat bio sasvim dovoljan", dodavši kao bivši Putinov obaveštajni kolega da "stari špijuni imaju običaj da govore neotesano (neuvijeno ili bez pardona, eng. blunt)". Iako ove reči mogu biti shvaćene i kao sasvim načelan i usputan komentar Putinovih reči koji ne ukazuje na bilo kakvu ljutnju i promenu u odnosima (Gejts je odmah najavio i skoru posetu Moskvi), naslovi "Neotesan govor starog špijuna" i "Jedan hladni rat je bio dovoljan" poslužili su kao ad hominem argumenti protiv onoga što je Putin rekao i kao insinuacija da je Putin taj koji je agresivan i koji se zalaže za rat, iako je suština Putinovog govora bila savim obrnuta. Amerika naprosto na bilo kakvo suprostavljanje, baš poput autoritarne vlasti, ne može da reaguje razmišljanjem, nego već uobičajenim arsenalom: onaj ko su suprostavlja autoritarnoj vlasti sigurno je "agresivan", "čudan", baš kao što su u Slobino vreme demonstracije morale biti "rušilačke".

Bilo kako bilo, Putin je jednim govorom pokazao da univerzalna moralna pravila primenljiva u politici poštuje u onom smislu u kome smo spremni da se stavimo ispod nečeg višeg i važnijeg od nas. Da bi Rusija eventualno mogla da igra samo po pravilima fer utakmice u kojoj se priznaje pravo svih, baš kao što se to čini i u demokratskom društvu. Na Americi je da vidi da je loptica u njenom dvorištu.

* skraćena verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku NIN