Vladimir Milutinović

Oproštaj od tehničke vlade?

Kada je pre nekoliko dana Mlađan Dinkić rekao da pregovori nisu u krizi, niti su zapeli oko nekih ministarstava, nego da ih već dve nedelje u stvari nema, samo je potvrdio da stvar sa skoro tromesečnim „pregovorima“ o novoj vladi nije neko uobičajeno pregovoranje, koje se odugovlači zbog količine detalja koje treba usaglasiti, već nešto sasvim drugo. Naime, razlog za taj neuspeh nije ni psihološke prirode kako je to pretpostavio Dinkić, a nije ni u ambicijama partijskih lidera koji su bacili oko na ovo ili ono ministarstvo. Objašnjavajući situaciju na ovaj način, naša javnost samo ponavlja opštu matricu objašnjenja koja „društvenu svest“ objašnjava „društvenim bićem“, stvarajući tako obrazac koji će kasnije biti popunjen samo onim „društvenim snagama“ koje komentator smatra odgovornim što svoje „stranačke interese“ pretpostavljaju „opštem interesu“.

Problem kod formiranja vlade čiju bi okosnicu činile DS i DSS nije u ambicijama funkcionera DS, koji su najčešće prozivani, nego je problem u DSS i čuvenom „sanitarnom otklonu“ od DS koji je proklamovan na početku sada (veoma polako) odlazeće vlade. Ovaj sanitarni otklon nije bio neki incident u politici DSS, nego njena trajna odlika koju je često potcrtavao njen funkcioner Miloš Aligrudić, opisujući DS kao „lopovsku stranku“ „moralnih nakaza“ koje, kako on iskreno misli, „još godinama neće biti u prilici da sa bilo kim formiraju vladu“. Sada je očigledno da će ove Aligrudićeve izjave biti demantovane sa bilo kako napravljenom vladom DS i DSS. Aligrudić bi možda bio zadovoljan nekom vladom u kojoj bi se funkcioneri DS posipali pepelom na početku svake sednice, ali to se naravno neće desiti. To znači da pregovore o vladi ne blokiraju sujete i ambicije (DS-a) nego sama priroda politike DSS-a.

Neko bi ovo objašnjenje mogao da odbaci tvrdnjom da ove izjave nisu toliko važne i da bi DSS mogao da odustane od ove politike, zarad „opšteg interesa“. Ali to nije tačno. Ovo je jedina politika DSS-a: kada se toj politici oduzme sanitarni otklon ne ostaje ništa. Tu dolazimo do dubljih razloga zašto je teško formirati vladu. Naime, u toku poslednje tri godine politika se polako praznila od realnih sadržaja, a moralna razlika (gde su najpre „korupcionaške afere“ i „glasanja iz Bodruma“ bili prvobitno gorivo, dok se sada prešlo isključivo na Kosovo) polako je gutala sve druge obaveze i programe vlasti. Tako smo došli u situaciju da zahvaljujući prednosti koju vlast dobija iz moralne razlike ona polako odustaje od svih drugih programa i obaveza, posebno od staranja da se izvršavaju zakoni. Društvo se sve više prepuštalo samo sebi, osim na onim mestima gde postoji direktan interes stranaka na vlasti, a vlada je sve vreme postajala sve više „tehnička“ i udaljena od realnih potreba većine stanovništva, baveći se samo svojim potrebama.

Da bi ovakva retko nedemokratska i loša politika mogla da bude doživljena kao dobra bilo je potrebno kriterijume za procenjivanje politike okrenuti naopačke. To se radi na jednostavan način, kao i u običnom životu. Kršenje valjanih principa se povezuje sa nekom dobiti koja će iz toga proizaći, tako da se svi stavljaju pred lažni izbor između te dobiti i samih principa. U trenutku kada je Koštunica odbio da primi Ahtisarija kada je ovaj prvi put došao sa planom i kada je preneto objašnjenje da je on to učinio jer nema ovlaštenje za tako ozbiljne političke stvari, bilo je lako zaključiti da je onda možda dobro što nemamo vladu, jer onda možemo da odlažemo pregovore - a zna se da vreme radi za nas i da su trenutni uslovi u svetu nepovoljni za naše interese. Tako bi neko ko se zalaže za princip da je državi potrebna vlada lako mogao da se suoči sa argumentom da je dobro nemati vladu, jer se tako postiže ova ili ona posledica. Međutim, ovim uranjanjem svih principa u materiju, u kvazi-empirijske veze - koje je, zbog toga što se tiču budućnosti i komlikovane društvene stvarnosti, uvek moguće modelovati prema sopstvenim potrebama - ne dobija se ostvarenje ciljeva zbog kojih se odustaje od zdravih političkih principa, već se samo gubi kakva takva organizovanost i dostojanstvo zajednice, neophodni da bi se ostvario bilo koji njen cilj. Sve što se tako dobija je anomija, duh proizvoljnosti i relativizma i raspad samog društvenog sistema.

Ono što, dakle, sprečava formiranje vlade nije neki funkcioner koji ne želi da prepusti svoju funkciju, nego to što je čitav sistem već prilagođen toj njegovoj želji. Mi imamo problem sa tim što je formalno vlast vezana za glasanje građana, pa prema tome demokratska, što je prirodno dovelo do rascepkanosti biračkog tela, dok je duh stranaka nedemokratski. Oni su već faktički sistem vladavine potpuno prilagodili svojim potrebama i oslobodili se realne odgovornosti za bilo šta. I ne samo to, oni ovu protivrečnost neće moći ni razrešiti iako će ih ona na duži rok onemogućiti da vladaju, jer ih ista želja za apsolutnom vlašću, kojoj ne mogu da odole, vuče od vlasti, pošto se na tim principima ne mogu dogovoriti ni sa jednom drugom strankom. Oni sada u stvari čekaju da se stvarnost prilagodi njihovim protivrečnim i nerealnim željama. Tako da se može reći da je ćorsokak u kome se politika u Srbiji našla temeljan, i da uopšte neće biti rešenja kojim će se lako iz njega izaći.

Ovo je sve prividno i trenutno dobro samo za stranke, a ne i za društvo, ali se i samo društvo nužno prilagađava ovoj anomiji, ljudi se zatvaraju u sebe i udaljuju, tako da je glavni problem sa ovim neuspehom pregovaranja u tome da dugo trajanje ove tehničke vlade ubija samu ideju odgovorne vlade. Svaka buduća vlada će biti u iskušenju da samo uskoči u cipele koje joj je već oblikovala ova prethodna i da nastavi da se ponaša po matrici koja je već uočena kao moguća i normalna. Ova tehnička vlada će (možda) dočekati svoj kraj, međutim, naš problem je u tome što će nam svaka sledeća vlada biti „tehnička“, dakle oslobođena od zahteva društva, bez odgovornosti, legitimiteta i programa. Čudi me da se anarho-libertarijanci već ne javljaju da pohvale ovu tendenciju.