Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vladimir Milutinović

Jezička analiza politike: slučaj radikali

Povodom izbora nove vlade i peripetija koje su ga pratile ponovo se mogao čuti povišeni ton u našoj politici. Izbor Tomislava Nikolića za predsednika skupštine i njegova smena pet dana kasnije ponovo su pokrenuli staro pitanje o demokratičnosti ove stranke i pojmu demokratije. I, povodom toga, ponovo je došla do izražaja sva ideološka priroda govora o demokratiji, tačnije, ideološka priroda negacije ovoga pojma. Međutim, upravo ovaj povišeni ton, kada su se u skupštini ponovo mogle čuti kvalifikacije „izdajnici“, „marionete“, „prevaranti“, „lopovi“, od strane radikala, stavio je u fokus jedan specifičan i ključan razlog za ove ocene njihove politike.

Naime, kada za skupštinskom govornicom, Aleksandar Vučić kaže da su sa jedne strane radikali, a sa druge svi koji su „protiv Srbije i srpskog naroda“, on bira jednu specifičnu strategiju koja opravdava ocenu radikalske politike kao nedemokratske.

Kako se to može utvrditi? Kada želite da izrazite neslaganje sa nekom politikom, možete da birate jedan od dva pravca: 1) možete da ne dovodite u pitanje dobre namere oponenta, ali da dovodite u pitanje da će određena politika dovesti do dobrih rezultata, ili 2) da dovedete u pitanje dobre namere i tako, a ne preko argumentacije o politici, dođete do željene prednosti u odnosu na političke protivnike. Jer, ako ste uspeli da dovedete u pitanje dobre namere, onda razmatranja o politici nisu ni potrebna. Neko ko prati ovu drugu matricu mišljenja može ovde da kaže: pa šta, postoji sloboda govora, svako ima pravo da tvrdi šta želi, a može mu se uputiti neka primedba samo ako to što tvrdi nije istina, tako da se rasprava nadalje može voditi samo oko toga da li optuženi ima loše namere, što se najčešće izražava rečju „izdajnik“. Međutim, problem je u tome da se to nikako ne može utvrditi: niti optuženi može da to demantuje, niti onaj koji optužuje može to da dokaže. A, naravno, raspravu o ovom pitanju niko nikada nije ni čuo. To je zato jer se ne može dokazati da neko, u svojoj intimi, nema loše namere: budući da su one deo unutrašnjeg, nevidljivog sveta, one su jednostavno nedohvatljive.

Ono što je ovde važno je to da i ostale reči iz ovog rečnika nedemokratije takođe govore o istoj vrsti stvarnosti. Na primer, da li je Tadić napravio ovu vladu sa Koštunicom po stranom „nalogu“ ili ne? Zamislite da se sam Tadić koleba da li da se ta vlada napravi ili ne, vagajući razloge za i protiv, i zvoni telefon. Solana se javlja i kaže kako bi on i EU voleli baš takvu vladu. Tadić je onda primio poruku o evropskim željama i na kraju odlučuje da ipak napravi vladu. Sada je pitanje da li je to uradio po nalogu EU ili iz svojih razloga? Na ovo pitanje uopšte nije lako odgovoriti. To što je čuo nalog ili preporuku nije dovoljan razlog za tvrdnju da je postupio po tom nalogu, a ne po svojim razlozima. To znači da onaj koji ga optužuje da sluša „naloge“ tvrdi nešto što niti on može da dokaže, niti Tadić može da demantuje. To je jednostavno stvar izbora kako ćemo tumačiti neki događaj. Pa zašto onda da ga ne tumačimo, tako da je optuženi „izdajnik“, „marioneta“ itd? Iz jednostavnog razloga: ne treba da to tumačimo tako upravo zato što na taj način govorimo o stvarima o kojima se ne može argumentisati, koje ne govore o dostupnoj realnosti. Drugim rečima, ove tvrdnje se mogu govoriti u nedogled, a da se nikad ni ne potvrde, ni ne demantuju. S druge strane, Tadić se od optužbi ne može braniti tako što otvori dušu i dâ nam neki privilegovani pogled u svoje namere, nego samo tako što načinom vođenja politike stalno pokazuje da za nju ima realne razloge.

Pa u čemu je onda vrednost ove priče o „slušanju naloga“, ako već nije u otkrivanju neke svima dostupne stvarnosti? Ona je pravo ideološko blago. Etikete „izdajnik“ ili „marioneta“ donose osudu političkog protivnika, a da je ovaj ne može demantovati, tako da se njome stiče prednost koja predstavlja samu suštinu ideologije: diskreditovati protivnika, a da se ne preuzme nikakva odgovornost, da se ne ponudi bilo kakav program ili tvrdnja o realnosti. Međutim, i pored ove praznine, ovaj govor može da potpuno obuzme duh i govornika i slušalaca. To se dešava zahvaljujući snažnoj želji da se protivnik diskredituje, dakle, taj govor ima performativnu snagu, iako nema saznajnu vrednost, a, sa druge strane, čini se da on govori o sasvim empirijskoj pojedinačnoj realnosti, za razliku od realnosti ciljeva i programa. Na neki način, lakše je zamisliti Tadića kako se zaklinje Solani na vernost priznajući mu da mrzi Srbiju i srpski narod i da će sve uraditi protiv nje, nego zamisliti posledicu određenog političkog programa. Dakle, ovaj govor je spoj želje i pojedinačne psihološke realnosti koja se ne može otkriti, čak i da postoji. Njegova privlačnost počiva na tome da on predstavlja koncentrisanu želju da politički protivnik ne postoji, da nema nikakav legitimitet, da sam sebe denuncira, da svojom opredeljenošću za zlo omogući da se preskoče sva mučna dokazivanja i realnost: kada kaže „izdajnik“ govornik rešava sve svoje probleme, ostvaruje svoju želju. Jedini je problem što se sve ovo ipak dešava u ravni imaginarnog, koje doduše izgleda kao da odslikava realnost koja je tu nadohvat ruke, ali koja ipak i stalno izmiče i iza sebe ostavlja razočaranost i čuđenje. Vrhunac ovaj govor dostiže kada ono što je u početku bila želja pretvori u činjenicu, u aksiom, čije dovođenje u pitanje se dočekuje sa najvećim neprijateljstvom.

Ono što čini ovaj govor nedemokratičnim je upravo taj nedostatak prave i bitne realnosti u govoru, a demokratski političar će ga izbegavati upravo zato što želi da preuzme odgovornost za neku realnost. Kada bira matricu po kojoj pretpostavlja da njegovi protivnici imaju dobre namere, političar ne treba da to čini zato jer je popustljiv i blagonaklon prema svojim protivnicima - na šta će zaljubljenici u drugu matricu odmah reći da njih ne interesuje ta popustljivost i ulagivanje, nego istina - nego nešto sasvim drugo, oni biraju govor u kome ima realnosti, a odbacuju govor u kome je nema. Iz prostog razloga što u interesu „naroda“, a u stvari građana, može biti samo neka realnost, za koju je preuzeta odgovornost. Na primeru Kosova mogu lako da se uporede ove dve strategije. Politika „demokrata“ u pogledu Kosova sastoji se otprilike u ovome: mi želimo da, ne gubeći živce i koristeći sve prednosti prihvaćenog partnera u zajednici koja odlučuje, zaštitimo prava i život Srba na Kosovu. Politika vlade je da to uradimo bez priznanja Kosova, a LDP-a kroz to priznanje. Politika radikala je drugačija i ona kaže da treba izaći iz UN, prekinuti pregovore sa EU, prekinuti odnose sa svima koji priznaju Kosovo, u slučaju nezavisnosti Kosova povući sve Srbe sa Kosova i čekati u tom nerealizovanom ratnom stanju svoju priliku. Recimo da su obe ove politike legitimne u odnosu na cilj zaštite srpskih interesa na Kosovu. Međutim, da bi se uopšte razmatrale ove alternative, potrebno je izabrati matricu u kojoj se namere ne dovode u pitanje, ali se dovodi u pitanje da će taj i taj program   dovesti do određenog cilja i da li je taj i taj program prihvatljiv većini birača. Za taj određeni cilj koji opisuje neku realnost (tu se tek pojavljuje prava realnost), čije se ostvarenje može prihvatati ili preuzeti odgovornost za to ostvarenje, tek možemo reći da će njegovo ostvarenje biti u nečijem interesu i zato je ta politika demokratska.

Sličan problem postoji i u teoriji saznanja: možemo da imamo stavove koji se ne mogu opovrgnuti, kao što je A=A, ali oni nam ne govore ništa o realnosti, tako da, ako želimo da govorimo o realnosti, moramo da se izložimo riziku da taj govor bude neistinit. U našoj situaciji moramo da se izložimo riziku da politički cilj i sredstva koje nudimo ostanu neprihvaćena ili da sredstva budu procenjena kao neadekvatna u odnosu na neki cilj.

Veoma je lako videti koja je od ovih strategija više u interesu svih. Naravno da bi rasprava o Kosovu u kojoj su jasne politike stranaka i u kojoj se one osvetljavaju sa svih strana, bila korisnija od rasprave o izdajnicima i patriotama i o marionetama i slobodnima, na koju smo navikli. U našem slučaju, radikali si ti koji predvode akciju sprečavanja da do ove druge politike dođe. Da radikali nisu sistemska stranka u ovom smislu jasno je pokazao kratki boravak Nikolića na nekoj vlasti, kada je on u toku samo pet dana stigao da predloži uvođenje vanrednog stanja, da proglasi „krah“ beogradske berze, a dinar verbalno depresira za 50% i sve to bez ikakvog povoda. U ovom malom spektaklu pokazalo se kako je sama realnost ta koja je na neki način radikalski neprijatelj. Realnost je to staklo koje se nalazi u radnji u koju bi radikalski slon ušetao u trenutku kada bi oni postali deo vlasti.

Ako je ova analiza dobra, onda to znači da za određivanje da li je neka politika demokratska ili ne, nije potrebno špijuniranje političara i ogromno poznavanje političke scene - dovoljno je ujutro otvoriti novine i pročitati njihove izjave. Jezik kojim se koriste sasvim će precizno pokazati o čemu se radi. Na primer, uporedite ove izjave:

Razumem napade u Srbiji, jer se kriminalci plaše svake pobede SRS.

To što neko kritikuje politiku SRS ne znači da je kriminalac i te dve stvari ne treba povezivati. Naš program nije tako slab da ne bi mogao da izdrži kritiku.

Tadić će da izda Srbiju.

Politika radikala bi dovela do boljih rezultata od politike demokrata.

Zasto oni žele da smene Tomislava Nikolića? Zato što je protiv kriminala i korupcije, protiv rasparčavanja države ...

 

Loša politika demokrata, loši kadrovi i zakoni, nesprovođenje zakona, omogućavaju kriminal.

Agim Čeku je rekao da pozdravlja dogovor o novoj vladi.

Nevažno je ko pozdravlja ovu vladu, nego kakvu politiku ona planira da vodi.

Tadić je poslušao je sve što je Solana tražio.

Nisu bitne preporuke koje se dobijaju od Evrope, nego je opet važno kakva se politka vodi. Inače bi morali da mehanički radimo suprotno od tih preporuka da bi dokazali da ne postupamo po nalogu.

Kad se pogledaju ovi parovi izjava nije teško zaključiti da su sa desne strane izjave koje omogućavaju da neka politika počne da se bavi realnošću, dok sa leve strane nema upućivanja na bilo kakvu realnost niti bilo kakvu politiku, već su to proste diskvalifikacije protivnika. Naravno, levo su citati radikala iz nedelje izbora vlade. To znači da bi radikali, kada bi bili demokratska stranka, mogli da sadržinski imaju istovetnu politiku, ali bi tada ta politika bila na ispitu realnosti. Međutim, oni to ne žele, već radije biraju ideološku matricu u kojoj je sve podređeno vlastitoj koristi. Razlog za to je jednostavan, ova ideološka magla, praznina, je jedina politika radikala.

Kako to funkcioniše pokazala je i kampanja sa kojom su radikali izašli iz cele priče o formiranju vlade.

Naime, kada je postalo jasno da se vlada formira i da će Nikolić biti smenjen, Vučić je u svim medijima objašnjavao da su radikali žrtve prevare : „Vojislav Koštunica nas je izigrao i prevario i DSS će to debelo platiti. Rejting im je već pao na najniži nivo.“ (Press, 14. maj). Cela priča počiva na tome da su predstavnici DSS, kada su nagovarali Nikolića da prihvati mesto predsednika parlamenta, ovoga ubeđivali da će ostati predsednik i ako vlada bude formirana i da on treba da stoički odoli priticima DS-a da napusti to mesto, a da DSS neće, čak i slučaju formiranja vlade, tražiti njegovu smenu. Sve o čemu se govori je, dakle, jedan razgovor predstavnika DSS i radikala, kome je prisustvovao i jedan svedok - Ivica Dačić, a na osnovu toga Vučić tvrdi da je „DSS gotov“ i da je njihov rejting zbog toga na najnižim granama. Po Vučiću, neimenovani predstavnik DSS-a u toku tog razgovora čak otvoreno podržava radikalsku sliku o sebi samima: „Šta god da se desi Tomislave Nikoliću, ti moraš da ostaneš na čelu parlamenta. Zbog Kosova, Srbije i njenih ineteresa.“ Međutim, zanimljivo je da Tomislav Nikolić, posle ovog navodnog razgovora, a nekoliko dana ranije od aktiviranja priče o prevari, ne zna ništa o dogovoru da se radikali i DSS grčevito bore da on ostane predsednik parlamenta, čak i ako se formira „proevropska“ vlada. U intervjuu Novostima, od 11. maja, na pitanje „Ako se DS i DSS dogovore o formiranju vlade, vi se povlačite?“, on kaže: „Ako se dogovore bilo bi normalno da traže moje razrešenje. Čim dobijem taj predlog sa potpisima 126 poslanika odmah podnosim ostavku. Mesto predsednika skupštine je moja usputna stanica do mesta premijera. Ova funkcija bi samo trebalo da pokaže da se Srbiji ništa neće desiti kada radikali dođu na vlast“. Sličan razvoj situacije u to vreme očekuje i druga strana. Portparol DSS Andreja Mladenović (Press, 10 maj) kaže: „Ako se „demokratski blok“ dogovori onda će i predsednik skupštine biti iz te koalicije. To nije sporno i Nikolić to zna i sam je to i rekao. Nikolić zna i to da on ne predstavlja većinu koja će formirati vladu.“

Kada se podvuče crta ispod ove poučne priče ostaje precizan otisak ove vrste politike: na osnovu jedne priče koja se temelji na navodnom razgovoru u uskom krugu ljudi, izvodi se zaključak o strašnom moralnom prekršaju, koji dovodi do pada rejtinga političkih protivnika i dolaska na vlast. Ono što se pri tom gubi iz vidokruga, jeste da na nalogu sa kojim se dolazi na ovakav način na vlast jednostavno ne piše ništa. To je razlog zašto radikali iznenađuju i sami sebe i druge čak i kratkotrajnim boravkom na vlasti, i razlog zašto njihov eventualni dolazak na vlast nikako ne može značiti promenu u okviru sistema. Naizgled paradoksalno, iako se ovakvom politikom čini šteta svim građanima jer se onemogućava da se poredak učini stabilnim, čini se usluga trenutno vladajućim strankama, jer na taj način ostaju bez legitimne alternative.

 

 
 
Copyright by NSPM