Darko Velimirović

NEVINOST BEZ ZAŠTITE

Ima li u ovoj zemlji i drugih emisija na radiju, sem Peščanika? Hajde da se pravimo da ih nema i da je autorsko čedo „dve Cece“ sve što nam život pruža. Hajde da zamislimo da nam je Peščanik jedino što nam je preostalo, jedini korektivni faktor koji nas „ispravlja“ i vraća u „normalnost“. Hajde da zamislimo, vođeni sloganom emisije „Ako vam je dobro, onda ništa“ – „Ako nam je loše - onda nešto“. Hajd „Cecama“ da damo toliko žuđenu mesijansku ulogu, kad im je stalo, mada sam inokosno oduvek bežao od „ljudi s misijom“ – pune su ih klinike. Samo prethodno moramo da se dogovorimo oko nekih stvari: hajde da im ne zaboravimo prošlost, i to blisku - na „dalju pravovernu“ one nas ionako stalno podsećaju. Mora da je na njih mislio pokojni Đinđić kad je svojevremeno „devedesetdvojkašima“ obećao ordenje, kad su onomad na mufte tražili frekvenciju.

Peščanik spada u tip emisija čiji se diskurs teško može nazvati usko „novinarskim“, iz prostog razloga jer ni u jednoj od emitovanih nije odgovoreno na pitanja „Ko?“, „Šta?“, „Gde?“, „Kad?*. Gosti emisije Peščanika uvek su odgovarali na pitanje „kako bi oni, kad bi...?“. Po svojoj formi, Peščanik više nalikuje emisiji Muzički tobogan, autora Minje Subote, nego društvenom korektivu što pretenduje da bude. I u Muzičkom toboganu se horski pevalo, kao što se to radi u Peščaniku, s tim što su to radila deca, a kod „dve Cece“ to rade „ozbiljni ljudi“. I tamo se takmičilo u „bacanju kamena s ramena“, s tim što su Tobogandzije to radile da bi pobedio njihov školski tim, a u Peščaniku – da bi se nekom raskrvarila glava. Što je, od strane Peščanika, toliko prozivani revolveraško-tabloidski, „kurirovsko-nacionalsko-pressovski“ stil. Tako bi uvaženi velikani „estradne“ građanske misli u doba vladavine Zorana Đinđića svoj kritizerski kamen često „roknuli“ o glavu pokojnog Premijera, kao što danas gađaju Koštunicu. Sve funkcioniše po istom principu: fiksira se „glavni lik iz serije“, zatim se „biva pametan“, onda se roni do neslućenih intelektualnih dubina, pa se npr. konstatovalo da je Zoran Đinđić glavni švercer cigareta, konzervativac koji uvodi veronauku, da „šuruje“ s „onima“... Slušajući danas Peščanik, konstatujem da je pokojni Đinđić u najmanju ruku bio aktivista „Žena u crnom“, tajni obožavatelj Nataše Kandić, ili bar fasciniran „umetnikom“ iz Irske koji bi, zanesen svojim konceptualizmom, u Đinđićevo ime zidao nekakve „Ćele-kule“. Čitajući današnje knjige Peščanika ja u njima ne mogu da pronađem možda najsramniji intervju vođen od petog oktobra na ovamo, u kom jedna od Ceca maliciozno isleđuje svog sagovornika Zorana Đinđića, simulirajući „novinara“. Voleo bih da danas mogu u nekoj od knjiga Peščanika da pročitam izajve npr. Biljane Kovačević Vučo, Biljane Srbljanović, Borke Pavićević, Miljenka Derete, ... date u navedenoj emisiji u doba kad je Đinđić bio Premijer. Đinđić je svakako najpominjanija referenca Peščanika, ali skoro uvek u slučajno ili namerno pogrešnom kontekstu. Đinđić je danas moneta za pranje savesti većini Peščanikovih sagovornika. Ono što zastrašuje u Peščaniku jeste posebna vrsta nekrofilije, i jedna posebna vrsta čaršijske i malograđanske naknadne pameti koja ne preza ni od čega. Pošto cela stvar ?čigledno funkiconiše po principu „pljunem te – ližem te“, ne bih se iznenadio da od Peščanikovih sagovornika, npr. kroz par godina, čujem koju lepu i o Koštunici. I zato im ne verujem, nisam ni tada, ni sada, a sva je prilika da neću ni ubuduće. Koliko su tada pogrešno rušili Đinđića, toliko ga sada pogrešno brane. Tragično je to što samoproklamovani „društveni korektiv“ pronalazi svoju svrhu u pukom kritizerstvu spram ličnosti. A možda je najtragičnije to što su peščanikovci sasvim pogrešno interpetirali Đinđićevu rečenicu, u kojoj on tvrdi da da njegovim „eventualnim“ ubistvom neće biti zaustavljen reformski proces u zemlji. To je ona vrsta nerazumevanja slična Koštuničinom naspram misli Borislava Pekića, koji je tvrdio da je moguć „demokratski nacionalizam“. No, o tome (možda) drugom prilikom.

Ova zemlja mora da je veoma žalosna kada joj je samoproglašeni državni neprijatelj broj jedan - Petar Luković. Mora da je još žalosnija kad se u njoj digne kuka i motika da spreči promociju jedne knjige, u ovom slučaju Peščanikove u Aranđelovcu. To je samo još jedan od dokaza da Srbija ne razume Peščanik, ali ni Peščanik Srbiju. Možda bi ti novopečeni đinđićevci mogli da se ugledaju baš na pokojnog, mučki ubijenog, Premijera koji je Srbiju pokušavao da menja i reformiše, a ne da falsifikuje svoju prošlost zaklanjajući se iza nečijeg lika i dela. Veruje li iko od „Peščanik ekipe“, da je Zoran kojim slučajem danas živ, da bi sedeo s njima i slušao ili gostovao u Peščaniku, dakle učestvovao u opštem bogorađenju o žalosnoj sudbini osvešćenog pojedinca u neprosvećenom kolektivu? Čisto sumnjam! Da je Zoran živ verovatno bi i dalje bio na tapetu, kritikovan što nije dovoljno „žena“ i što nije dovoljno „u crnom“.