Darko Velimirović

ČIJI JE NAŠ ČEDA?

Sudeći prema pisanju ovdašnjih medija, sve u Srbiji predstavlja konstantu sem finansijera Liberalno-demokratske partije. Ovo pitanje ne samo da otvara dileme oko „ekonomske“ nezavisnosti LDP-a kao stranke, već dovodi u pitanje i političku autentičnost, a sam LDP svodi na politički instrument ili političku batinu u nečijim rukama. Naime, od trenutka kad je iz LDP-a ustanovljeno da Miroslav Mišković snosi troškove višepartijskog sistema u Srbiji, finansirajući sve stranke i strančice redom, vispreni novinari, a bogami i analitičari „provalili“ su da je LDP „američka stranka“, „stranka finansirana od strane albanaca“, „stranka finansirana od šverca narkoticima“, „stranka koju finansiraju konkurentske firme Delti“, „stranka koju finansira jedna slovenačka trgovinska firma“... Iako u presudi za ubistvo Zorana Đinđića jasno stoji da je jedan od ciljeva zemunskog klana bilo smaknuće sadašnjeg lidera LDP-a, toliko pominjani „Čedini telohranitelji“ ovih dana imaju još jedan zadatak: “Sačuvati čedu od stranačkih portparola koji bi da mu vade krv, ne bi li ustanovili otkad je narkoman“. Povodom „Slučaja Čeda“, koji sve više liči na špageti vestern sa izvesnim krajem, ovdašnja politička elita deluje veoma podeljeno. Prvi bi da Čedomira strpaju u zatvor, drugi u kliniku u Drajzerovoj ulici u Beogradu, treći bi da ga eliminišu - al' to javno ne smeju da kažu. Sam Mišković izgleda nema dilema, on je koju godinicu kasnije „shvatio“ ko ga je „strp'o u šaht“, presavio tabak i preko listova čiji je nedvosmisleni finansijer ili većinski vlasnik akcija, napisao Čedi emotivno, gotovo ljubavno pismo. U pauzi između navedenog šahta i epistolarnih aktivnosti, Mišković okreće par telefona novinara jednog provladinog lista, s veoma dugom tradicijom u „provladinosti“, i „umoljava“ par novinara i urednika da o Delti i njegovoj malenkosti pišu „patriotski“. Zatim, gospođa Smajlović javno „umoljava“ gospodina Miškovića da joj ne uređuje list na čijem je čelu. Međutim, Skupština Srbije ostala je neumoljiva u vezi tzv. anketnog odbora u vezi Delte.

Naravno da nakon cele ove papazjanije i ujdurme svima skoro sve postaje jasno, i ko je bio u šahti i za čije babe zdravlje, a ko je proamerički narkoman konkurentskog tržišnog lobija, kojim se da manipulisati. Jedino ostaje nejasno zašto se u Srbiji ćuti o tome ko je eventualni ratni profiter i ko je svoje prvo milionče stekao tako što je npr. švercovao cigarete uz prećutnu saglasnost Miloševićevog režima i kolko i čime je ta „saglasnost“ plaćena... Lako bi nas ovdašnji vodeći tajkun ubedio da je njegova poslovna imperija „patriotski poduhvat“ samo da nema firmu registrovanu na Kipru, ili da je i sam Kipar patriotski poduhvat. Nikom nije potrebna komisija koja locira monopoliste da bi se uvidelo da je na potezu od Kalemegdana do Kumodraža nemoguće promašiti Miškovićev trgovinski objekat. Mnogo je lakše ustanoviti Miškovićev položaj u ovdašnjem društvu nego izmeriti doprinos u „brendiranju Srbije“ Milke Forcan, u odnosu na doprinos npr. Milke Planinc. Ono što je Bogoljub Karić sanjao, to je Mišković ostvario, ostaje samo pitanje na koji način je to urađeno? Zbunjujuće je i to kako niko npr. nije doveo u pitanje, od nebrojivih analitičara i novinara, za razliku od Jovanovićeve, Miškovićevu ekonomsku i plitičku autentičnost i nezavisnost. Zna li iko pouzdano u Srbiji s čijim parama raspolaže Mišković? U slučajju da se veruje da je Jovanović na nečiji mig krenuo na Miškovića, zašto bi zvučalo manje verovatno da je Mišković na nečiji mig krenuo na LDP?

Srbija se suočava s onim s čim su se odavno suočile sve tržišno zatvorene privrede u tranzicionim zemljama. Nedostatak „zdrave“ ravnopravne tržišne konkurencije omogućio je nekolicini da se enormno obogati. Ono što je najcrnje jeste činjenica da svaki monopolista teži da očuva svoj monopol i da ga odbrani po svaku cenu. Pitanje je samo trebaju li Srbiji tržišni monopolisti kontroverzne prošlosti, sadašnjosti a verovatno i budućnosti, ili Srbiji treba tržišna privreda u kojoj stečeni kapital nije direktna ulaznica u političko dvorište, već merilo uspešnosti. Može Mišković da izigrava poslovnog čoveka nezavisnog od države, ali onda bi bilo poželjno da objasni kako se njegova privatna firma pojavljuje u nizu „državnih“ poslova, npr. s Telekomom Srbije kao partner na crnogorskom tržištu mobilnih telekomunikacija.

Vratimo li se na Miškovićevo otvoreno pismo upućeno Jovanoviću lako se može uvideti da je ono jedan u nizu pokušaja da se vlada Zorana Đinđića, po ko zna koji put, proglasi kriminalnom a njeni vodeći ministri korumpiranim saradnicima mafije. Kad već ova teorija, koja poduže egzistira u srbijanskom političkom životu, nije dokazana na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, njenim zastupnicima će svakako biti pružena prilika na predstojećim sudskim ročištima Mišković vs. Jovanović. Srpsko društvo svakako neće biti politički zdravije ukoliko se dokaže da Jovanović jeste ili nije kriminalac, ali ostaje bar nada da se posle epiloga tih suđenja, ako epiloga uopšte bude, ovdašnja štampa neće prodavati zahvaljujući „napakovanim“ aferama uz prezimena kao što su Jovanović i Mišković.

Naposletku dolazimo i do onog najzanimljivijeg dela cele priče, a to je čisto politički aspekt niza afera vezanih za Jovanovića i Miškovića. Istim logičkim postupkom koji zastupaju pristalice teorije da je LDP „proamerička stranka“ inputirana van ovih prostora da unese haos i pometnju na srbijansko političko nebo, može se s istom nepodnošljivom lakoćom dokazati da je npr. DSS „ruska stranka“ ubačena u srpsko političko tkivo kako bi zastupala zasad Putinove interese u Srbiji. Takođe se može i „dokazivati“ ono što svakom zvuči paradoksalno: da je npr. LDP marioneta u rukama DSS-a, o čemu ćemo nešto kasnije. Ovaj logički postupak isuviše se lako odriče činjenice da u Srbiji vlada kakva takva demokratija i da oko izbora od dvehiljadite do danas nije bilo dileme da li su pošteni ili ne. Dakle, za ovdašnje stranke glasaju glasači, tako je npr. LDP-u na poslednjim parlamentarnim izborima oko dvesta hiljada glasača (pro)dalo svoj glas. Treba li jačeg dokaza da je neka politika autentična i da politička stranka ima uporište u političkom raspoloženju građana. Naravno da bi se i u slučaju jedne, druge ili treće stranke mogla voditi polemika koja više ili manje zastupa interese Srbije, ali se pre svega mora ustanoviti šta jeste interes Srbije, da li je to „ruska gubernija“, „američka kolonija“ ili „potencijalno ogledno dobro jedne slovenačke firme“. Ovakve „nedoumice“ proizlaze pre svega iz pomenutog načina razmišljanja i pomalo iščašenog pogleda na političku scenu u Srbiji. Naravno da Srbija nije u situaciji da bira hoće li postati išta od navedenog, jer takve dileme ne postoje izvan glava koje zagovaraju ovu teoriju. Sasvim je druga stvar pitanje politike stranaka. Ono što bi svakog dobronamernog trebalo da raduje jeste kakav takav pluralizam na ovdašnjoj političkoj sceni.

Dakle, sukob Mišković-Jovanović treba tumačiti kao autentičan sukob jednog predsedničkog kandidata koji bi da ubere koji glas manipulišući pre svega teorijom socijalne pravde i jednog „biznismena“ koji bi po svaku cenu da očuva i više nego povoljan položaj na ovdašnjem tržištu. Svako drugačije tumačenje koje pretpostavlja LDP kao neautentičnu političku organizaciju i instrument u tuđim rukama, može nas dovesti do niza političkih paradoksa, podjednako s „teorijama“ kao što je ona da je Jovanović američki čovek. Dokaz za to jeste upravo glasno razmišljanje Gorana Svilanovića na zadatu temu. Svilanović je dosad u javnosti plasirao najzanimljiviju teoriju glede Jovanovića i Miškovića. Gostujući u emisiji Olje Bećković, bivši ministar ustanovio je da „neko iz vlasti“ htede da se „otrese“ Miškovića, kao glavno uporište ove teze naveo je „servis“ koji „prorežimski“ mediji pružaju Jovanoviću za sprovođenje kampanje protiv Delte. Svilanović je dalje ustvrdio da će iz celog sukoba „Delta“ izaći znatno oslabljena, Jovanović s kojim procentom glasača više, a Demokratska stranka Borisa Tadića „okrnjena“ za glasove koji će se preliti LDP-u. U svom razvijanju teorije Svilanović je otišao korak dalje tvrdeći da je „taj neko iz vlasti“ jednim potezom ubio dve muve, smirio Miškovića i oslabio Tadića. Dakle, stigli smo do ključnog momenta. Ukoliko se teorija da je LDP neautentična politička organizacija na ovim prostorima podupre Svilanovićevom tezom, onda je LDP pre svega proDSSovska stranka i umesto prljavih poslova „za Ameriku“ obavlja iste za račun DSS-a i Vojislava Koštunice.