Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

   

 

Vasilije Mišković

VELIKI SKUPŠTINSKI PREOKRETI

Završni deo pregovora oko formiranja nove vlade doneo je nekoliko velikih preokreta i iznenađenja koji su našu gotovo potpuno apatičnu domaću javnost uspeli da ponovo vrate političkim temama i prikuju za male ekrane milione gledalaca. Sama famozna skupštinska sesija na kojoj je bio izabran Tomislav Nikolić za predsednika parlamenta predstavljala je verovatno najgledaniji „rijaliti šou“ u istoriji srpskih medija. A imalo se i šta videti ...

Ipak, da se vratimo malo unazad, do „đurđevdanskog vikenda“, kad su propali pregovori između Tadića i Koštunice jer se nisu mogli dogovoriti o raspodeli upravljanja nad ovdašnjim bezbednosnim strukturama. S obzirom na dotadašnji tok pregovora, veliku većinu ključnih ministarstava trebalo je da dobije DS, ali su oni želeli i „sektor bezbednosti“, na šta druga pregovaračka strana nije bila spremna da pristane. Pregovori su prekinuti, a nakon Solanine izjave da je ključna stvar da Tadić treba da kontroliše bezbednosne strukture, izgledalo je da su pregovori unutar „demokratskog bloka“ definitivno propali, naročito u svetlu činjenice da su DSS-ovi poslanici listom optužili “tadićevce” da šuruju sa strancima i to sve zbog toga da se ovi dočepaju kontrole nad domaćom „bezbednosnom zajednicom“.

Kratkotrajna “legalizacija” radikala

Maratonska sednica na kojoj se birao novi predsednik donela je i niz verbalnih ispada i prvi put dovela do oštrog sučeljavanja DS-ovih i DSS-ovih poslanika. Zato je domaća javnost ovu sednicu pratila s mešavinom zabrinutosti, nade, straha, ali i medijske znatiželje. Glavne zvezde su, pored Vučića koji je prozivao Đelića da je “vojvoda od Meridijan banke”, bili Aligrudić i Šutanovac („hulahopke“ i „knjigom na knjigu“). Naravno da takvo sučeljavanje „patriota“ i „demokrata“ nije moglo da prođe bez Dinkića („Nisam lopov, ali ste vi ubice“). Sve u svemu, zasedanje skupštine bilo je pravi medijski tajfun, naročito u odnosu na dosadašnju medijski prezentovanu idilu u kojoj su dominirale „demokrate svih boja“.

Vrhunac uzbuđenja bio je sâm čin izbora Nikolića za predsednika Skupštine. Tada je došlo do prvog pravog iskakanja iz „postoktobarske paradigme“ koja nam je pružala pojednostavljenu, manihejsku sliku “dve Srbije” podeljene na nepomirljive blokove, tzv. demokratski i tzv. patriotski, ili starorežimski, koja, ako ne od početka, a on sigurno već odavno ne odgovara stvarnosti. U isto vreme, Nikolićeva inauguraciona sednica je, pored prepucavanja za skupštinskom govornicom, donela i sigurne poene radikalima koji su se prvi put posle 5. oktobra dokopali jedne funkcije na nacionalnom nivou i na taj način postali simbolično „legalizovani“ kao sistemska stranka sposobna da uđe s drugim strankama u različite političke aranžmane. S druge strane, političari DS-a i G17 bili su pod udarima žestoke kritike poslanika radikala i DSS-a.

Posle svega izrečenog, a naročito nakon podrške DSS-a Tomi Nikoliću za izbor na mesto predsednika Skupštine (koga su do samog momenta glasanja neki analitičari tretirali kao blef “lukavog” Koštunice), možda i nije izgledala izvesna koalicija radikala sa DSS-om, ali se činilo da je, nakon raskola na liniji Tadić–Koštunica minimalna šansa da se formira vlada „demokratskog bloka“. Toma Nikolić je za to vreme počeo da čini prve pogrešne korake: davao je neoprezne i neozbiljne izjave „o Srbiji kao ruskoj guberniji“ i o „vanrednom stanju“, što je bilo dovoljno za medije (koji su radikalima izrazito nenaklonjeni) da od toga naprave pravu antiradikalsku kampanju kojom se širio strah među građanima od navodnog povratka na stanje pre 5. oktobra i posledičnu međunarodnu izolaciju Srbije, u prvom redu onu ekonomsku. Na osnovu svega tada viđenog, može se samo pomisliti kakav bi medijski tretman imala, recimo, manjinska vlada Koštunice koju podržavaju radikali.

Nastala je potpuna konfuzija. Svi su se pitali šta će sada biti. U datom momentu nije se moglo pouzdano znati šta će se zaista dogoditi, mada su se, kao najizgledniji, smešili novi izbori ili pak privremena podrška radikala manjinskoj Koštuničinoj vladi. Tada je, međutim, došlo do još jednog naglog i potpuno nenadanog Koštuničinog zaokreta, ali sada u pravcu postizanja „kompromisa“ s Tadićem. Kako i zašto se ovim koalicionim saltom na kraju došlo do vlade, koja se nije u stvari mnogo razlikovala od onoga što je Tadić želeo u okviru svoje poslednje ponude uoči prekida pregovora sa DSS-om, ostaje potpuno nejasno jer se on ne poklapa ni sa jednim elementarnim i ozbiljnim političkim rezonom, naročito uzimajući u obzir i na svim stranama uzavrele strasti, ali i opšte prilike datog političkog trenutka. Presudili su, po svemu sudeći, razlozi subjektivne prirode, kao i spoljnopolitičko okruženje, odnosno, kako je prenela agencija Rojters , da su Tadić i Koštunica uspeli da se dogovore "o koalicionoj vladi pod pritiskom zapadnih lidera koji ne žele da tvrdi nacionalisti budu na vlasti".

Hepiend sa gorkim suzama

Bilo kako bilo, Koštunica je promenio smer svoje politike za samo tri dana dva puta i ponovo došao na početnu poziciju slabijeg partnera u novoj koalicionoj vladi, s time da je ovim “političkim lupinzima” izgubio nešto nemerljivo što ga je uveliko odvajalo od ostatka ovdašnje liderske scene – a to je principijelnost u strateškim stvarima i izvestan moralni kredibilitet, koji je, iako se isti topio poslednjih sedam godina, ne samo bio pozamašan nego se tokom poslednjih meseci odlučne politike po pitanju statusa Kosova još i učvrstio.

Koštunica je pri tome prihvatio i zahtev novih koalicionih partnera da Nikolić ne bude više predsednik Skupštine, što je dovelo do nove salve skupštinskih obračuna u kojima su kao izneverena strana dominirali radikali, preteći da opstrukcijom parlamenta beskrajnim replikama probiju termin za konstituisanje vlade i tako tehničkim zahvatom iznude po njih povoljne nove izbore, da bi drugog dana, podnošenjem ostavke Tomislava Nikolića, od toga odustali. Za sve to vreme javnost je pomno pratila dešavanja u Skupštini, tako da se malo analiziralo ko je koliko dobio moći i vlasti u novoj vladi.

Na prvi pogled, očito je da DS i G17 imaju razloga da budu zadovoljni. Podela ministarskih resora se baš ne poklapa s medijskom slikom po kojoj je vlada proizvod „ravnopravnog kompromisa“ u kome su svi nešto žrtvovali da bi se došlo do „proevropske koalicije“, već zajednice u kojoj je jedna strana jači partner, a druga, slabiji, pridružni član, dok treća, najslabija članica koalicije naleže na bok ne slabijem, već jačem koalicionom stožeru.

Kad se podvuče crta i rezimira šta je sve to što je pri ovom formiranju skupštine-i-vlade bilo značajno, prvo na um pada kratkotrajni mandat Tomislava Nikolića i posledice kako njegovog imenovanja, tako i njegove ostavke. Nikolićev izbor je, iz sadašnje perspektive gledano, imao simbolični značaj kao „udar na dosovsku paradigmu“ po kojoj snage „starog režima“ ne mogu ponovo doći na ključne pozicije u državi. Ta činjenica je donela i prilično protivrečne efekte. Pre svega, radikali su svojim kratkotrajnim predsedavanjem Skupštini uspeli da uberu priličan broj političkih poena kod tradicionalno narodnjački opredeljenih glasača, da bi ostavkom Nikolića dobili još više od toga – dodatne simpatije čak i potpuno neutralnih glasača, pa i apstinenata. Kako su radikali uspeli da predstave Nikolića kao naivnu žrtvu dogovora „demokratskih političara“ (što on, čini se, i jeste bio), onda je sasvim prirodno što su oni ostvarili dodatne političke poene u njima slabo naklonjenoj javnosti. Ti poeni ne moraju biti mnogo značajni ako ova vlada potraje, ali im daju kredibilitet doslednosti i iskrenosti koji je tako redak na ovdašnjoj javnoj sceni. Na taj način uspeli su da dugoročno poentiraju na štetu Koštunice, kome je, serijom taktičkih zaokreta uz stratešku argumentaciju, a nikakvom stvarnom političkom probitačnošću, duboko oslabljen i moralni kapital i koalicioni kapacitet, i to bez obzira na to kakav je stvarno bio dogovor postignut na relaciji DSS–SRS. Da su toga radikali duboko svesni, svedoči i sâm Toma Nikolić koji je vrlo upečatljivo rekao da, prihvatajući se funkcije predsednika srpskog parlamenta, nije bio „naivan, već samo pošten”, a da „poštene uvek možete da prevarite”. Pored radikala koji su ispali „moralni pobednici“ jer ljudi vole žrtve, treba napomenuti i da su izvesne političke poene postigli i socijalisti na čelu s vrlo razložnim Dačićem, ali i LDP s veštom retorikom njenih lidera, koji su se takođe okoristili o sve skupštinske zaokrete i pozicionirali kao principijelno, radikalno krilo “druge Srbije”. Svi drugi politički akteri ostavljeni između ova dva pola (SRS/SPS i LDP), ma koliko to izgledalo paradoksalno jer oni formiraju vladu i dele deo vlasti, dugoročno gube pozicije u srpskoj političkoj šahovskoj partiji.

Ipak, najveći gubitnik je DSS. Upravo ono što je isprva izgledalo kao vešt Koštuničin zaokret prema radikalima koji je trebalo da mu bude „izlazna strategija“ iz pregovaračkog ćorsokaka, pokazalo se potom prvo kao nepotreban manevar, a zatim i, prema mnogima posmatračima, kao veoma štetan politički potez. S ovakvim strateškim vezivanjem samo za jednu, i to trenutno daleko jaču političku opciju, uz istovremeno zatvaranje vrata prema nosiocima druge dominantne opcije, Koštunica je zapravo značajno redukovao sopstveni koalicioni kapacitet, što mu je do sada bila ključna prednost na uzavreloj domaćoj političkoj sceni. Dugoročno gledajući, smenom Nikolića i pružanjem ruke onima kojima je do juče bio okrenuo leđa Koštunica je zapravo otvorio put svoje buduće smene ili bar marginalizacije njegovog uticaja. Realpolitički gledano, pozicija DS-a je u ovom momentu najlagodnija jer su uspeli da formiraju vladu po svojoj meri (u kojoj će držati veći deo ključnih ministarstava) i to tako da za sebe jače vežu koalicionog partnera s kojim bi mogli da se konfrontiraju već u najskorijem roku, čim počne nova faza međunarodnih aktivnosti oko razrešenja kosovskog pitanja.

Na kraju se ispostavilo da se – mada isprva nismo dobili dugo najavljivanu “đurđevdansku vladu” – sve posle nekoliko dana tragikomičnog tumbanja završilo „demokratskim hepijendom s gorkim suzama“. One se, doduše, u javnosti ne vide ili se pak predstavljaju kao suze radosnice zbog predugo očekivanog formiranja vlade, ali negde iza zatvorenih vrata tek počinju duboki uzdasi i škrgut zuba, uz pitanje: ”A šta sada?”

 

 
 
Copyright by NSPM