Danilo Tvrdišić

Rusija i Srbija na raskršću milenijuma

Pad Rusije

Rusija je krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošloga veka sa pravom nazvana novim bolesnikom na Bosforu. To je bio bolesnik sa najgorom dijagnozom. Tom bolesniku su već za života spremali kovčeg sačinjen od kredita MMF-a i Svetske banke i „prijateljske pomoći” transnacionalnog megakapitala. Navešću samo dva primera koja dovoljno ilustrativno govore o tom destruktivnom procesu. Na primer, 1995-te godine prodate su dve državne naftne kompanije („Sibnjet“, koga je otkupio Boris Berezovski i „Jukos“, koga je otkupio Mihail Hodorovski) po prodajnoj ceni od 259 miliona dolara, dok je tržišna vrednost procenjena na 35 milijardi dolara! Odnos od 14:1 govori o nepostojanju državotvorno odgovorne strategije privatizacije i ekonomske politike toga razdoblja u Rusiji. Po nekim grubim procenama, u zlatnim danima za pljačkanje prirodnih bogatstava Rusije, dakle, samo tokom osmogodišnje vladavine režima Borisa Nikolajeviča Jeljcina, preko 500 milijardi ruske aktive „pobrano“ je na razno razne načine i otišlo na Zapad, što legalno, što tajno. Dakle, u tom periodu, posle pada Berlinskog zida, je krenulo rastakanje Rusije u svim aspektima njene državotvornosti (vojno-bezbedonosno, ekonomsko, političko...), odnosno započeo je domino efekat dezintegracije i urušavanja državnog i nacionalnog suvereniteta Rusije. On se manifestovao kroz nekoliko paralelnih destruktivnih procesa od kojih ću nabrojati najvažnije:

      - teritorijalna dezintegracija
      - ratovi u Čečeniji (prvi i drugi čečenski rat)
      - nesposobna i troma politička elita
      - ekonomski sunovrat i divlja privatizacija u korist zapadnih eksponenata u Rusiji
      - vršljanje finansijskih oligarha instruiranih od strane Zapada
      - velike terorističke akcije usmerene protiv običnog ruskog naroda
      - organizovani kriminal čiji su kraci dopirali do samog vrha državnog aparata.

      Da bi se oslikalo kompletno stanje ruske privrede i društva na kraju prošlog veka bili bi potrebni čitavi tomovi knjiga i analiza. Međutim, i običnom laiku je bilo jasno da je stanje u Rusiji tih godina bilo na ivici nacionalne katastrofe i potpunog državnog kraha. Svrha jednog ovakvog rada nije tako pretenciozna, u smislu detaljne analize takvog stanja, već naprosto njegova konstatacija, a sve u cilju davanja odgovora na konkretne perspektive odnosa između Rusije i Srbije za budućnost.

Obnova i uspon Rusije

      U tim i takvim istorijskim okolnostima mnogi (pogotovo „prijatelji“ na Zapadu i njihovi poslušnici u Rusiji) su bili ubeđeni da je „ranjenom medvedu“ kucnuo poslednji čas. Strvinari najrazličitijih vrsta počeli su da se okupljaju oko ranjenog ruskog „medveda“. Čak i u samoj Rusiji gotovo niko ozbiljan nije verovao u čudo. Svako ko bi se usudio da ozbiljno govori o mogućnosti oporavka bio bi etiketiran kao nepopravljivi idealista bez osećaja za realnost. A ko bi se usudio da u takvo čudo čvrsto i bezrezervno veruje bio bi svrstan u red onih kojima je mesto u psihijatrijskim ustanovama, a ne u ozbiljnim političkim analizama i predviđanjima...

      A upravo se čudo desilo. Rusija je počela da vaskrsava iz pepela. Iz najdublje tmine (1999 je bila verovatno najteža godina za Rusiju u novijoj istoriji) počeli su da se pomaljaju stidljivi zraci sunca. Promenjena je, bez velike buke i pompe, iz osnova politička klima Rusije. Nova ruska vlast je udarila snažne i zdrave temelje i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu. Ruska ekonomija je dobila snažan zamajac kroz povećanje proizvodnje, deviznih rezervi, ostvarivanje značajnog spoljnotrgovinskog suficita, zapošljavanja, povećanja izvoza, rasta bruto društvenog proizvoda, vojska je počela da pokazuje značajnije znake oporavka, izvršen je odlučan obračun sa kriminalom koji je pretio da podrije same temelje države.

      Primer „MIG“-a je dovoljno ilustrativan u kontekstu vojno-ekonomske revitalizacije Rusije i dobar pokazatelj dešavanja u tom pravcu na širem ruskom planu. Naime, ovaj ruski proizvođač aviona je 1999-te godine bio na kolenima, proizvodnja je stala, a zarade nisu isplaćivane osam meseci. Sledeće godine uz intervenciju državnog vrha, oporavak „MIG“-a je bio neverovatan. Ne samo da je pokrenuta proizvodnja i počela isplata plata, već je i zarada „MIG“-a skočila deset puta. Sve to za nešto više od godinu dana.

      Posebno i rekao bih počasno mesto u ruskoj obnovi zauzima duhovna obnova, odnosno vaskrs vere u Rusiji. To je posebna tema kojoj valja posvetiti posebnu pažnju. Ovom prilikom valja istaći da ta duhovna obnova koja se danas odvija je bila i danas jeste neophodan preduslov ekonomske, vojne, državotvorne i svake druge obnove. Kuća se od temelja gradi, a ne od krova. Taj temelj je svakako prepoznat kao sistem vrednosti koji nudi vera pravoslavna sa celokupnim svojim duhovnim blagom i Istinom koju sa sobom nosi. Tom sistemu vrednosti se Rusi danas masovno vraćaju kao svom izgubljenom zakonu života, odnosno kao svom autentičnom arhetipu.

Srpska kopija

      Srbija je, sa druge strane, imala veoma mučnih dvadesetak poslednjih godina. Devedesete u Rusiji i Srbiji dosta su bile slične u mnogim aspektima. Rat u neposrednom okruženju, gubljenje vekovnih srpskih teritorija, gubljenje nacionalnog samopouzdanja i ponosa, veliki broj izbeglica usled etničkog čišćenja u Hrvatskoj i BiH, ekonomska destrukcija latino-američkog tipa sa nezabeleženom inflacijom u istoriji koja je doživela svoj vrhunac 1993. godine, kriminal i korupcija u najvišim strukturama vlasti, politička nestabilnost, eskalacija sukoba na Kosovu i Metohiji, bombardovanje od strane 19 zemalja NATO pakta... Sve su to okolnosti u kojima je Srbija dočekala novi milenijum.

      A onda je došla oktobarska revolucija 2000-te. Mnogi su bili puni optimizma i vere da se sprema „srpski preobražaj“, verovalo se da dolazi vreme nacionalnog oporavka i buđenja, jednog velikog i sveobuhvatnog preporoda. Međutim, to se nije desilo. Čak je došlo i do regresije u određenim oblastima, kao što je to sektor odbrane. Naime, okupacija KiM je legalizovana i izvršene su pripreme za izdvajanje tog vekovnog dela teritorije Srbije iz njenog sastava, desio se egzodus Srba sa KiM i to pred očima međunarodnih snaga. Zatim se 2006-te godine desio raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore, otvaraju se nova žarišta i preti se daljim teritorijalnim komadanjem i drobljenjem Srbije (Raška, Vojvodina, jug centralne Srbije...). U isto vreme, nastavlja se pritisak na Srbiju od strane Zapada kroz široki spektar uslovljavanja vezanih za Haški tribunal i ekonomsku pomoć (koja, uzgred rečeno, nikad nije došla ni približno u obimu u kome je obećavano, a i ono što je došlo upućivano je u sektore koje je odabirao zapadni poverilac), zatim je izvršena privatizacija po ugledu na onu u Rusiji, koja je imala za rezultat devastiranje i osiromašenje državne imovine i standarda građana Srbije.

      U korpus političkih lomova u Srbiji u prvoj deceniji dvadeset prvog veka spadaju svakako ubistvo premijera Zorana Đinđića, hapšenje i slanje u Hag bivšeg presednika Slobodana Miloševića i njegova smrt u haškom zatočeništvu, predaja Hagu Vojislava Šešelja, lov na „haške begunce“ Radovana Karadžića i Ratka Mladića i neograničena uslovljavanja i pritisci vezani za ovu dvojicu vođa Srba iz Bosne i Hercegovine. Jednom rečju nacionalna i državotvorna erozija se nije zaustavila sa novim milenijumom, kao što je to bio slučaj sa Rusijom, već se, naprotiv, u mnogim oblastima produbila.

Istorijsko kašnjenje Srbije

      Postavlja se pitanje zašto princip „spojenih sudova“ u društvenom razvoju Rusije i Srbije, koji je gotovo uvek karakterisao njihov istorijski hod, nije profunkcionisao u prvoj dekadi dvadesetog veka? Rusija je, kako je ukazano, krenula putem oporavka i brzog uspona, dok je Srbija nastavila da stagnira, a u mnogim oblastima i da nazaduje. Rusija je završila sa periodom rasparčavanja i dezintegracije i krenula u integracione procese, dok Srbija, nažalost, nije.

      Ima više razloga, sopljnje i unutrašnje prirode, takvom diskontinuitetu u istorijskom razvoju Rusije i Srbije. Sa ruske strane razlozi ovakvom diskontinuitetu u međusobnim odnosima i ostvarivanja izrazito nepovoljnog spoljnopolitičkog i unutrašnjeg scenarija po Srbiju, leže u činjenici da su se ključni događaji u Srbiji (bombardovanje i oktobarska revolucija) odigrali u Srbiji kada je Rusija bila u svakom smislu na kolenima (1999) i prve godine ruskog poleta (2000), što je imalo za posledicu nevoljno (mada ne i potpuno, a zasigurno ne i definitivno) prepuštanje Srbije zapadnoj interesnoj sferi.

      Zajedno sa potpuno pogrešnom spoljnom politikom na unutrašnjem planu (usled gubljenja većeg dela državnog suvereniteta prihvatanjem 5-oktobarskog dužničko-poverilačkog najamnog odnosa dela srpske političke elite) i prihvatanjem „dobronamernih“ samoubilačkih preporuka „međunarodne zajednice“ na unutrašnjem planu i sa pomenutiom slabom Rusijom na spoljnom planu, treba tražiti osnovne uzroke „istorijskog kašnjenja“ i nezaustavljanja destruktivnih procesa i državotvornog, ekonomskog, nacionalnog i svakog drugog posrtanja Srbije u prvoj dekadi 21. veka. To su, dakle, glavni razlozi zašto princip „spojenih sudova“ koji je karakterisao Srbiju i Rusiju u njihovom istorijskom hodu nije još uvek profunkcionisao. Ali duboko verujemo da hoće u bliskoj budućnosti, jer svi preduslovi za to postoje.

Nova spoljna politika Srbije

      Ti preduslovi na širem planu su, između ostalih, drastično promenjene međunarodne geopolitičke prilike. Rusija je stala na svoje noge u svakom smislu. Sa druge strane, Sjedinjene američke države su prošle svoj zenit, koga danas pokušavaju da nadomeste ofanzivnom vojnom i ekonomskom politikom. Međutim, potpuno je očigledno da vreme radi za Rusiju. Rusija danas, u tom smislu, Srbiji ponovo pruža svoju bratsku ruku, iskreno, nelicemerno i nedvosmisleno. To nije ona ista ruka koja se zbog potpunog ekonomskog i državotvornog kraha krajem devedesetih godina prošloga veka gotovo samrtnički zgrčila, dok je Srbija ostala da se davi u živom blatu evro-američkih usrećitelja i njihovih milosrdnih bombi.
      A Srbija? Srbija je vratila Zapadu svoj „danak u krvi“. Srbija je vratila dug Zapadu sa zateznom kamatom u teritorijama, divljem kapitalu koji nam se nekontrolisano uvozio sa Zapada, privatizaciji po kalupima zapadnih mentora, nacionalnom poniženju i pretnji novim komadanjima Srbije. Naš dug prema Zapadu je, dakle, definitivno izmiren. U tom smislu, jedan deo naš e političk e elit e mora o bi ozbiljnije da shvati i prihvati promenjenu geopolitičku realnost, a ne da se ponaša kao da je berlinski zid juče srušen. Ona bi trebalo odlučnije da okrene svoj pogled ka Rusiji i da u tom pravcu preduzme jasne i nedvosmislene korake. To podrazumeva potpuno ukidanje svih barijera za ruske investicije u Srbiji, preusmeravanje ekonomskih veza ka ruskim tržištima sa kojima imamo obostrane komparativne prednosti, jačanje strateških vojnih, političkih, kulturnih i drugih veza na obostranu korist. Takva promena spoljnopolitičkog i strateškog kursa nije pitanje samo bolje ili lošije spoljnopolitičke strategije i perspektive, već je to, dugoročno posmatrano, pitanje opstanka za Srbiju. Dakle, jedna takva nova (stara) spoljnopolitička koncepcija i orijentacija nije rezultat nekog nedosanjanog ruskog romantičarskog zanosa, već „poslednji voz za Vladivostok“ na spoljnopolitičkom planu, ukoliko Srbija želi da sačuva postojeću teritorijalnu celovitost i državni suverenitet. Za Rusiju, pak, bi to bio važan korak u ponovnom dobijanju starog i iskrenog saveznika i prijatelja na Balkanu, koji bi bio pouzdan garant ostvarenja ruskih vitalnih interesa na ovom području. Ti ruski interesi su, kroz verske, kulturne, istorijske i ekonomske veze duboko i neraskidivo isprepletani sa srpskim vitalnim nacionalnim interesima.

      Sazrelo je, dakle, vreme da se zaustavi politika štapa i šargarepe i neshvatljivog mazohizma u srpskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji (pod uslovom da je ona postojala u nekom organizovanom vidu, a ne kao skup naloženih uslova koje srpska strana mora bespogovorno izvršiti). Tu politiku je, takođe, karakterisao snishodljiv odnos prema Zapadu i to najviše, što je paradoks, posle tragičnog iskustva bombardovanja, uz istovremeno oštar kritički odnos prema Rusiji, sa druge strane. Pri tome se od silne „razočaranosti“ i „ogorčenja“ prema Rusiji koja nas je „pustila niz vodu“ potpuno „zaboravila“ i „previdela“ neosporna činjenica da Rusija u tom periodu nije bila sposobna ni samu sebe da odbrani. O tome najbolje svedoči njen poraz od čečenskih bandita u prvom čečenskom ratu i gotovo potpuni ekonomski i politički slom toga vremena. Možemo, dakle, prihvatiti tezu da je Rusija izdala Srbiju na koncu dvadesetog veka, ako pre toga prihvatimo činjenicu da je pre Srbije Rusija izdala – samu sebe.

      Činjenica je da danas dolazi do određenih pozitivnih pomaka i signala u spoljnopolitičkoj orijentaciji i iz Rusije i iz Srbije. Međutim, taj proces mora brže da ide, jer nema više vremena za čekanje, ukoliko se želi da Rusija i Srbija opet budu stožeri zajedničkog društvenog, ekonomskog, duhovnog i svakog drugog napretka i preporoda. Srbija na Balkanu, Rusija u svetu.       
     
 (Izgovoreno na okruglom stolu na pravnom fakultetu u okviru
„Dana Rusije na Univerzitetu u Beogradu“)