Dušan Tubić

Kosovski Termopili

Pred formiranje ove „vlade u pet do dvanaest“ Boris Tadić je samouvereno izjavio da samo „vlada punog demokratskog kapaciteta može odbraniti KiM i Srbiju približiti EU...“. Slično su govorili i domaći mediji. No, ko je taj koji će nekoj postizbornoj koaliciji dati, a drugoj oduzeti atribut demokratski? Nije jasno koliko je takva ocena delo domaće „reformske pameti“, a koliko „sugerisan a sa strane“ od zapadnih političara i medija.

Nova vlada je formirana i moramo reći bolje ikakva nego nikakva, iako ne bi bila katastrofa ni da su izbori ponovljeni. Sada je pitanje kakvi su odnosi u toj i takvoj vladi i koliko će ona trajati. Bivšoj vladi „nisu davali ni pola godine“ (čast izuzecima iz NSPM -a), a trajala je više od tri. Ovoj vladi mediji daju mnogo bolje prognoze, pa smo skloni da poverujemo da neće biti dugovečna kao prethodna.

DEMOKRATSKA „GNjAVAŽA“

U ovoj vladi DS dominira i njima se više nego isplatilo višemesečno cenkanje i natezanje, doduše uz „lobiranje“ zapadnih moćnika i njihovih ambasadora. Iako bi DS morao biti više nego zadovoljan „kompromisom“, oni i dalje mogu biti nezadovoljni. Pored ambicije da se domognu skoro apsolutne vlasti, oni na koaliciju s DSS-om gledaju kao na „nužno zlo”, što je potvrdio i „prvi demokrata vlade“ Đelić u „Poligrafu“ B92. Zbog te velike ambicije i sigurnosti koju nosi podrška nekih centara moći na Zapadu „vladi punog demokratskog kapaciteta“, oni su bili spremni da traže gotovo sva važna ministarstva, a da pri tom medijski napadaju ili marginalizuju potencijalne koalicione partnere. Tako su i uspeli da gurnu Koštunicu u naručje radikala. Ipak, znalo se da zbog prevelikih pritisaka ne može da uspe dogovor između DSS-a i radikala, pa se sve završilo kako se završilo – u skupštinskoj latino sapunici (ljubavne ucene, preokreti, zaklinjanja, neverstva, gnev pravednika i slatka osveta).

Pozicija DS-a činila se superiornom, mogli su i da idu na izbore jer bi za propast formiranja vlade preko svoje medijske mašinerije optužili Koštunicu. Demokrate su bile sigurne da zbog Zapada Koštunica ne sme s Nikolićem i da će na kraju morati da pristane da s njima formira vladu pod njihovim uslovima, što se manje-više i dogodilo. Ili to, ili će Koštunica biti žigosan kao krivac za očiglednu propast „demokratske opcije vlasti u Srbiji“.

RADIKALSKA „ESKIVAŽA“

S druge strane, ni radikali nisu znali da li žele da formiraju vladu ili neku koalicionu kombinaciju s Koštunicom, jer je i njima jasno da je za takvu vladu prerano i da je bolje da sačekaju gotovo sigurno nepovoljno rešenje statusa Kosova, pa da onda ojačani krenu ka vlasti (pitanje je da li će to tako biti). Radikali su bili podeljeni oko toga da li je bolji sadašnji vrabac u ruci ili budući golub na grani, pa nisu mogli delovati kao pouzdan partner i sigurna odstupnica ako vlada „punog demokratskog kapaciteta“ ipak ne bude formirana. Tako su i oni, u značajnoj meri, pomogli formiranje ove vlade (tu ne računamo i ovo „džentlmensko“ ponašanje u skupštini). Vlada Tadić–Koštunica–Dinkić imala je mnogo „provodadžika“: političari „demokratske orijentacije“, zapadni moćnici poput Solane, domaći mediji i tajkuni, ali i radikali. Tako se čini da Koštunica i nije imao izbora osim da pod pritiscima ode u „čelični zagrljaj demokrata“.

Međutim, to neće biti nikakav problem za Nikolića. On za sve optužuje Koštunicu (bez obzira na to koliko je ovaj odgovoran) i na taj način jača svoju poziciju i unutar glasačkog tela koje je sklono DSS-u. Iako deo odgovornosti za neuravnoteženu političku scenu snose i radikali, oni su uspeli da sve prebace na „nevernog“ Koštunicu. Međutim, kako vreme prolazi, i oni će morati da preuzmu deo odgovornosti, hteli to ili ne. Kako kažu, istorija će na kraju presuditi svima.

Koštunica je sigurno odgovoran za neodlučnost, loša kadrovska rešenja, nezainteresovanost za ekonomiju (i naročito poljoprivredu), traljavu privatizaciju, defanzivnost i medijsku pasivnost. Isto tako, snosi odgovornost i za „tragikomične preokrete u skupštini“ (Vasilije Mišković), što ga može koštati dela moralnog kredibiliteta i koalicionog kapaciteta u narednom periodu. Ipak, teško je presuditi o nečemu o čemu nemamo dovoljno informacija, a ko zna kada će isplivati na videlo kakvi su sve pritisci bili vršeni na njega u „noći odluke“.

DA LI NAS IMA 300?

Koštunica je izgleda shvatio, možda prekasno, da ustupcima koji se od njega traže nema kraja, a da zauzvrat ne dobija – gotovo ništa. Dobija samo nove i nove zahteve za nove i nove ustupke. On je, kako neko reče, spreman da sve žrtvuje kako bi ostvario svoju misiju – poslednju odbranu Kosova. Čini se da će u toj odbrani u ovoj vladi biti usamljen, a verovatno na kraju i sâm u Termopilskom klancu. Gde su svi ti koji se diče svojim „punim demokratskim kapacitetom“, hoće li ostati, ili će kao prave „atinske demokrate“ – izbeći da učestvuju u poslednjoj bici u Termopilima? Oni kao predstavnici „punog demokratskog kapaciteta“ (drugi su valjda praznog ili polupraznog) žele samo lake pobede, a njih u kosovskim Termopilima nema.

„Diplomatska iskakanja“ ljudi oko Tadića dovode nas u sumnju da će oni biti spremni da izdrže na političkom kursu koji su proklamovali i na koji su se obavezali. Prošle godine videlo se da će iako je nekako postignut konsenzus o našoj platformi na pregovorima o statusu Kosova, to biti glavni kamen spoticanja. Neke defetističke izjave o „pomirenju s realnošću“, a naročito izjave njegovog „specijalnog izaslanika“ Vuka Jeremića (koji je sada na čelu srpske diplomatije) u pregovorima koji su „ispod žita“ vođeni s austrijskim kancelarom Guzenbauerom čine nas više nego zabrinutima. Kada se tome doda i principijelna „dvostruka ostavka“ Leona Koena, slika o kadrovskim rešenjima u srpskoj diplomatiji neposredno pred rasplitanje kosovskog čvora više je nego sumorna. Sve je to dosolio Solana porukom da Tadić mora preuzeti službe bezbednosti jer se, valjda, tamo na Zapadu Koštunici ne veruje, što je bio osnovni razlog đurđevdanskog prekida pregovora o formiranju vlade. Sada, kada je formirana, možemo sa sigurnošću reći da će na srpskim Termopilima biti mnogo manje boraca nego na onim koje je branilo 300 Spartanaca.