Oliver Subotić

Informatičko tržište iz potpuno drugačijeg ugla

Većina ljudi koji godinama koriste računarski softver su potpuno adaptirani na jednu prostu dinamiku koja se oslikava paradigmom kupovina novog softvera/hardvera – učenje ili prilagođavanje novinama – eksploatacija – kupovina no­vog softvera/hardvera . Krug je potpuno zatvoren i proces je cikličan po svojoj unutrašnjoj logici. Jedino što se retko ko od nas upita koliko zaista svrsishodnosti ima u toj priči te koliko sve to radimo prosto po inerciji, a ne po racionalnom kriterijumu. Još je manji broj onih koji u svemu traže dubinske razloge, ali i posledice koje iz njih proizilaze u budućnosti.

Svojevremeno je Imanuel Kant, poznati filosof i začetnik klasičnog nemačkog idealizma, napravio prevrat u filosofskoj misli genijalno invertujući dotadašnji položaj subjekta i objekta u teoriji saznanja, što je nazvano kopernikanskim obrtom. Ukratko, celokupna misao do njega se bazirala na tome da se subjekat u jednoj igri saznanja prilagođava objektu ne bi li ga saznao ili spoznao, dok Kant taj odnos obrće u korist subjekta. Čini se da je danas u informatičkoj nauci potreban sličan intelektualni obrt od strane mislećih elita ne bi li se gore navedena paradigma sagledala iz jednog potpuno drugačijeg ugla i dovela do nove sinteze...

Paradoks informatičkog tržišta

Informatičko tržište, kao jedno od onih sa najvećim rastom, nije toliko robusno koliko to na prvi pogled može izgledati. Iako se celokupna moderna civilizacija u jednom pragmatičnom smislu oslanja na tekovine tog tržišta, ono ipak boluje od jedne paradoksalne boljke koja je u praksi toliko srasla sa njim da je postala deo njegove strukture. Reč je o prećutnom rušenju osnovnog ekonomskog postulata da je kupac taj koji, uslovno rečeno, diktira trendove i kretanja na tržištu. Na prvi pogled, ovo je slučaj i sa računarskom scenom – apologeti modernizma će odmah dodati da niko neće kupiti softver ili hardver ukoliko isti ne zadovoljava njegove potrebe ili ukoliko za njega nema dovoljno novca, što je povratni tržišni signal za proizvođače. Međutim, suština problema se ne krije u tome, već u dilemi da li su te potrebe istinske ili nametnute? Drugim rečima, da li mi zaista potrebujemo neko novo rešenje, da li je ono zaista onakvo kakvim se predstavlja (reklamira) i koje su potencijalne alternative u izboru? Setimo se da je nekada bilo slučajeva da su mnogi korisnici koristili softver star pet-šest godina, što bi danas nekoga zapanjilo. Opšte je poznato da neki urednici eminentnih računarskih časopisa (između ostalog i urednik najuglednijeg domaćeg računarskog časopisa) za pisanje teksta koriste deset godina stare programe, poput Word Perfecta za DOS operativni sistem (da li ga se neko danas uopšte seća). Bunt? Ne, uveren sam da nije to, već jedna, gotovo sudska, nepristrasnost i nezavisnost u rezonovanju koju poseduje veoma mali broj ljudi.

Neki programski paket je onoliko dobar koliko kvalitetno, pouzdano i brzo završava posao za koji je predviđen, uz njegovu cenu kao posebnu ogradu (dodatni faktor za ponderisanje, kako bi to rekle kolege informatičari). A iskreno, da li se svi povodimo tom logikom ili odmah tragamo za najnovijom verzijom softvera gotovo ne postavljajući pitanja kvalitativne prirode? Gde je tu uopšte racionalna svest, ako je sve što je potrebno kupovina (po navici) najnovijeg softverskog rešenja koje će sve poslove učiniti „neuporedivo lakšim“, rad učiniti „mnogo prijatnijim“ i uz to ponuditi „veličanstvene novine“ (uzgred, sve isto kao i stara verzija kada se tek pojavila). Ovo postaje problem pogovo u slučaju globalnih rešenja poput MS Wi­n­dows operativnog sistema koji pored nametanja najnovijih verzija (a odmah potom i najnovijih bezbedonosnih zakrpa) otvara još jednu totalitarnu dimenziju, a to je ukidanje alternative (tačnije, skoro ukidanje s obzirom na sve veći porast popularnosti Linux- a).

Iz svega nije teško zaključiti da se nekadašnja kritička svest kupaca skoro sasvim transformisala u konformističko viđenje cele stvari. Imperativ vremena postaje prilagoditi se, a ne odabrati; uključiti se u novi tok, umesto odrediti ga. Moderna ekonomija kao nauka takođe biva pogođena ovim fenomenom i dolazi do tačke da u praktičnom delu mora biti redefinisana – proizvođači su de f­acto „pobedili“ kupce, iako je moć kupaca još uvek de jure ta koja odlučuje.

Šta je sa „običnim čovekom“?

Nedavno sam na jednom usko stručnom forumu animacione tematike pročitao duhovitu opasku jednog računarskog animatora koji se javno požalio da je njegov softver već u ovoj verziji postao „veći od dinosaurusa i komplikovaniji od američke spoljne politike“. Ljudi su uglavnom rezignirani (barem nesvesno) činjenicom da uzimajući najnovije verzije softvera (u skladu sa praćenjem trenda) unapred bivaju svesni da neće koristiti barem 30% novina koje im se bombasto nameću u reklami kao nešto apsolutno neophodno, iako zaista kreativne novine najčešće zauzimaju neznatan deo (čast izuzecima kojih objektivno ima). A uz to će morati i dobro da nadograde svoj računar koji je do juče bio vrh ponude (naravno, prećutkujući „slučajnu pomisao“ da proizvođači hardvera i softvera imaju tajne ugovore o međusobnoj saradnji). Veoma stresna situacija, rekli bi psihoanalitičari i preporučili opuštanje nekom od proverenih metoda „zaboravljanja problema“ koje funkcionišu u superbrzo doba današnjice. Na žalost, time se sam problem ne rešava jer se već sutradan trka nastavlja i tako redom, kao u Heraklitovom (i generalno antičkom) viđenju sveta i kretanja njegovih stihija koje se smenjuju u kružnom toku.

Neki praktičan izlaz se pronalazi u fragmentaciji i odluci o uskoj specijaliaciji po principu „japanskog oca“ (ako mu se rode dva sina, jednog školuje da bude stručnjak za levi, a drugog za desni točak). No, razbijanje integralnog principa, bar u osnovi, vodi daljoj konfuziji s obzirom da se čovek time izoluje od jednog dela prakse koji mu je po samoj prirodi stvari neophodan. Specijalizacija – da, ali samo ako se univerzalna osnova bar u okviru ne gubi. Osim ako neko zaista nema čudnu želju da bude pasivna komponenta sistema kojim se upravlja sa neodređene instance, što je ipak nedostojno homo sapi­en­sa. Društvo nesvesnih konzumenata ipak nije ono što bismo želeli od budućnosti, zar ne?

Da li ste možda prepoznali negde u tekstu svoja pitanja? Bilo bi pravo čudo da niste! Još preostaje samo da slegnete ramenima i da kažete da je sve tako, ali da drugačije ne može... Ili možda može?

Kao što rekoh na početku, možda baš u nekom od Vas leži Kant računarskog doba čija će oštra misao preokrenuti bezlogosni tok u kojem digitalna industrija sve više pliva i vratiti subjektu (čoveku) moć i snagu da natera objekat (digitalni svet) da mu se prilagodi. Suprotan tok kauzalistički određuje nimalo svetlu (orvelovsku?) budućnost...

Tekst je preuzet iz knjige Čovek i informacione tehnologije