Piter Zejhan

U Rusiji nastupa epoha „tamnog jahača“ (Stratfor)

Napori Putina da stabilizuju Rusiju o venčani su uspehom, ali će se sa snovima o njenoj vesternizaciji oprostiti. Nastupa vreme tame.

Pripadnici ruske opozicije okupili su se 14. aprila na Puškinovom trgu u Moskvi. Takozvani „Marš nesaglasnih“ organizovao je pokret „Druga Rusija“, u čiji sastav ulaze ubeđeni komunisti, reformatori i ultranacionalisti, ujedinjeni jedino neprihvatanjem centralizacije vlasti koja se odvija pod predsednikom Vladimirom Putinom.

Nekoliko minuta nakon početka marša oko dve hiljade demonstranata je primetilo da ih policijske snage premašuju po broju više od četiri puta. One su brzo rasterale aktiviste, prebijajući i zadržavajući one koji su pokušavali da se probiju kroz obruč. Među uhapšenima se našao i Gari Kasparov, bivši svetski šahovski šampion koji je postao politički aktivista i Marija Gajdar, ćerka prvog postsovjetskog premijera-reformatora Jegora Gajdara. Bivši premijer Mihail Kasjanov izbegao je hapšenje jer su mu njegovi telohranitelji pomogli da se sa krije. Snimateljima Reuters-a bilo je dozvoljeno da snime ono što se dešavalo i emituju te kadrove na Zapadu. Sledećeg dana su i drugi protest, istina sa znatno manjim brojem učesnika, na sličan način rasterali u Sankt-Peterburgu, iako je Kasparov b io uhapšen i pre nego što je protest otpočeo.

Šta se to zbiva? Protesti su bili beznačajni kako po broju učesnika, tako i po političkom značaju. Povrh toga, uzevši u obzir ono što se danas dešava u svetu, Putin ovoj vladi je manje od svega potrebno da na sebe privlači nepotrebnu pažnju. Odgovor se čini očiglednim, ako se ima u vidu u kojoj se etapi svog istorijskog „ciklusa“ nalazi Rusija, kao i porast pritisaka na Putina, a što sve skupa nema ni najmanje veze sa pitanjem „demokrati je“.

„Ruski ciklus“

Nekom će se učiniti da ovo predstavlja tek mišljenje jednog univerzitetskog profesora sociologije (ili, čak, Džordža Fridmana (1)), ali u istoriji zaista postoje ciklusi. Uzmite na primer Evropu. Istori ja Evrope - to je hronika uzleta i pad ova njenog geografskog centra. Uzdižući se, Nemačka „pritiska“ susedne države koje su prinuđene da objedinjuju resurse radi odbijanja napora Berlina. Kada Nemačka slabi, vakuum sile u centru kontinenta dozvoljava državama koje se sa njom graniče da se učvrste i uđu u red vodećih država.

Od momenta obrazovanja „prve Nemačke“ 800. godine, taj ciklus je davao tempo i ton evropskim poslovima. Jaka Nemačka – to je konsolidacija, posle koje sledi katastrofalni rat; slaba Nemačka sazdaje mnogostrani „koncert država“ i konkurenciju među zemljama (čest o bremenitu ratom, ali znatno ređe opštim). U Evropi se taj ciklus uzleta i pada Nemačke dešavao tri puta - u slučaju Svete rimske imperije, Nemačke imperije, nacističke Nemačke – a u naše vreme događa se njegovo „redovno“ po navljanje sa ujedinjenom Nemačkom.

Ciklus Rusije je, međutim, mnogo manje predvidiv od evropskog. On počinje nacionalnom katastrofom. Katkad se javlja kao rušilački rezultat pogrešnog unutrašnjeg planiranja, a katkad otpočinje posle stranih upada. Ali on uvek razara suštinski društveni poredak i preti Rusiji haosom i raspadom. Poslednja takva katastrofa bio je krah SSSR -a, za kojim je usledila finansijska kriz a 1998. godine. Prethodne katastrofe bile su: razbijanje ruske vojske u prvom svetskom ratu i, sa tim u vezi, Rusiji nametnut Brestovski mir, „Mutno vreme“ (2) - epoha građanskog rata i za vera, koja je svikla Ruse na nedorečenost, kao i mongolska vladavina koja umalo nije dovela do uništenja celokupne nacije.

Iskusivši užas poraza, Rusi napregnuto očekuju drugu fazu ciklusa - dolazak «svetlog jahača“, koji se uvek iznova pojavljuje. Svetli jahač retko ovaploćuje spasitelja po zapadnom poimanju stvari - tj. onoga ko donosi bogatstvo i slobodu. Posle velikih potresa, želja Rusa je mnogo jednostavnija - oni hoće stabilnost. A poruskim standardima, svetli jahač je dovoljno optimistična figura. On zaista veruje u to da Rusija može izaći iz krize, bude li uspostavljen ma kakav poredak. Zato ruski svetli jahač polaže svoju veru u doslednost i silu, stajući samim tim na kraj „slobodnom padu“ ruskog života. Putin je najnovije ovaploćenje ruskog svetlog jahača. On već ulazi istu u kategoriju kao i lideri iz prošlosti - Vladimir Lenjin i, razume se, ruski „Veliki“ - Ekaterina i Petar.

Za razliku od onog što o njemu pišu mnogi zapadni mediji, Putin nije tvrdo glavi autoritarni lider ko ga zanimaju samo militarizacija i r at. On se rodi o u Sankt-Peterburgu, grad u koji se nazina „prozorom Rusije u Evropu“, dok je u godinama „hladnog rata“ jedna od njegovih osnovnih obaveza bila da prosleđuje otadžbini informacije o zapadnim tehnologijama. On je bio (i još uvek je) sjajno obavešten o svim slabostima Rusije, i on žarko želi da vidi Rusiju kao punopravnog člana zapadne „porodice nacija“ .

Sem toga, on je dovoljno pragmatičan da razume da njegov ideal budućnosti Rusije i njen sadašnji put predstavljaju dve linije, sa kojih se ne silazi. Putin zato još od novembra 2005. godine priprema sebi dva potencijalna naslednika: prve vicepremijere Dmitrija Medvedeva i Sergeja Ivanova. Danas, u trenutku kada do sledećih predsedničkih izbora ostaje još godina, moguće je samo nagađati ko će od njih ostati na vrhu. Nejasno je, takođe, kakvu ulogu je sebi smislio Putin – za period do ponovnog i zbora na mesto predsednik a.

Pitanje ko će biti njegov naslednik u martu 2008. godine rađa ogroman interes, ali i razgoreva sukobe među vodećima u Kremlju. Razume se, to pitanje ima ogroman politički i ekonomski značaj, ali takva diskusija ispušta iz vida geopolitički aspekt. Suština onoga što se zbiva je u tome da se epoha svetlog jahača u Rusiji upravo završava. Napori Putina da stabilizuje Rusiju ovenčani su uspehom, ali će se sa snovima o njenoj vesternizaciji oprostiti. Nastupa vreme tame.

Tamni jahač

U trećoj fazi ruskog ciklusa svetli jahač spoznaje da su pred njim mnogo strašniji izazovi od onih koje je očekivao i da je njegov (relativni) idealizam pre smetnja nego vrednost. Tada svetli jahač ustupa mesto tamnom - onom koji nije opterećen ciljevima i pretpostavkama svetlog i koji je spreman da učini sve ono što je po njegovom mišljenju potrebno učiniti, bez obzira na mora lne vrednosti. Razume se, najpoznatiji tamni jahač savremene ruske istorije bio je Josif Visarionovič Staljin, a najkrvavija epoha je bila epoha „Vasiljeva“, koja je dovela do najdužeg građanskog rata u istoriji srednjovekovne Rusije. U posebno mračnim periodima ruske prošlosti svetli jahač je odbacivao svoj idealizam i postajao je tamni. Na primer, Ivan IV je otpočeo svoju vladavinu iskreno stremeći procvatu Rusije, da bi se potom pretvorio u bezumnika koji je u istoriju ušao pod imenom Ivana Groznog.

Pod vlašću tamnog jahača Rusija stupa u krajnje surov period unutr ašnje kontrole i spoljne agresije - koja se objašnjava, u značajnoj mer i, njenom geografskom slabošću. Za razliku od SAD - sa njihovim dugim obalama, širokim unutrašnjim oblastima, i mrežama dugih plovnih rek a - oskudni ruski pejzaž i odsustvo mogućnosti razvitka morskog transporta pretvaraju trgovinu, razvoj i, zapravo, sam život, u stalnu borbu. Sem toga, Rusija nema pravih barijera iza kojih bi se mogla „sakriti“ , što je stalno čini ranjivom pred spoljnim napadima.

Razumevanje toga da ovakva geografska realnost primorava Rusiju da sve vreme oseća ugroženost ima ključni značaj za shvatanje mračnih perioda njene istori je. Kada se na čelu države nalazi tamni jahač, on ne preza ni pred čim što će Rusiji garantovati bezbednost. Unutrašnja opozicija se nemilosrdno guši, ekonomski život se u potpunosti potčinjava potrebama države, a vojna sila naglo narasta radi zaštite ranjivih granica. Ovo obično vodi ka ratu. Jer, kako se izrazila Ekaterina Velika: „Ja nemam drugi način zaštite mojih granica sem njihovog širenja.“

Posle perioda konsolidovanja i širenja vlasti pod tamnim jahačom, snaga Rusije se neizbežno prenapreže. Nemoguće je beskonačno širenje granica: što je dalje njena vojska od centra, skuplje je njeno održavanje i time raste ugroženost od kontranapada neprijateljskih sila. Štaviše, kada kao rezultat prisajedinjenja novih teritorija procenat Rusa u populaciji opadne, država može sve manje da nameće svoju volju a da, u krajnjoj liniji, ne pribega va gruboj sili u staljinističkom stilu. Ovakvo prenaprezanje snaga tako vodi, neizbežno, k a stagnaciji, kada rukovodstvo koje dolazi posle tamnog jahača pokuša da se prilagodi novoj realnosti, ali - nedostaju mu resursi. Tada pokušaji reformi pretvaraju stagnaciju u (pr)opadanje. Tako, na smenu Staljinu dolazi „majstor omaški“ Nikita Hruščov, za njim – poluobeznanjeni Leonid Brežnjev, odveć svetli Mihail Gorbačov i veoma pijani Boris Jeljcin. Kao konačna posledica, primiče se nova katastrofa, i tada - počinje novi ciklus.

Čemu razbijanje protesta?

Protest i 14. -15. aprila desili su se u tački prelaska iz druge u treću fazu ciklusa - kada svetli jahač ustupa mesto tamnom. Akcije protestanata, u kojima je učestvovalo ne više od 2500 ljudi, (p)ostale su moguće samo zato što nisu imale nikakvog značaja. U poslušnoj Dumi Putin vlada većinom, što omogućava donošenje bilo kog zakona ili, pak, izmene ustava. Sve značajnije političke partije su ili raspuštene, ili stavljene van zakona ili marginalizovane - politički sistem se nalazi pod punom kontrolom Kremlja. Protesti Kasparova-Kasjanova nisu predstavljali nikakvu opasnost po Putina, a ipak je u Moskvi i Sankt-Peterburg u bilo prebijeno ili zadržano nekoliko desetina ljudi.

To nije bila slučajnost. Devet hiljada pripadnika Omon-a (3) ne mogu da se „spontano materijalizuju“ odnosno da se tu nađu naprosto po komandi preterano revnosnog ili ne-sasvim-treznog načelnika. Razbijanje protesta u jednom gradu moglo bi možda da se smatra ne sporazumom, ali u dva grada - to je državna politika. I, ako je „omonovcima“ dozvoljeno da „rade pendreci“ u pravo pred kamerama, Reuters -a, znači - to se radi radi pokazivanja. Putin je preferirao da od tih protesta bude napravljen događaj.

Tako, Putin uzima u obzir različite grupe i na sledeći način racionalizuje svoje aktivnosti, u kontekst u istorijskog ciklusa Rusije:

- Zapad: Putin očito ne želi da zapadni kapital pomisli kako je on dužan da „primi k znanju“ nedavne pretnje nasilnom smenom vlasti, koje je izrekao prognani oligarh Boris Berezovski. Berezovski govori da je pri budućoj smeni vlasti u Rusiji nasilje moguće, pa čak i neizbežno? Prekrasno. Putin je sa lakoćom demonstrirao da u pogledu iskustva primene sile u unutrašnjoj politici - ru skoj vladi nema ravne.

- Narod: Putin zna da rukovođenje zemljom nije toliko vladanje, koliko upravljanje očekivanjima. Rusi žude za stabilnošću i Putin je, davši im tu stabilnost, dobio visoki rejting, a njegove zasluge nevoljno priznaju čak i njegovi zakleti neprijatelji. On grupe poput „Druge Rusije“ predstavlja kao rušioce spokojstva. Prosečni („srednje - statistički“) Rus je u potpunosti spreman da prihvati takvo objašnjenje.

- Opozici ja: Jedna stvar je i stupati kao opozicija neverovatno jakoj i popularnoj vlasti. Drugo je kada te vlast mlati, narod pri tom klima glavom sa odobravanjem, a međunarodna zajednica praktično ne izražava protest. Putin je pokazao ne samo da je opozicija jednostavno izolovana i da se nalazi van političkog polja, već i da nikom nije zaista potrebna.

- Kremlj: To što je Putin razočaran nemogućnošću realizacije svojih ideala, ne znači da želi da bude „izbačen u otvoreni kosmos. “U ruskoj kulturi, pokazivanje slabosti u tzv. prelaznom periodu jednako je kapitulaciji – jer ruski moćnici stalno streme ka vrhovima vlasti. Putin zna da je - da bi nastavio da igra nekakvu ulogu u Rusiji u toku i posle završetka pre laznog perioda - on dužan da sačuva svoju čvrstinu. Na kraju krajeva, ako Medvedev i Ivanov ne opravdaju nade i očekivanja, nekome će u svakom slučaju pripasti da vlada Rusijom - a jedinom od sada živih političara, koji je u tome iskusniji od Putina, nivo alkohola u krvi ne dozvoljava da učestvuje u svesnim političkim odlukama . (4)

Fusnote:

1. George Friedman – doktor političkih nauka, obaveštajac, osnivač i trenutno šef UO „Stratfora.“ Autor je više knjiga: „ America's Secret War: Inside the Hidden Worldwide Struggle Between America and Its Enemies “, „The Intelligence Edge“ i „The Future of War. “

2. Smutno vreme – period ruske istorije koji je nastupio posle smrti Fjodora, sina Ivana IV Groznog kao poslednjeg vladara iz dinastije Rjurikoviča (Vasiljeviča) 1598. godine i koji je trajao do dolaska na vlast dinastije Romanovih 1613. godine. To je period obeležen kratkom vladavinom Borisa Godunova (1598-1605), glađu, nemirima, građanskim ratom, vladavinom lažnog cara Dimitrija I, mešanjem Poljaka, Litvanaca i Šveđana u unutrašnje stvari Rusije, pokušajem jačanja katoličkog uticaja, a u jednom momentu i poljsko-litvanskom okupacijom i same Moskve i Kremlja.

3. OMON - Odred milicije posebne namene), predstavlja opšti naziv za sistem specijalnih jedinica u okviru ruskog MUP-a.

4. Tekst je objavljen dve nedelje pre smrti Borisa Jeljcina, prim.prev.

Naslov originala: “The Coming Era of Russia's Dark Rider” by Peter Zeihan, April 19, 2007. Stratfor (http://www.stratfor.com/products/premium/read_article.php?id=287375 )

Prevod: NSPM