Svetozar Stojanović

SRBI I DOMINANTNI SVET DANAS

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

Loši odnosi naše zemlje sa SAD devedesetih godina pro š log veka, koji su kulminirali njihovim vojnim napadom 1999, zaista predstavljaju istorijsku anomaliju. Od 1878. godine (kada smo ponovo postali potpuno nezavisni) pa sve do tih godina naši odnosi bili su dobri, čak i izvrsni tokom savezništva u dva svetska rata, kao i kada su nam SAD mnogo pomogle da nakon raskida Staljina sa Titom 1948. očuvamo nezavisnost od SSSR -a i Varšavskog bloka pod njegovom hegemonijom i da se materijalno podignemo. Za sve to dugujemo im veliku zahvalnost.

SAD, s pravom, mogu u mnogo čemu da budu primer mnogim narodima, pa i nama Srbima. Dostignuća SAD su zaista velika: pluralistička, legalistička, demokratska i federalistička organizacija države; podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku; stanovništvo koje po kulturno-etničkom poreklu i sastavu predstavlja čovečanstvo u malom; masovna imigracija iz celog sveta; doprinos pobedi demokratskih zemalja u dva svetska rata; predvodnička uloga u naučnom, tehnološkom i privrednom napretku, koja se strahovito uvećala inovacijama u informatičkoj i komunikacionoj tehnologiji; visok životni standard; ogromna pokretljivost stanovništva; stalna (samo)mobilizacija stanovništva u obliku brojnih društvenih pokreta za poboljšanje položaja i uticaja žena, rasnih i seksualnih manjina; slobodno eksperimentisanje životnim stilovima; vrhunska kultura u mnogim oblastima (samo neobavešteni veruju da tamo cveta jedino pop-kultura)... U ovom trenutku valja posebno naglasiti zdravorazumski, pragmatički i umerenjački politički duh američkog naroda, koji je novijim izbornim rezultatima naterao predsednika Buša da preispita svoju strategiju u Iraku.

Ideološko i imidžološko samorazumevanje, način života i pogled na svet – sve to zasnovano na navedenim dostignućima – SAD nastoje da totalizuju. Jedan od najdubljih korena njihovog kraha u Iraku jeste totalističko nastojanje da se i toj zemlji nametne američko državljansko poimanje i praktikovanje “nacije” prema kojem bi svi građani te države trebalo da čine “jednu i jedinstvenu iračku naciju”; pokazalo se ipak, i to uz more krvi, da se religiozno-kulturno-etnički jazovi između tamošnjih šiita, sunita, kurda i ostalih nikakvom silom ne mogu zatrpati.

Nije to totalitarizam, za šta ih inače optužuju mnogi, a naročito totalitaristički džihadisti koje karakteriše antikapitalizam, antidemokratizam i terorizam. Dovoljno je čak i površno uporediti SAD kao totalizatora (a ne totalitarizatora) sa fa š izmom, nacizmom i staljinizmom, za koje se pojam totalitarizma, s punim pravom, upotrebljava, pa videti koliko je netačno i neodgovorno govoriti o američkom totalitarizmu. “Građansko društvo” u toj zemlji izuzetno je snažno i nezavisno, dok je za totalitarizam karakteristično državno potčinjavanje i, uopšte, potpuna državna kontrola društvenog života.

Ne smemo dozvoliti da nas zavede reč “total” u korenu pojma totalitarizam. Doduše, ona ipak sugeriše nešto značajno o SAD, ali jedino ako se misli na američki totalizam, a nipošto na nekakav američki totalitarizam. Ovde imam u vidu snažnu težnju SAD da svoj uticaj šire po celom svetu kroz primere aktivnog zalaganja, pa – ako treba i kad može – i nametanja, uključujući i vojnu silu. SAD nastoje da totalizuju, univerzalizuju kapitalistički način proizvodnje i tržište, engleski jezik kao lingua franca našeg doba, slobodno kretanje i zapošljavanje najboljih stručnjaka po celom svetu, suzbijanje terorizma, demokratiju i ljudska prava (onako kako ih one shvataju i upražnjavaju)... Da pri tome nije reč o totalitarizmu, pokazuje ne samo način vršenja vlasti u SAD, nego i činjenica da kako u toj zemlji, tako i van nje, deluju sve snažniji antiglobalistički pokreti, koji baš iz “građanskog društva” u toj zemlji dobijaju brojne pristalice i snažnu podršku.

Sada se sve više ispostavlja da je dijagnoza o SAD kao „supersili“ – i to jedinoj – u temelju pogrešna. Već sâm termin sugeriše neku vrstu nadljudske moći, te više spada u domen teologije, nego nauke. SAD, svakako, nemaju nikakvu neograničenu moć, (i) između ostalog i zbog toga što apokaliptičkim sredstvima raspolažu i neke, u svakom pogledu, znatno slabije države (među njima i Severna Koreja) koje takođe mogu da unište ili isprovociraju uništenje dobrog dela čovečanstva, a sve ukazuje na to da će se njihov broj i snaga uvećavati. Pored toga, postavlja se pitanje kakva je to „jedina supersila“ kad nije u stanju da diktira stanje ni u nekim zemljama koje ne raspolažu takvim sredstvima, kao što su Iran, Irak, Avganistan... A šta tek reći o odnosima moći (između ostalog i apokaliptičke) između SAD i drugih veledržava kao što su Rusija, Kina, Indija... Zbog svega toga, SAD nije opravdano karakterisati kao supersilu, nego samo kao velesilu, istina i dalje snažniju od ostalih velesila, posebno kada je reč o projektovanju moći na daljinu.

Ono što, međutim, upada u oči jeste da SAD žele da se što više vojno i materijalno dezangažuju na Balkanu, a pre svega na Kosmetu, pri čemu istovremeno imaju nameru da i dalje diktiraju rešenja za ovdašnje probleme. To se, naravno, ne dešava bez značajnijih tenzija između njih i Rusije (donekle i EU). Pri tome, Amerika potcenjuje osećaj krivice mnogih Rusa što njihova zemlja nije učinila nista bitno da spreči bombardovanje Srbije 1999. godine.

Uostalom, dok je još nekako moguće shvatiti (mada ne i prihvatiti) da SAD smatraju pristup Srbije kosmetskom problemu merom njenog odnosa prema njima (SAD), dotle je praktično nemoguće pojmiti da bi to važilo i za Rusiju (dodaću i Kinu), a još manje za zemlje EU. Neće valjda biti da je Americi važnije da zadovolji Albance jednostranim priznanjem otcepljenja Kosmeta od Srbije od saradnje sa Rusijom u rešavanju sukoba sa Iranom i Severnom Korejom oko proizvodnje i širenja nuklearnog oružja.

RUSIJA

Evroatlantska grupa zemalja, na čelu sa SAD, učinila je sve što je mogla da eliminiše, ili bar smanji, uticaj ruskog faktora u Evropi i posebno na Balkanu, ali se to pokazalo neuspešnim, čak kontraproduktivnim. Rusija se velikom snagom vraća – politički, diplomatski, energetski, privredno, finansijski, investicijski, turistički, kupovinom nepokretnosti... To potvrđuje i činjenica da je kao članica ne samo stalnog sastava Saveta bezbednosti, nego i tzv. Kontakt grupe nezaobilazna u traganju za rešenjem kosmetskog problema. Evropskoj uniji su odnosi sa takvom Rusijom verovatno neuporedivo važniji od odnosa sa kosmetskim i drugim Albancima.

Poznato je da ni najčuveniji zapadni eksperti, pa ni oni naučni, nisu predvideli raspad komunizma, SSSR-a i Varšavskog bloka 1989–1991. Naravno, nauka predviđa samo na osnovu pravilnosti. Ona, naravno, nije u stanju da predvidi slučajnosti, koje ponekad menjaju tok istorije. Takva kontingentnost bio je i dolazak jednog Gorbačova na čelo SSSR-a, a još veća njegovo opstajanje na vrhu, praktično sve do raspada. Bio je apsolutno atipičan komunistički vođ, prvenstveno zato što nije želeo da upotrebi silu za spasavanje komunističkog sistema, Varšavskog bloka i samog SSSR-a. Svojim činjenjem, više nečinjenjem, omogućio je Jeljcinu da ga ukloni sa vlasti. Zapad se tada navikao da od Rusije dobija praktično sve što hoće. Zato je očekivao da će Jeljcin za naslednika odabrati nekog sličnog sebi, ali je on doveo snažnog i odlučnog Putina, što je još jedno odstupanje od pravila.

Zapadni političari, eksperti, analitičari i novinari potpuno su zatečeni putinovskom Rusijom i njenim rezolutnim stavom prema kosovsko-metohijskom problemu. Takođe, oni se i sporo bude iz dremeža o “kraju istorije” i “SAD kao jedinoj supersili”.

Srbija je sada ponovo dobila na značaju koji je u nesrazmeri sa njenom intrinsičnom snagom. Na kraju, zašto bi se Srbija libila primernih odnosa sa tom velikom silom kad to ne čine ni SAD, EU i NATO (zato i postoje stalni saveti za partnerstvo EU–Rusija i NATO–Rusija i njihovi redovni susreti na vrhu).

Poštovanje Povelje UN, Helsinške povelje iz 1975, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i uopšte međunarodnog prava, i kad je u pitanju teritorijalni integritet Srbije i njen suverenitet nad Kosmetom – nikako nije u neskladu sa vitalnim interesima Rusije. Zato ona insistira na tome da Kosmet ne može biti nikakav izuzetak za koji ne važe opšta načela i standardi. Uostalom, kakve bi sve posledice bile po evropsku i svetsku stabilnost i poredak kad bi Rusija, pozivajući se na doskorašnje državno zajedništvo i želju tih ljudi za državnim samoopredeljenjem, od tih pravila i standarda izuzela one teritorije na kojima Rusi čine većinu, kao što su na primer Gruzija, Moldavija i Ukrajina, pa ih, zaobilazeći Savet bezbednosti UN, prihvatila kao svoje sastavne delove ili barem kao nove nezavisne države!

AROGANCIJA SILE NA DELU

Mnogi zapadni moćnici i njihovi portparoli, političari, diplomate, funkcioneri, eksperti i novinari nastavljaju sa nonšalantnim i neodgovornim izjavama kad su Srbi i Srbija u pitanju. Pošto su u teškoj zavadi ne samo sa međunarodnim pravom i političkom etikom, nego i elementarnom logikom, zdravim razumom i stvarnošću, rečene konstrukcije ruše se kao kula od karata čim ih čovek analitički dotakne. Evo nekoliko najsvežijih primera:

*****

Visoki funkcioner Ministarstva spoljnih poslova SAD Nikolas Berns izjavio je (prema Politici od 11. avgusta ove godine): „Snažno podržavamo predlog da Kosovo postane nezavisno 2007. To je zvanična pozicija SAD. Težimo i da očuvamo i Bosnu i Hercegovinu kao celovitu, mirnu i ujedinjenu zemlju.“ Pada u oči da se Berns više i ne trudi da opravda podršku kosovskim separatistima. Biće zato što je dosad neuspešno isprobao sve moguće argumente. Kao da u njegovom podtekstu stoji da Kosovo treba da bude nezavisno u krajnjoj liniji zato što SAD to hoće. Već naredna rečenica otkriva da primenjuje dvostruki standard – jedan na Albance na Kosovu, drugi na Srbe (i Hrvate) u Bosni i Hercegovini.

U sličnom tonu portparol njegovog ministarstva Gonzalo Galjegas 23. avgusta u celosti je odbacio optužbe iz Beograda da „NATO stvara svoju državu na Kosovu“, nazivajući ih „preterivanjem“ (u originalu: „it was too much to say...“) štetnim po međusobne odnose. Zbog arogantne nepažnje, Galjegas nije uvideo da upada u logičku protivrečnost. Naime, ono što se u celosti odbacuje ne može se nazivati preterivanjem pošto taj pojam implicira da je ono što se poriče dobrim delom istinito, a tek samo jednim – i to manjim delom – netačno. Preostaje da nam Galjegas obrazloži kako bi tačnije (znači „nepreterano“) trebalo nazvati ono što NATO hoće i čini na Kosovu. Najbolje bi bilo da to učini na jednom „srpsko-američkom dijalogu“, na koji ga evo, zajedno sa Nikolasom Bernsom i drugim američkim zvaničnicima, pozivam u ime Srpsko-američkog centra u Beogradu.

*****

Austrijski ministar odbrane Norbert Daraboš dao je (prema Tanjugu) 23. avgusta ove godine bečkom listu Die Presse izjavu o pregovorima za rešenje kosovskog problema. Valja pozdraviti to što se založio da rešenje, i to kompromisno, treba tražiti „u okviru Ujedinjenih nacija“, ali i konstatovati da je taj „krčag“ odmah razbio ogradom da će takav pristup morati da bude preispitan „ako se Rusija i Srbija ne budu pomerale“. Njegova izjava je dobra prilika da pomenemo jednu stvar logičke prirode, i to elementarne. Uobičajilo se, naime, da se albanska borba za ništa manje od državne nezavisnosti smatra neekstremnom, čak normalnom, a da se istovremeno Srbija optužuje da ponudom „suštinske autonomije“ nije spremna na kompromisno pomeranje. Međutim, logička analiza pokazuje da separatna „država“ već svojim značenjem isključuje bilo kakav ustupak (ili jeste posebna država, ili to nije), dok „suštinska autonomija“ uključuje mogućnost radikalnog povećanja stepena samostalnosti, naravno u granicama koje je dele od kategorije samostalne države.

*****

Prema listu Danas od 25–26. avgusta 2007. godine (izvestio Mile Lasić), Marilijus Bek, poslanica „Zelenih“ i članica spoljnopolitičkog odbora nemačkog Bundestaga, u tekstu „Pouke iz Dejtona“ u listu Tageszeitung upozorila je „posredničku trojku“ na to da će joj misija propasti ako ne izvuče pouke iz dosadašnje politike „ustupaka srpskom nacionalizmu“. Kao ključne primere, ona navodi prijem Srbije u Partnerstvo za mir i obnavljanje pregovora o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Autorka polazi od ocene da su sve parlamentarne stranke u Srbiji (sem LDP-a i koalicione grupacije oko nje) nacionalističke (u dobroj meri i DS) jer ne pristaju na otcepljenje Kosova. Štaviše, kad bi stranke koje čine vladu nekim čudom i pristale na to, dodaje Bekova, ona bi pala, a radikali došli na vlast. Novina je što ona odbacuje podele stranaka na demokratske i nedemokratske kao glavno merilo kojeg bi, u pristupu Srbiji, trebalo da se drži EU. Umesto toga, sugeriše razlikovanje prozapadnih sa jedne, i nacionalističkih partija sa druge strane. Njen zaključak je: da bi demokratski razvoj bio moguć, neophodno je da nacionalizam bude eliminisan, ali to nije moguće sve dok se Srbija ne odrekne Kosova.

Iz svega ovoga ispostavlja se da „nacionalizam“ kod Srba predstavlja nastojanje da se očuva celovitost državne teritorije i da se ne dozvoli albanskoj nacionalnoj manjini da na njoj formira (još jednu) albansku državu. Mojim rečima – Srbi, po Bekovoj, ne bi bili nacionalisti samo ako bi se ponašali samodestruktivno i mazohistički. Onda se, međutim, postavlja pitanje koja to nacija pod kapom nebeskom ne bi patila od nacionalizma, pa, shodno Bekovoj, i od nedemokratičnosti? Tako je to kad se ne promisli pažljivo to što se iskazuje, pa se dolazi u sukob i sa zdravim razumom.

Pošto kod nas nemaju izgleda da na izborima pobede oni koji bi predali Kosovo, onda bi – a šta drugo – EU trebalo da ih pritiskom dovede na vlast kako bi ga se odrekli i time omogućili Srbiji da postane demokratska zemlja i članica EU! Autorka je, vidimo, u sukobu i sa elementarnim poimanjem demokratije iako se na sva usta zalaže za nju.

*****

Ambasador Nemačke u BiH Mihael Šmunk izazvao je opravdanu buru kod Srba i Hrvata kad je skoro izjavio: „Najvažniji cilj ustavne reforme trebalo bi biti da od BiH stvorimo naciju.“ Samo, kako zamišlja da se to može postići kad se dobro zna da u Bosni i Hercegovini već postoje tri nacije ? Utopijskim silovanjem stvarnosti, od koga, zašto, po koju ljudsku i drugu cenu – sve su to sitnice koje Šmunka i ne dotiču. Ako ništa drugo, zašto prenebregava iskustvo SAD koje su pretrpele krah već u početku nastojanja da od šiita, sunita i kurda silom stvore jedinstvenu iračku naciju. Neka odgovori i na pitanje šta se to kod njega zbilo i sa principom slobodnog nacionalnog samoopredeljenja. Uostalom, da li bi tako nešto preporučio jednoj Španiji ili Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije? Pošto je istovremeno i univerzitetski profesor, Šmunk sigurno zna da tako nešto nije uspelo ni dvema carevinama, Turskoj i Austrougarskoj. Verujem da mu je poznato i to da ni jugokomunistički internacionalisti nisu upražnjavali takav eksperiment. Preostaje da se upitamo zašto naše vlasti ne reaguju na takve i slične pokušaje revizije Dejtonskog/Pariskog sporazuma.

SRPSKO PITANJE NASPRAM ALBANSKOG

Ovim (pod)naslovom namerno ističem da je problem znatno širi od kosmetskog. Poznato je da, pored Srbije, dosta Srba ima i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, pa i Makedoniji, kao što ima puno Albanaca u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori, a ne samo Albaniji. Verujem da bi se retko ko iznenadio kad bi se u ispitivanju javnog mnjenja ispostavilo da se ogromna većina kako Srba, tako i Albanaca, izjašnjava za ujedinjenje sa svojom državnim „maticama“.

Svođenje „preostalog“ (iz SFRJ) nacionalnog pitanja na KiM pogoduje onima koji žele da ga ograniče na tu teritoriju pošto su tamošnji Albanci više nego ubedljiva većina i takođe hoće da ga tretiraju na potpuno „jedinstven“ način, umesto da i na njega primenjuju opšta načela, standarde, pravila, merila međunarodnog prava za nacionalne manjine.

Dok vodeće zapadne zemlje neguju svojevrsni univerzalizam u tretmanu nacionalnih većina i manjina (unutrašnje ustrojstvo nekih od njih čak i ne poznaje termin „nacionalne manjine“, pa onda ni „nacionalne većine“, nego samo pojam „građanina“), dotle one u suprotnom duhu singularizma pristupaju Kosmetu kao tobož „jedinstvenom slučaju“. Eto šanse za kritičare zapadne demokratsko-kapitalističke ideologije i imidžologije da njen deklaratorni univerzalizam uhvate na delu u teškoj protivrečnosti sa singularizmom u praksi.

Više puta sam iznosio mišljenje da je američka politika prema Kosmetu u krizi i da je neophodno njeno temeljno preispitivanje. Zato i sada predlažem da se oformi jedna studijska grupa za Kosmet, na čelu sa Brentom Skokroftom (ili Džonom Boltonom) i Lijem Hamiltonom. Ta grupa bi trebalo da konsultuje sve relevantne faktore u Srbiji i regionu, SB UN, Kontakt grupu, EU, NATO, OEBS, Savet Evrope, i potom američkim vlastima predloži novi prilaz kosmetskom problemu. Njen predlog, naravno, ne bi trebalo da dobije bilo kakav povlašćen tretman u međunarodnim krugovima.

U novije vreme sve više se pominje podela Kosova – podsećam da je njen inicijator pre više godina bio Dobrica Ćosić. On je to, međutim, sugerisao u okviru mogućeg načelnog rešenja nacionalnih pitanja na Balkanu. Umesto toga, razgradnja Jugoslavije odvijala se, nažalost, duž administrativnih linija koje su delile njene republike. Da je poštovan princip nacionalnog samoopredeljenja, danas bismo videli, recimo, Srbiju, RS, RSK i Crnu Goru u jednoj državi, zatim prekomponovanu Hrvatsku, manju muslimansku Bosnu… Tada nije poštovan princip nacionalnog samoopredeljenja, a sada – kada je to na štetu Srba – priznaje se čak i jednoj nacionalnoj manjini (Albancima na KiM). To je glavni razlog što je danas ideja teritorijalne podele Kosmeta zakasnela. Drugi razlog je što srpska strana treba i mora da nastavi sa insistiranjem na poštovanju međunarodnih granica (ne mogu se u toku utakmice menjati pravila).

Zato kao prvu fazu rešavanja (a ne rešenja) kosmetskog problema vidim upravno funkcionalnu, a ne teritorijalnu podelu. To znači da onaj deo u kome su Albanci bili većina pre dolaska NATO trupa treba da bude podveden pod upravu EU (ali samo shodno novoj rezoluciji SB o predaji KiM iz ruku UNMIK-a u ruke EU, uz dalje važenje Rezolucije 1244), dok bi drugi deo u kome su većina bili Srbi pre proterivanja i bekstva trebalo da bude pod upravom Beograda. Taj albanski deo imao bi nadziranu, ali i krajnje proširenu i produbljenu autonomiju (sve do granice pretvaranja u državu). Samo – da se potpuno razumemo – on ne bi smeo da ima vojsku, nego samo policiju, to je u vitalnom bezbednosnom interesu i Srbije.

Naravno, za celu tu „priču“, u izvesnom smislu, biće presudni odnosi SAD i Rusije, koji stalno osciliraju između partnerstva i rivalstva. Mi, svakako, ne treba da se radujemo njihovom zaoštravanju, a još manje da biramo između njih, već da podstičemo njihov dijalog. I za nas Srbe bilo bi najbolje da u njemu učestvuje i EU, u koju smo se opravdano uputili.

(Autor je univerzitetski profesor i predsednik Srpsko-američkog centra u Beogradu.)