Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Politiku

   

Direktno

Ljubodrag Stojadinović

DRUGA NAJDUŽA NOĆ

Suvišni vodvilj trajao je nepravedno dugo, držeći ovaj narod pred svojim reprezentativnim ogledalom

Kako izgleda, Tomislav Nikolić se malo našalio i ponudio Srbiji izlaz „iz ove situacije” jednim spasonosnim vanrednim stanjem. Moguće je da takva najava ipak nije bila tipična duhovitost predsednika srpskog parlamenta, nego ozbiljno testiranje demokratske kulture nacije. Vanredno stanje zaista može biti spas od anarhije, ali i pogubno oktroisanje svih normi koje garantuju ljudska prava i slobode. Ali, Nikolić je docnije objasnio, nije mislio to što je rekao.

Do one duge skupštinske noći, ipak smo bili uvereni da živimo u uređenom svetu. Demokratija nije ništa drugo nego procedura, opstrukcija političkih ideja boljim predlozima, dugo traganje za najboljim rešenjem.

Ali, šta smo mi videli? Jednu upornu negaciju parlamentarizma, silne, nekontrolisane emocije koje dolaze iz redukovanog razuma. Prostaštvo posle koga nema mnogo nade, verbalnu destrukciju koja podstiče nasilje. Taj suvišni vodvilj trajao je nepravedno dugo, držeći ovaj narod pred svojim reprezentativnim ogledalom. Jesu li to zaista najbolji od nas? Jesmo li ih zaista mi izabrali?

Ipak su ta pitanja samo mlaka odbrana od stvarnosti. Naravno da smo ih birali, i možda su ti koloritni likovi koji su imali onaj nezaboravni nastup, zaista krem ovoga društva. To su, nekoliko puta, neki od njih i sami rekli: „Mi smo politička elita!” Ako bolje pogledamo, izgleda da je to što smo videli zaista najbolje što imamo. I eto je pred nama velika gomila razloga za strepnju i nespokoj, upravo pred tim teškim saznanjem. To je naša elita, druge nemamo.

One noći, definitivno se rasklimao „demokratski blok”. Naravno, ako tako nešto uopšte postoji, i ako se rascepi, raskoli i kanjoni unutar te nesolidne, uslovne koalicije još mogu krpiti i lemiti. Bilo je novih i jakih političkih flertova i skandaloznih preobražaja. Ali, to je politika, u njoj su interesi i jaka ljubav prema vlasti trajniji od svake etike. No, kako su se ipak dogovorili oko vlade, mnogi ispad bi mogao biti zaboravljen.

Ipak, nije politička zadrtost i dominacija „malih interesa” bilo ono najgore što se dogodilo u najdužoj noći. Bilo je tu mnogo izliva mržnje, lava od teških reči se kretala svuda i na sve strane, pa koga dohvati.

Da li smo se već tada silovito vratili u devedesete? Ma ne, to bi bilo suviše opšte mesto. To što se događalo imalo je u sebi primese trijumfalnog revanšizma. Neki ljudi koji su obeležili devedesete, nisu nigde ni odlazili.

Ali, hteli su svima da kažu da su se konačno otarasili petooktobarskog stresa, pa su orni da krenu dalje, a ne da se vraćaju u svoj potrošeni zenit. Misle da je ono što je prošlo bilo njihovo vreme, ali su malo pogrešili te su izgubili. Sada su sigurni da je i ovo njihovo vreme, jer pobednici iz oktobra ne znaju šta bi sa svojom pobedom. Skoro da ih niko više ne može razlikovati od poraženih.

Predsednik socijalista je, na primer, svoju agresivnost izoštrio do kraja, postao je napadni, sveznajući hroničar srpske političke povesti, pravi skupštinski militant koji kabaretski imitira svog partijskog praroditelja.

Vučić i Dinkić su se podžapali, do same granice tuče. Tipičan srpski politički strip, jedna svađa koja sasvim priliči atmosferi kvantaške pijace. Odatle i „lopovi”, „ubice”, „izdajnici”. A zatim i vesela razmena lascivnih parabola druge dvojice nesolidnih partnera „o ušima i hulahopkama”.

Predsednik Skupštine je izabran na razmeđi između razmetljive vulgarnosti poslaničke družine, i neizbežne pospanosti. Tako je to sa glasanjem u ranu zoru. Gledajući samu formu, sve je bilo u skladu sa procedurom. Svako od onih ljudi mogao je da se kandiduje za spikera parlamenta. Naravno, i Toma Nikolić. To što je izabran glasovima onih koji su ga (valjda) rušili pre sedam godina, ne utiče na konačan rezultat. Niti na njegovu regularnost. Reklo bi se da je sve u redu: Toma, pa šta?

Pa, ništa! Oni koji su ga izabrali mogu i da ga smene, ako su ga već jednom rušili, mogu to ponovo. Nikakva šteta.

U toku one jurodive rasprave, Nikolić je bio upadljivo uzdržan. Samo je nekoliko puta ponovio da neće u vladu. Ni sa kim. Neće i gotovo, pa nek priča ko šta hoće.

Ali, kad je seo na stolicu odakle je ustala Borka Vučić, rekao je samo ono šta je želeo. Predsednik našeg parlamenta ne bi bio protiv da postanemo ruska provincija. A ne, recimo, kolonija Evropske unije. To je vrlo zanimljiva, krajnje nespretna paralela, ali i teza za palanačke politikante, nedostojna političkog lidera.

Ako taj ekspresivni „istočni greh” Nikolića razumemo kao akutni izliv jakih emocija, ispad o „vanrednom stanju” nešto je sasvim drugo. Na primer, probna ideja o tome kako je najlakše vladati Srbijom. Sedeći tek dva dana na onoj stolici u srpskom parlamentu, Nikolić možda nije stigao a ni morao da razume: ovde to (zasad) ne može da prođe. Vlada će biti sastavljena, a to znači da nas čeka bar još jedna najduža noć.

 

 
 
Copyright by NSPM