Vladan Stanković

KADA POLITIKA POSTANE GEOPOLITIKA

Država Srbija se ponovo nalazi pred izazovima sa kraja devedesetih godina prošlog veka: nerešen problem južne pokrajine, nepodnošljiva ekonomska situacija praćena tajkunizacijom, neobuzdana korupcija državnih organa, ogoljena i gruba partokratija, katastrofalna socijalna situacija praćena stvaranjem izrazito klasnog društva...

U svom ekspozeu premijer Koštunica je pitanje Kosova i Metohije opravdano označio za fundamentalno pitanje u programu rada svoje buduće Vlade. Vlada je nakon mučnih pregovora, i ucena sa svih strana konačno formirana, i na prvi pogled je delovalo da problem južne sr p ske pokrajine, ne može predstavljati kost u grlu koalicionim partnerima. Naime i DSS, ali i DS (kao većinski partner u vladi) tvrde da Kosovo i Metohija predstavlja neotuđivi deo suverene države Srbije.

Oba koaliciona partnera, i njihove političke vođe (predsednik Republike i premijer ), ostali sučvrsto pri stavu da se rešenje statusa može tražiti samo u okviru mandata Ujedinjenih nacija. Oba visoka funkcionera složila su se i sa tim da nova rezolucija ne može biti doneta, a da pri tome ne poštuje postojeću rezoluciju (12-44), kojom se bar nominalno garantuje status KiM u okviru države Srbije. Međutim, problem KiM se iz Ujedinjenih nacija seli na teren odmeravanja snaga SAD - a i Ruske federacije, dve stalnečlanice Saveta bezbednosti, koje su itekako zainteresovane za rešenje problema.

SAD imaju jasnu strategiju u vezi KiM. Južna srpska pokrajina mora dobiti nezavisnost, to je stvar procesa, koji je stigao do kraja, a od Srbije se samo zahteva da to stanje prihvati kao realnost, i dašto pre normalizuje odnose sa novonastalom državom. Sa druge strane, Rusija je po prvi put u svojoj novijoj istoriji, od propasti SSSR - a videla priliku da se vrati na međunarodnu scenu: privredno, vojno i energetski ojačana. Ona zahteva samo jednu stvar: poštovanje međunarodnog prava. Po njoj KiM ne mo gu biti nezavisn i, jer su sastavni deo drugečlanice UN - a.

U takvoj situaciji premijer Koštunica najpre stidljivo, a zatim sve izraženije govori o strateškom savezu sa Ruskom federacijom . U igru ulazi geopolitika . Koštunica je, hteo - nehteo, taj savez morao da proširi i na druge segmente društvenogživota. U takvoj poziciji, Srbija se strateški, istina bojažljivo, okreće ka Rusiji. Stvar se sa DS - om zaoštrava kadačlanovi kabineta iz DSS - a sve učestalije govore o formiranju NATO - države na prostoru KiM. Demokratska stranka predsednika Tadića ječvrsto opredeljena za atlantske integracije, Demokratska stranka Srbije je to bila u početku. Verovatno i danas u samom vrhu DSS - a ima onih koji su po tom pitanju bliži DS - u nego radikalima, ali se ta mala ali uticajna manjina trenutno primirila, i ne izjašnjava se odmeravajući ishod situacije. DSS u izboru: Kosovo i Metohija ili EU bira KiM. DS tvrdi da su mu podjednako važna oba cilja.

Međutim, da li je baštako? Ako atl a ntistička struktura nastavi da pritiska zvanični Beograd po tom pitanju, postavlja se pitanje kako bi postupili Tadići njegov DS? Stiče se utisak da su SAD iz svog geostrateškog interesa pustili DS i Tadića niz vodu. Ponovo je geopolitika važnija od politike . Onošto je izvesno, to je da Srbija za sada nije popustila ... SAD nisu ostvarile svoj cilj da kroz Savet bezbednosti izdejstvuj u nezavisnost KiM, ponajpre zbog principijelnog stava predsednika Putina.

Nova runda pregovora biće pokušaj da SAD ipak ubede Kremlj da popusti, i da prepusti SAD - u punu kontrolu Balkana. Malo je verovatno daće se to i desiti. U tom slučaju sledi jednostrano proglašenje nezavisnosti vlasti u Prištini i unilateralno priznanje zaintereosvanih međunarodnih subjekata. Premijer je najavio da vlada Srbije razrađuje mehanizme odgovora na tu moguću situaciju. Čak i da ima odgovor na to, za Srbiju slede turobni dani. Činjenica je da će SAD i njeni najbliži sateliti u Evropi odmah priznati takvu tvorevinu. Sa druge strane, mnogi je neće priznati, bar ne odmah...

U tom procepu vremena "nadgledane nezavisnosti", kako govori zvanični Vašington, Srbija će ući u fazu tajvanizacije svoje južne pokrajine. Da li će broj država koji će priznati Republiku Kosovo (ili Dardaniju) biti veliki zavisi od siline odgovora vlasti u Beogradu. Međutim, koliko će dugo Srbija odolevati tome da lavina država ne prizna takvu tvorevinu, ne zavisi samo od odlučnosti premijera Koštunice, već ponajviše od partijskih struktura koje budu participirale u nekim budućim vlastima. Već je danas izraženo mišljenje da je šest političkih grupacija u Srbiji podeljeno na dva bloka: nacionalni blok (narodnjaci, socijalisti i radikali), i atlantistički (DS, G17+, i LDP). Ove stranke, međutim, međusobno nisu kompaktne; DSS je u vladi sa DS-om i G17+, a socijalisti bi da zamene opozicione klupe učešćem u vladi sa DSS-om, ali i DS-om.

Na svu ovu kombinatoriku računa i zvanični Vašington, ali i zvanični Brisel, kao njegov mlađi brat. Logika je da Srbija neće moći dugo da vodi kampanju protiv nezavisnog Kosova. Zapad će i dalje Srbiju držati u nekoj vrsti lagane izolacije. On će Srbiju nastojati u međuvremenu da reformiše i iznutra, podgrejavajući socijalno nezadovoljstvo koje se već danas očituje kao posledica nesposobnosti, nekompetentnosti i korumpiranosti političkih elita. Otuda je već danas jako važna dugoročna strategija za odbranu KiM... Postavlja se ipak jedno zdravorazumsko pitanje: da li se takva strategija može planirati sa saveznicima iz tabora onih koji u izboru između KiM i EU ne kažu KiM? U jednom trenutku atlantski savez ispostaviće izbor: Kosovo i Metohija ili EU? Kako će tada reagovati Tadić i Dinkić?

Proces opkoljavanja Srbije, tu se nažalost neće završiti...

(Vladan Stanković, Institut za političke studije, Beograd)