Nostalgija sile, san o samostalnosti

Žan-Mari Šovijea*

”Nova Rusija” Vladimira Putina

* u saradnji sa Anik Luvio, novinar, Brisel

Bilans pobede: početkom 2007, bruto društveni proizvod Rusije najzad se izjednačio sa onim iz godine 1990. Posle depresije devedesetih godina, zemlja je šest godina zaredom u ekonomskom usponu – u proseku 6 odsto godišnje. Naftnom bogatstvu pridodati su uspesi u drugim granama (metalurgija, aluminijum, industrija oružja, poljoprivreda i prehrana), visok porast potrošnje porodice, vraćanje spoljnog javnog duga, i u pet godina udvostručavanje troškova školstva i utrostručavanje budžeta za zdravstvo. Na opšte iznenađenje, neke ruske firme uspešno su nastupile na transnacionalnom kapitalističkom tržištu.

Ali je napredak na staklenim nogama. Više siromaštva i nejednakosti nego u sovjetsko vreme, i Rusiji su potrebni investitori da bi nadvladala svoje slabosti: beg kapitala, odliv mozgova, slaba infrastruktura, tehnološko zakašnjenje koje se povećalo u odnosu na druge zemlje koje su industrijalizovane, smanjenje životnog veka stanovništva. Ekonomista Žak Sapir pak predstavlja godinu 2006. kao „godinu strateške reorijentacije (1)”, sa pojavom industrijske politike koja je proizašla iz svesti o činjenici da ekonomija ne može nekažnjeno da zavisi isključivo od dobiti na gasu i nafti. Odatle proizlazi neophodnost državnog intervencionizma, protivno mišljenju međunarodnih organizacija i ruskih liberala – rasprava se vodi pre svega o upotrebi fonda za stabilizaciju koji je težak skoro 80 milijardi dolara.

Za novog američkog ministra odbrane Roberta Gejtsa, „Vladimir Putin pokušava Rusiji da povrati status velike sile” i da „ponovo iznedri nacionalni ponos (2)”. Po istraživanjima javnog mnjenja, time je pridobio 70 do 80 odsto stanovništva, naročito u imućnom srednjem staležu i dobro plaćenoj radničkoj aristokratiji. Ako je verovati Ljilji Ovčarovoj, iz Instituta za socijalnu politiku, realne plate dostižu 80 odsto u odnosu na one iz 1989; potrošnja je povećana za 167 odsto. Radi se, naravno, o prosecima koji ne ukazuju na društvene razlike. Ali ako siromaštvo i uzmiče, ono ostaje endemsko i nejednakost se povećava – naročito zato što je tržišna logika nadvladala sovjetsku socijalnu zaštitu.

Bilans petnaest godina tranzicije zaslužuje da bude preispitan i ispravljen, strogo (3), i procenjen ponovo uzevši u obzir „skrivenu stranu” koju čini „neformalna” ekonomija i društvo (4).

Predsednik Putin nema ničeg zajedničkog sa Hugom Čavezom ili Evom Moralesom: protivno želji većine naroda, nije stavio pod znak pitanja „ kriminalne privatizacije” devedesetih godina niti je renacionalizovao ključne sektore nacionalne ekonomije u cilju stvaranja društvene tržišne ekonomije. Nije otvarao istrage nad „lopovskim” oligarsima, ako izuzmemo one koji su imali političke ambicije (5).

Posle kolebanja između ultraliberalizma i etatizma, opredelio se za kompromis razuveravajući novi sloj vlasnika, kao i Zapad: restauracija države i suvereniteta, potčinjavanje oligarha, ali poštovanje tržišne ekonomije.

Kakav razvoj treba da da podsticaj ekonomskom rastu? „Udvostručavanje bruto nacionalnog dohotka bez modernizacije ekonomije, to bi bila tužna pobeda”, objašnjava g. Leonid Grigorijev, predsednik Instituta za energetiku i finansije. „Veliki deo populacije, pre svega omladina i poslovni krugovi, primili su k znanju novu realnost: zemlja je srednje razvijena, ima sirovine i velike socijalne razlike. Ovih petnaest godina izgubljene su za nauku, i generacija koja je posle rata dobro obrazovana u dobi je kada se ide u penziju. (…) Investiranje koje je oživljeno u poslednjih pet godina, predstavlja manje od 20 odsto bruto nacionalnog dohotka i trećinu kapitala koji je investiran 1990 (6).”

Velika promena dogodila se 2003, sa drugim mandatom g. Putina, kada je on poverio državnim preduzetnicima po svom izboru važan sektor tečnih goriva – koji je delimično oduzet od oligarha, koji su ga pak kupili po „prijateljskoj ceni” zahvaljujući privatizaciji iz Jeljcinovog vremena (7). Ako zaštita strateških dobara i ne ograničava njihovo otvaranje ka stranom kapitalu, obeležena je – sa ofanzivom javnih monopola nad energijom, Gazpromom i Transneftom – strategijom čija je namena da se predupredi politika „potiskivanja” ruske moći koju su preduzele Sjedinjene Države od 1991. To je bio, sećamo se, smisao proširivanja Organizacije severnoatlantskog saveza (NATO) i vaspostavljanje energetskih koridora koji su alternativa ruskoj mreži. Osim toga, radi se o obnavljanju zajedničkog ekonomskog prostora Evropa – Azija koji ne isključuje partnerstvo između Evrope i Rusije.

Ova strategija Kremlja trpi poraze na jugu Kavkaza, ali beleži uspehe u Ukrajini, gde 60 odsto stanovništva nije naklonjeno ulasku u NATO, kao i u Kazahstanu i Belorusiji: ona će morati da se odrekne svog „anahronog” sistema i šire da se otvori ka ruskom kapitalu. U isto vreme, Moskva razvija svoju saradnju sa Kinom, kao i sa Indijom i muslimanskim svetom. Predsednik Putin govori – kao prilikom otvaranja vojnog obaveštajnog centra (GRU), 8. novembra – na dramatičan način o međunarodnoj situaciji, izrazivši svoju zabrinutost za „ unilateralne poteze” Sjedinjenih Država, za nove sisteme strateškog oružja koji zahtevaju „prigodan odgovor” i spominje i spoljnu podršku „terorističkim akcijama” u Rusiji.

Kome koriste zločini?

Veliki broj novinara daje jednostavno objašnjenje za seriju atentata s jeseni 2006: Kremlj time navodno eliminiše svoje protivnike. Čim je stvar počela da izgleda složenije, nestala je sa naslovnih strana naših medija. Ruska štampa pak nastavlja da istražuje izmešane tragove. Posmatrači podvlače neke podudarnosti. Ubistvo novinarke Ane Politkovskaje dogodilo se 7. oktobra, na rođendan g. Putina, i to u trenutku kada je on na putu u Nemačkoj, koji je vrlo važan za evro-ruske odnose. Isto tako, smrt trovanjem, 23. novembra Aleksandra Litvinjenka, bivšeg agenta Federalne službe bezbednosti (FSB) i ratnog druga oligarha Borisa Berezovskog – podudara se sa rusko-sovjetskim skupom u Helsinkiju.

I druga ubistva udariće u samo srce vlasti: 13. septembra, potpredsednika Centralne banke Aleksandra Kozlova, i sredinom oktobra, Aleksandra Plokhina, direktora Banke za spoljnu trgovinu. Obojica su igrala ključnu ulogu u strategiji g. Putina, prvi u borbi protiv organizovanog kriminala, drugi u učestvovanju u sektoru evropske aeronautike. „Otac ruskih reformi”, g. Jegor Gajdar umire 24. novembra u Dablinu, pošto mu je pozlilo, što je takođe u istoj „seriji”.

G. Anatolij Čubais takođe razmatra i mogućnost udara na Kremlj i njegove odnose sa Zapadom, spominjući g. Berezovskog – što je hipoteza koja se i na drugim mestima mogla čuti (8). Na pitanje „kome koristi zločin?”, u svakom slučaju ne može se odgovoriti: „Putinu”. Za italijanskog specijalistu Đulijeta Kijezu, svi ti atentati predstavljaju „ jasan pokušaj diskreditovanja Rusije, stavljanja na optuženičku klupu. To je korisno izvesnim krugovima u Rusiji, u Evropskoj uniji i nekim delovima Bušove administracije (9)”.

Još su 1993. očigledna (u upotrebi tenkova protiv Skupštine), „uzmicanja demokratije” a o njima se žučno govori tek odskoro. Zapad je bio po strani tokom dva rata u Čečeniji, i počeo je da diže glas tek... nakon udara 2003. na privatnu petrolejsku grupaciju Jukos: po jednoj verziji, o kojoj se retko govorilo u štampi, ova grupacija se spremala na stapanje s Sibneftom i pripremala je sa Ekson-Mobilom i Ševron-Teksakom masovni ulazak američkog kapitala u sibirsku naftnu industriju, uoči rata u Iraku (10).

Tada je napravljen prvi korak u „renacionalizaciji” energije, na štetu nekih ruskih i stranih interesa koji su usko vezani. G. Putin je tada odlučno okrenuo leđa ultraliberalnoj struji na „čileanski” način, koju je predstavljao njegov savetnik Andrej Ilarionov – koji je krajem 2005. dao ostavku uz reči: „Rusija je postala neka druga zemlja, ona više nije slobodna (11) . ”

Na „antiruskom samitu” u Vilnusu, maja 2006, američki potpredsednik Ričard Čejni optužio je Rusiju za „autoritarna skretanja (12)”. U poretku država napravljenom po ekonomskim slobodama, Rusija pada na 102. mesto (od 130). Transparency International Rusiju stavlja na prvo mesto među korumpiranim državama. Što se tiče slobode štampe, Reporteri bez granica stavljaju je na 147. mesto (od 168), iza Sudana i Zimbabvea! Tačno je da je audio-vizuelni sektor stavljen pod izvesnu kontrolu, kao i popularna štampa, zatim elitna štampa koja je ostala vrlo liberalna i delimično kontrolisana, sve doskoro, od strane g. Berezovskog – koji je pre nekog vremena odustao od čuvene grupacije Komersant, koja je bila udarna pesnica tržišne ideologije devedesetih godina. U istom duhu vlast stavlja pod strožu kontrolu nevladine organizacije, ruske i strane.

„Meki autoritarizam”, daje dijagnozu g. Gajdar, koji u Putinovoj eri razlikuje dve faze. Od 2000. do 2002, sprovođenje reformi, sa Skupštinom i medijima koji su relativno nezavisni, pod uticajem moćnih organizacija preduzetnika. Godine 2003-2004, hod ka „dekorativnoj” demokratiji, kojom se upravlja, u kojoj guverneri i predsednici republika više nisu izabrani, već imenovani. Odlučnije, g. Gari Kasparov smatra da je g. Putin „ uz nekoliko nijansi, obnovio sovjetski sistem ” i „ostvario Gorbačovljev san: autoritarni režim i ograničene reforme”. On čak govori o „Musoliniju u Moskvi (13)”. G. Lev Ponomarjev je na čelu pokreta za ljudska prava, i on ne isključuje mogućnost... „nacističkog državnog udara ”.

Sedmi novembar ostaje nezvanični rođendan oktobarske revolucije 1917. Godine 2006. je komunistički defile zabranjen: demonstranti Komunističke partije g. Genadija Zjuganova (KPRF) moraju da se zadovolje trotoarima da bi stigli, pod strogom kontrolom policije, do mesta mitinga koji je odobren. Ima ih desetak hiljada, prilično starih, uz pomoć grupa mladih radikala: Komunistička omladina (RKM), Avangarda crvene omladine (AGKM), Nacional-boljševička partija (NBP) Edvarda Limonova. Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja (liberalnim), boljševička revolucija „sve je popularnija ” među generacijama koje pristižu.

U cilju zamene tradicije od 7. novembra, g. Putin je vaspostavio novi praznik, 4. novembar, Dan nacionalnog jedinstva. Taj praznik okuplja u Kremlju predstavnike vera i svetske ruske dijaspore, među kojima i princa Dimitrija Romanova, naslednika dinastije prognane godine 1917. „To je prva proslava događaja iz presovjetskog vremena”, precizira njen promoter: 4. novembra 1612, istovremeno je Kremlj oslobođen od Poljaka, i stavljena je tačka na „nemirna vremena” (1598-1612) i to je bio uvod u krunisanje Mihaila I , prvog cara dinastije Romanov (21. februar 1613). Čudna simbolika: da li je potrebno ponovo „osloboditi” Rusiju od okupatora i remetilaca? Podariti joj cara?

Sasvim je druga predstava koju fašisti imaju o „oslobađanju”: „Rusija Rusima“, urlaju oni tog 4. novembra 2005, između uzvika „ Sieg heil !” koji su skandirani na nemačkom, uz hitlerovski pozdrav. „Sramota, nikad više !”, kaže gradonačelnik Moskve Jurij Luškov, koji je zabranio taj „ruski marš“, 4. novembra 2006. Osam hiljada policajaca je mobilisano i oni potiskuju grubo nekolicinu neonacista iz okoline železničkih stanica i metroa. Obrijane lobanje bile su osuđene na škrgutanje zubima.

Antikavkaska pobuna

Ovaj pokret okuplja Pokret protiv ilegalne imigracije (DPNI) g. Aleksandra Belova, Stranku nacionalne snage Rusije (NDPR) g. Aleksandra Sevastijanova, Slovenski savez (SS, skraćenica koja se ponosno ističe) i Nacionalno rusko jedinstvo (RNE) koje je ovog puta imalo naredbu da ne ističe kukasti krst. Ove grupe imaju podršku pravoslavnih verskih pokreta (koji nisu priznati od strane Crkve) i kozačkih grupacija. Još jedna podrška: g. Dimitrija Rogozina, lidera Socijal-nacionalističke partije Rodina (Otadžbina), još jedna izborna formacija koja je rođena 2003, i koju su napustili levi elementi optužujući je za ksenofobne tendencije. Što se tiče glavnog urednika nedeljnika Z avtra , Aleksandra Pohanova, uticajnog pisca koji je povezan sa evropskom Novom desnicom, on poziva na lov na azarbejdžanske „mafijaše” (14). Koliko ih je? Najviše 3 000...

U zemlji od 143 miliona stanovnika smatra se da je „fašističkih” simpatizera i „skinsa” nekih 50 000 ljudi. Ono što je naročito zabrinjavajuće jeste nasilnost njihovog delovanja, koje je često praćeno ubistvima, koja su eho njihove antiimigracione demagogije. Ipak, po izvorima bliskim Kremlju, „polovina” tih demonstranata od 4. novembra bili su „tajni agenti bezbednosti”. A neki odgovorni ljudi u policiji misle, kao i njihovi caristički prethodnici, da iskoriste ili izazovu „narodne pokrete” da bi se suprotstavili „terorističkim revolucionarima”.

Svedoci smo jačanja patriotizma. Ako i KPRF i njegov Savez nacionalpatriota propagiraju nostalgiju za SSSR-om, prevaziđeni su plimom nove generacije koja je stasala u školi grubog kapitalizma, u oblastima koje su upropašćene, sa strategijom opstanka i klasičnom potragom za žrtvenim jarcima koji bi bili podesni.

Otrežnjujući šok bila je antikavkaska pobuna 1. septembra 2006. u Konopogi, gradu u Kareliji. Rasistički pogrom? Jedna politikološka istraga Maksima Grigorjeva sugeriše da je kriza bila manje „međuetnička” a više socijalne prirode. Stanovnici su u anketi rekli da ih pre svega zabrinjava, i to ovim redom, siromaštvo (24 odsto), kriminal (19 odsto), nezaposlenost (16 odsto), terorizam (13 odsto), problemi u školstvu, problemi zdravstva i stanovanja (13 odsto) i korupcija državnih službenika (9 odsto). Sukobi između nacionalnih grupa bili su na poslednjem mestu, sa 2 odsto!

Ali oni su, pak, najviše prisutni u medijima. „ Zato što je lako kvalifikovati kao „nacionalno pitanje” sve ostale probleme “ , priznaju Izvestija (15). Ali vlasti žele isto tako i „da se napravi mesto za autohtono stanovništvo” u trgovini. Pod izgovorom modernizacije i higijene, vlasti nameću novu raspodelu trgovine na veliko i malo, a njima se bave ljudi sa Kavkaza. Osim toga, ljudi iz službi bezbednosti povezuju „etničke grupe” (neruske) prisutne na tržištu, i kriminal. Kako izbeći nove napade ksenofobije, koji su izazvani skorim izbacivanjem stotine Gruzina? Zvanično, predsednik tvrdi da predsedava Federacijom koja je multinacionalna i multikonfesionalna. Ipak, integritet ruske teritorije i geopolitički interesi Moskve opravdavaju „antiterorističke operacije” koje su zarazno surove, kao što je to slučaj sa Čečenijom koja je arhetip takvog odnosa.

U zemlji u kojoj je jedna petina stanovništva muslimanska, „opasnost od nacionalističkog ekstremizma postoji”, podvlači predsednik Tatarstana Mintimer Šamajev. „ Za državu koja je multinacionalna, to je vrlo opasno. Neophodno je reagovati na i najmanju pojavu šovinizma.” A bivši premijer Jevgenij Primakov potvrđuje da ruski muslimani „ nisu imigranti, kao u velikom broju zapadnih zemalja, nego autohtono stanovništvo. Nema druge države u kojoj je starinačko stanovništvo većinski hrišćansko a manjinski muslimansko (…) a koje je zajednički živelo, kao u Rusiji, i kulturno se proželo stvorivši originalnu zajednicu. Istovremeno, jedinstven je položaj Rusije kao mosta između Evrope i Azije (16).”

Da li će nov identitet Rusije biti rosijskaja, što će reći ruski u građanskom i multinacionalnom smislu, ili ruskaja, u etničkom i isključivom smislu? Pitanje ostaje otvoreno, i perspektiva masovne imigracije postavlja pitanja koja do sada nisu bila postavljana.

Ujedinjena Rusija (ER) imala je, 30. novembra 2006, kongres u Jekaterinburgu. Ona se nalazi na desnom centru, i stranka očekuje da dobije apsolutnu većinu glasova. Njen predsednik Boris Grizlov izjavljuje da je „ vladajuća partija” i na čelu zemlje za dvadeset godina. Prihvatio bi „ ideologiju liberalno-konzervativnog konsenzusa” i „suverene demokratije (17)”. Radi se ustvari o nekoj vrsti koalicije za „ predsedničku većinu”.

U obraćanju federalnoj Skupštini, aprila 2005, g. Putin je izložio analizu postsovjetske tranzicije koja je izazvala skandal na Zapadu. Pročitajmo je ponovo: Treba priznati da je pad SSSR-a bio najveća geopolitička katastrofa veka. Desetine miliona naših sugrađana i državljana našlo se van granica teritorije Rusije. Epidemija rasparčavanja zahvatila je i Rusiju. Štednja građana je obezvređena, stari ideali uništeni, veliki broj institucija ugašen ili reformisan na brzinu. Integritet zemlje je ugrožen terorističkim napadima i kapitulacijom posle Hasavijurta (prekid vatre iz 1996, koji je bio priznanje pobede čečenskih indipendista). Grupe oligarha koje su osvojile bezgraničnu vlast nad protokom informacija koje su bile isključivo u službi njihovih korporativnih interesa. Prihvaćena je kao „pravilo” beda masa. Sve to se dogodilo sa padom ekonomije u pozadini, finansijskom nestabilnošću, paralizom društvene sfere (18). 

Smatra se da ovakva analiza odaje „duh moći “ (deržavnost). Njen ideolog, Vladislav Surkov, suprotstavlja se onima koji bi želeli od Rusije na naprave „prirodnu etnografsku rezervu” i predstavlja „suverenu demokratiju” kao dolazak „pravde za svakog, za Rusiju u svetu”. I odbacuje „zatvoreno društvo sovjetsko-korejskog tipa” kao i pretvaranje zemlje u „rezervu sirovina za transnacionalne korporacije”. Svom silom on se obrušava na „ off shore  aristokratiju ”, koja je organizovala „liposukciju ekonomije”: beg kapitala od nekih 800 do 1 000 milijardi dolara, koji su diskretno prebačeni preko nekih 60 000 ruskih preduzeća off shore . Nasuprot američkim elitama, ruske elite, dodaje g. Surkov, nemaju nacionalnih obzira: „One žive u inostranstvu gde studiraju njihova deca i oni se bave svojim posedima u Rusiji kao što se plantažeri bave plantažama (19).”

Ka trećem mandatu...

Savez snaga desnice (SPS) organizovao je 16. decembra prošle godine zasedanje. Njeni novi rukovodioci Leonid Guzman i Nikita Beli ispoljili su optimizam: „Hvatamo pravac ka uspostavljanju kapitalizma u Rusiji, nastavku reformi iz devedesetih godina u interesu svih građana (20).” Ali od izbora 2003, SPS i partija Jabloko (takođe liberalna) nemaju više predstavnika u Dumi. Nasuprot tome, umereni liberali i dalje imaju ključna mesta u vladi – gospoda German Gref, ekonomije i reformi, i Aleksej Kudrin, finansija.

Sredinom novembra 2006, jezgro SPS-a, Liberalna Rusija, okupilo se u... banci. Tu su se našli najviđeniji demokratski intelektualci i vođe pokreta za prava čoveka: gđa Ljudmila Aleksejeva, predsedavajući Helsinškog odbora, g. Aleksej Simonov, iz fondacije Glasnost, istoričar Jurij Afanasijev, nekadašnji lider vrlo „jeljcinovske” Demokratske Rusije, sociolozi Tatjana Zaslavskaja, začetnik perestrojke, gospoda Lev Gutkov i Mark Urnov, politikolozi Igor Klijamkin i Tatjana Kutkovec, fizičar Georgi Satarov, predsednik Indem fondacije, blizak američkim fondacijama i vođa borbe „protiv korupcije”, ekonomisti Jevgenij Lasin i Andrej Ilarionov. Na polici su se tu našle i knjige nekih autora, dva stranca: Miltona Fridmana i Fridriha Hajeka (21)...

„Elita koja čini pet odsto određuje sudbinu ostatka stanovništva”, objašnjava g. Satarov. Nevolja je u tome što liberali više nisu deo te elite... Po njemu, svedoci smo povratka autoritarnoj mitološkoj svesti ruskog naroda. Agresivnost i potraga za spoljnim neprijateljima predstavljaju „neurotičnu reakciju autoritarne svesti na situaciju kojom se ne vlada”, i rukovodioci je podstiču u cilju poklapanja zemlje „moćnim talasom antiliberalizma”. To čineći g. Putin se igra čarobnjakovog pomoćnika, računajući „na snagu inercije sovjetskog internacionalizma”, sve rizikujući da ga taj talas poklopi. Liberalna kritika na metu stavlja i „skretanja” spoljne politike: distanca u odnosu na demokratski rat u Iraku, „simpatije” za Iran i Siriju, „ izdaju” u odnosu na Izrael (poziv Hamasu da poseti Moskvu), saradnja sa „socijalistom” Čavezom i drugim „ antiamerikancima”.

Radikalne demokrate prelaze u akciju: „oranžisti” g. Garija Kasparova. Čudno okupljanje oko njegovog Građanskog ujedinjenog fronta (OGF), koji uključuje i mlade liberale iz Jabloko, potom liberale g. Grigorija Javlinskog, nacional-boljševike (nacbolj) i staljiniste Radne Rusije g. Viktora Anpilova, ne zaboravimo nevladine humanitarne organizacije koje su u savezu sa Građanskim savezom Rusije. Liberalna desnica i raznorodna levica sve se više orijentišu ka svetom savezu protiv režima g. Putina; 16. decembra 2006, bilo ih je sve zajedno 2 000 na demonstracijama...

U vreme samita G8, avgusta 2006, ti desni liberali i „levičari”, okupljeni oko foruma Druga Rusija, koju velikodušno finansira američka fondacija National Endowment for Democracy (NED) , išli su dotle da traže... izbacivanje sopstvene države iz kluba velikih: „Politički”, afirmiše g. Kasparov , „Rusija ne može da bude član G8, jer za razliku od drugih članova ona nije demokratska. Ekonomski ona takođe ne odgovara kriterijumima jer je daleko od liberalnog i transparentnog sistema koji su prihvatile druge zemlje. Ovde država svuda igra sve veću ulogu (22)!”. Forum je čak bio počašćen posetom državnog sekretara Kondolize Rajs i britanskog ambasadora Tonija Brentona, koji je vrlo aktivan u podršci „disidentima”.

Ako je verovati g. Ilarionovu, „Putin je objavio (hladni) rat Zapadu”. Vladar Kremlja trebalo je da prihvati „ponudu prijateljstva i strateško partnerstvo” koje je predložio potpredsednik Čejni u Vilnusu, i da prizna blagotvorno dejstvo američkih fondacija u bivšem SSSR-u. Za Liberalnu Rusiju, vlastodršci „ne razumeju da sistem zapadne države jeste suština demokratije dok je ruski sistem autokratski. (…) Zapadne zemlje nikad nisu krile da imaju nameru da promovišu demokratiju da bi osigurale svoje nacionalne interese. Za njih, to je jedna te ista stvar. Demokratija, to nije samo najbolji način razvoja, već i garancija mira i instrument bezbednosti za demokratski savez država (23)”. ..

Regionalni izbori marta 2007, parlamentarni 2. decembra, predsednički 2. marta 2008: pobeda snaga koje su naklonjene g. Putinu sasvim je lako predvidljiva. Isto koliko i osporavanje rezultata od strane protivnika, u Rusiji i na Zapadu. G. Berezovski je najavio ton: „Sadašnji režim nikada neće dozvoliti poštene izbore, zato postoji samo jedan izbor: dolazak na vlast silom (24).” Taj čuveni borac „ demokratske revolucije” u Londonu, gde živi, uživa status političkog izbeglice.

Jedna nepoznata ostaje. Dve trećine Rusa želi ono što Ustav ne dozvoljava: da g. Putin dođe do trećeg mandata. Teško se da zamisliti njegov odlazak, tim više što pretendenti na mesto naslednika nisu naročito poznati (25). Spekuliše se o novim funkcijama koje bi mogao da vrši „otac stabilizacije” – govori se o predsedavanju strankom ili Gazpromom. Kakvu će politiku on voditi u odnosu na izazove koje predstavljaju demografska kriza, ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) i postnaftna era? Savez za predsedničku većinu još uvek nema kompas i pravi društveni projekat. Šta bi bilo od takve posade bez sadašnjeg predsednika na kormilu?

Scenario mirnog nasleđivanja vlasti nije, dakle, obezbeđen. Novi „posebni leševi”, napetost u odnosu na Zapad, podvizi Sjedinjenih Država u „demokratizaciji Bliskog istoka”, eventualni sukob u Južnom Kavkazu, postbušovska era u Vašingtonu mogli bi da izmene podelu karata. Osobine režima i mesto u svetu utanačiće se: druga „Nova Rusija “ je u začetku.

Fusnote:

1. Žak Sapir „La situation économiljue de la Russie en 2006”, in “Tableau de bord des pays d'Europe centrale et orientale“, Etudes du CERI , n°132 , Pariz, decembar 2006.

2. Izvestija, Moskva, 15. decembar 2006.

3. Videti Žan-Pjer Paže, Žilijen Verkej (Jean-Pierre Pagé, Julien Vercueil), De la chute du mur a la nouvelle Europe. Economie politiljue d'une métamorphose , coll. “Pays de l'Est”, L'Harmattan, Pariz, 2004.

4. Mirijam Dezer ( Myriam Desert ), „Le débat sur l'informel en Russie”, Etudes du CERI, CNRS, Pariz, 2006.

5. Gospoda Vladimir Gusinski, Boris Berezovski, Leonid Nevzlin i drugi oligarsi „u bekstvu”, kao i g. Mihail Hodorkovski, zatvoren, bili su optuženi zbog svojih „profita”, ilegalnih ili neopreznih, ali su naročito bili na meti zbog svojih političko-medijskih ambicija, koje su naljutile g. Putina.

6. Izvestija, 15. mart 2006.

7. Država ne „renacionalizuje”: ona obezbeđuje uz pomoć javnih preduzeća, mešovitih ili privatnih, uključujući tu i strani kapital, kontrolu strateških sektora (više od 30 % nafte umesto 10 % 2003, 51 % Gazporma, imesto 48 %, sve naftovode kojima upravlja Transneft) i druge oblasti u kojima Rusija smatra da treba da ima sve adute u svojoj ruci (nuklearna energija, aeronautika, naoružanje, i za sada, banke). Ona pak ima nameru da se više otvori za strani kapital u oblasti telekomunikacije, automobilskoj industriji, agro i prehrambenoj industriji, i u drugim sektorima u kojima Rusija svejedno neće biti konkurentna u okviru Svetske trgovinske organizacije (STO).

8. Pročitati članak Žaka Sapira u Figarou, Le Figaro , 5. decembar 2006. Gazda javnog televizijskog kanala ORT, potpredsednik Saveta bezbednosti i sekretar Zajednice Nezavisnih Država (ZND), g. Berezovski bio je siva eminencija Kremlja sve do leta 1999. i jedan od tvoraca uspona g. Vladimir Putina. Dok ga on nije uklonio...

9. Vlast, Mosva, br. 48, decembar 2006.

10. Pročitati Žerar Šalian, Ani Žafalian (Gérard Chaliand, Annie Jafalian), La dépendance pétroliere. Mythes et réalités d'un enjeu stratégilju e, Le Tour du sujet, Universalis, 2005.

11. www.orangerevolution.us/blog

12 . The Wall Street Journal , Nenj York , 27. decembar 2005.

13. U časopisima Politiljue internationale, Pariz, br.10, zima 2006; i u Wall Street Journal, 21. decembar 2004.

14. br. 44, novembar 2006.

15. 22. decembar 2006.

16. Jevgenij Primakov, Bliski istok na sceni i iza kulisa”, izdanje Rosijskija gazeta, Moskva, 2006.

17. Andranik Migranian u Izvestija , 13. decembar 2006.

18. (na ruskom) i njnjnj.kremlin.ru/eng (na engleskom).

19. Argumenti i fakti, Moskva, br. 33, 2006, i Moskovskie novosti, Moskva, br. 21, 2006.

20. Moskovskie novosti, 8. decembar 2006.

21. Milton Fridman (Milton Friedman): američki ekonomista, na čelu Čikaške Škole, veliki pobornik liberalizma, preminuo 16. novembra 2006. Fridrih Hajek ( Friedrich Hayek ) (1899 – 1992) : filozof i ekonomista Austrijske škole, zalagao se za liberalizam a protiv socijalizma i etatizma.

22. Le Soir, Brisel, 14. juli 2006.

23. “Kremaljska škola politikologije”, Liberalnaja misija, Moskva, 2006.

24. Argumenti i fakti , Moskva br. 49, decembar 2006.

25. Spominju se, između ostalih, imena gospode Dimitrija Medvedeva, šefa predsedničke administracije i direktora Gazproma, i Sergeja Ivanova, ministra odbrane.