Ivan Šijaković

ILUZIJA O DEMOKRATSKOM BLOKU

U državi Srbiji već četiri meseca ne funkcioniše Skupština, nema predsednika Ustavnog suda, deluje vlada u „tehničkom“ mandatu i donosi „alibi“ odluke, ne funkcioniše većina ostalih državnih institucija, a sve to zbog nemogućnosti da se formira nova vlada tri meseca nakon održanih izbora. Odgovornost za takvo stanje snosi, u ovom trenutku, grupa partija koje su analitičari i mediji nazvali partijama tzv. demokratskog bloka (DS, DSS, G17 plus, LDP). Očigledno je da se ove partije ne mogu dogovoriti o formiranju vlade i skupštinske većine, iako nastoje da ostave utisak na birače i građane da su na korak od konačnog dogovora. Čak i ako bi došlo do formiranja vlade (pod uticajem „pritiska spolja“), ona bi funkcionisala na bazi međusobnih ucena koalicionih partnera i lako bi došlo do njenog pada. Gde su uzroci takvog stanja? Kako je moguće razrešiti ove partijske zavrzlame, dobiti stabilan politički sistem i funkcionalne državne institucije?

Ni blok, ni demokratski

Prema logičkom i metodološkom poimanju, da bi nešto funkcionisalo kao blok, mora da postoji određen stepen koherentnosti među elementima (članovima, sastavnim delovima) bloka. Ako posmatramo pomenuti blok demokratskih partija, videćemo da tu nema nikakve ozbiljnije povezanosti, usklađenosti, uzajamnosti, podudarnosti i podrške. Veća je disharmonija i surevnjivost između njih nego između neke od partija tzv. demokratskog bloka i onih partija koje pripadaju „nedemokratskom bloku“. Vidljivo je da DS i DSS ne mogu zajedno ni u „istoj prostoriji“, a kako onda da budu u istim radnim telima, ministarstvima, vladi. Sličan odnos je i između DS-a i G17 plus, a posebno između DSS-a i LDP-a. U stvari, svi su oni jedni protiv drugih, a opet svi protiv DS-a. U osnovi takvog odnosa leži sindrom „otpadništva“ od DS-a. Naime, DSS i LDP su nastale odvajanjem od DS-a, bežanjem i traženjem novog i drugačijeg političkog prostora, dok je G17 plus nastala „uz malu pomoć“ DS-a i njenih bivših članova i simpatizera.

Ako se to ima u vidu, onda je jasno zašto DSS ima sumnju, rezervu, prigovor i „repliku“ na svaki stav, mišljenje i ideju koji dolaze od DS-a i obrnuto. To se može porediti s ponašanjem „unijata“ prema pravovernima, odnosno ortodoksnih prema prevedenim (prebezima) u drugu veru. Ako vi sada takve dovedete u situaciju da rade zajedno na opšte dobro i zajedničku korist, oni će biti koncentrisani samo na to kako da prebace odgovornost jedni na druge, kako da se međusobno „kinje“, ogovaraju, sapliću, „neprincipijelno“ paktiraju i podmeću, tj. kako da svako za sebe „profitira“ boraveći u koalicionoj vladi. Njihovi birači i simpatizeri biće u stalnom strahu da takva vlada neće biti dugog veka, pa će pružiti priliku partijama izvan demokratskog bloka da prikupe više birača na narednim izborima. Očito je da ne može biti govora o nekom ozbiljnijem bloku političkih partija koje bi mogle na duži rok (jedan izborni mandat) da funkcionišu. Iluzija je očekivati to u ovom trenutku.

Na drugoj strani, preteruju analitičari, mediji i građani kad apriori prihvataju da je tu reč o bloku demokratskih partija. Oni to čine prihvatajući njihovu samolegitimaciju i samoproklamovanost u demokratski status i obeležje, bez ozbiljnije analize o njihovom stvarnom demokratskom potencijalu. Ili to čine poredeći ih sa SRS-om kao strankom desnice, koja se i ne trudi da pribavi oreol demokratske stranke. Ovde nema prostora za širu eksplikaciju suštine demokratskog u proklamovanim demokratskim strankama, ali treba pomenuti nekoliko elemenata koji kompromituju njihovu demokratičnost.

DS se sve više pomera ka socijaldemokratskom obeležju i levom polju na mapi partijskog razgraničenja. Istovremeno, DS je liderska partija čiji predsednik ne napušta tu poziciju ni kad postane predsednik države, ne trpi struje, frakcije, ni drugačija mišljenja unutar partije. DSS je, prema manifestacijama u praksi, konzervativna partija. Da bi nametnula svoje stavove ili izbegla odgovornost, poziva se na tradiciju, istorijske nacionalne interese, iskazuje sumnju u dobre namere aktera u političkom užem i širem okruženju, traži usporavanje svih aktivnosti, pokazuje sklonost ka unošenju elemenata populizma i socijalne demagogije u političko delovanje. Demokratski imidž DSS-a dodatno su kompromitovali koalicioni partneri na januarskim izborima (NS, SJ, SDPO). Reč je o kombinaciji populističkih i desničarskih stranaka. G17 plus je „prinudno“ postao politička partija. To je jedna interesna grupa, skup stručnjaka iz različitih oblasti, čiji je cilj da su što bliže finansijskim tokovima u državi, da pokušaju da nametnu svoje principe u kreaciji i kontroli monetarne i fiskalne politike, privatizaciji, prodaji, preuzimanju preduzeća i različitim oblicima ulaganja stranog i domaćeg kapitala. Zbog toga njihov ideološki profil nije jasno iskazan. Što se tiče LDP-a, oni su nova partija, tako da dosadašnje delovanje u praksi nije dovoljno da se iznese stav o tome da li su zaista liberalni i demokratski. Može se reći da većina partija iz tzv. demokratskog bloka u svakodnevnim aktivnostima, stavovima i postupcima ne ostavlja utisak istinski demokratskih partija.

Ko ucenjuje i ponižava građane

Ostaviti državu bez ključnih političkih institucija nekoliko meseci (možda će to trajati i skoro godinu dana) predstavlja visok stepen nerazumevanja značaja politike, nedostatka političke kulture i etike i krajnju neodgovornost. To je poniženje svih građana, kao i ucena onih koji su izišli na januarske izbore i glasali za tzv. demokratski blok, kao i za ostale partije. Ucena se kreće u sledećem pravcu: jeste vi glasali za nas, ali niste dovoljno da mi pojedinačno (DS i DSS) dobijemo većinu pa da formiramo samostalno vladu, već sada moramo da trpimo male stranke i sa njima sklapamo parlamentarnu većinu i formiramo vladu. Čini se da su DS i DSS (posebno DSS) spremne da ponovo idu na izbore u nadi da će se osloboditi malih stranaka i da će uceniti birače (raznim državnim problemima, pronalaženjem krivice kod „drugog“) da im daju većinu glasova.

Ako bolje pogledamo šta se tu zbiva, uočićemo da male partije najviše doprinose poniženju građana, uceni i osećanju neprijatnosti kod birača. Ko su male partije? Sve one koje ne mogu na izborima dobiti 10 odsto od ukupnog biračkog tela. Zašto ovaj kriterijum uzimam kao crvenu liniju razvrstavanja? Zato što u praktičnom životu svaka mera rada, količine, vrednosti polazi od 10 odsto nečega što je značajno, respektabilno, važno. Ko ste i šta ste (kao aktivna grupa) ako ne predstavljate deset procenata neke celine? Prema ovom kriterijumu, samo SRS i DS imaju deset i više procenata poverenja od ukupnog biračkog tela u Srbiji na januarskim izborima 2007. godine (SRS – 17,33 odsto, DS – 13,76). Istina, DSS je dobila 10,03 odsto (prema ovom kriterijumu), ali ako se oduzmu glasovi koje je donela NS, pa i SJ i SDPO, to je sigurno ispod 10 odsto. U takvoj situaciji male stranke, različitim uslovljavanjima, manipulacijom i ucenama traže svoje mesto u parlamentarnom prostoru i u vladi. Zbog toga ulaze u raznorodne i „neprincipijelne“ koalicije i otežavaju funkcionisanje političkih institucija. Postavlja se pitanje: zašto građani i birači trpe poniženja i ucene? Razlog može biti varljiva, nejasna i nerealna nada u tzv. demokratski blok. Niko neće lako da prizna da je njegov glas bio beznačajan (pa i sâm izlazak na izbore besmislen). Naime, istraživanje „Stratedžik marketinga“ od pre nekoliko dana pokazuje da 67 odsto građana smatra da je potrebno što pre formirati vladu, dok je 50 odsto ubeđeno da će to učiniti DS, DSS i G17 plus. Drugi razlog je zamorenost birača tako čestim izborima u prethodnih desetak godina, pa radije ćute i trpe nego da građanskom inicijativom traže od neodgovornih partija da konačno reše problem.

Kako izaći iz začaranog kruga

Ako se može opravdati to što su građani „strpljivi“, što trpe ucene i poniženja malih partija, onda je čudno i nema opravdanja zašto to čine SRS i DS kao jedine dve velike partije u biračkom telu Srbije. Te dve partije imaju 51,31 odsto glasova i 145 mandata u Skupštini Srbije. Potpuno je neodgovorno ponašanje te dve stranke koje, s takvom poslaničkom većinom, nisu konstituisale skupštinu i omogućile da deluje zakonodavna vlast, koja bi, s više autoriteta, vršila pritisak da se formira vlada. Stvar je elementarne političke kulture da predsednik skupštine može biti iz partije koja je imala najviše glasova na izborima. Opet je u pitanju delovanje tzv. demokratskog bloka protiv logike političkog sistema i interesa građana. Oni nisu u mogućnosti da formiraju skupštinsku većinu i vladu i zato drže ceo parlamentarni i politički život u blokadi. I dok zastoji u političkom sistemu počinju negativno da deluju na ekonomiju i socijalne odnose, partije tzv. demokratskog bloka nastavljaju sa svojom „sivom“ političkom trgovinom, ponižavanjem i ucenjivanjem građana i ostalih političkih aktera.

Gde bi moglo da bude dugoročno rešenje ove partijske zavrzlame? Ako bi DS i SRS imali osećaj odgovornosti i potrebu za poštovanjem demokratskih principa i procedura, mogle bi da konstituišu parlament i omoguće da počne rad parlamentarnih tela. Sledeći (ključni) potez te dve partije bio bi da pokrenu izmenu Zakona o izboru narodnih poslanika, u koji bi se uneo član koji zahteva drugi krug u parlamentarnim izborima, u koji idu dve partije koje su dobile najviše glasova u prvom krugu. Pobednik dobija 126 mandata, dok se poraženoj partiji oduzimaju 4 mandata od onih koje je dobila u prvom krugu i dodaje pobedničkoj partiji da ima „komotnih“ 130 mandata. Ostale stranke (koje su prešle cenzus u prvom krugu) dele ostatak od 250 skupštinskih mandata, proporcionalno rezultatima koje su postigle u prvom krugu. Pored izmene u zakonu, potrebno bi bilo da ga prati i zakonski akt koji bi mu omogućio da bude primenjen na januarske izbore i tako nas izvuče iz začaranog partiokratskog kruga tzv. demokratskog bloka i ostalih parlamentarnih partija. Znam da je moguć prigovor da je ovo nešto posebno, nepoznato u parlamentarnoj praksi. Ali i naš sadašnji izborni sistem je specifičan: nema otvorenih ni zatvorenih partijskih listi u proporcionalnom sistemu. Umesto toga, partije po svojoj volji određuju poslanike, one su vlasnici mandata a ne poslanici, građani nemaju uticaja na partije nakon izbora i slično. Moguće su korekcije ovakve ideje, ali njena suština je da unese odgovornost u politiku i među političke aktere, da se konkretno zna ko je odgovoran za funkcionisanje vlasti, da se oslobodimo ucene i poniženja malih partija, nefunkcionalnog i neproduktivnog „megapluralizma“, te da vidimo da li je veći demokratski ili „radikalski“ potencijal građana u Srbiji.