Dragoslav Rančić

SAD gube u Avganistanu

Dok talibani postaju sve jači na ratištu, Avganistanci su sve odbojniji prema stranim upravljačima, a Amerikanci sve nezadovoljniji avganistanskom vladom. Holbruk upozorava Karzaija za popustljivost prema talibanima: Amerikanci ne žele da u Kabulu zavlada isti politički haos kao u Bagdadu

Predsednik Buš je zatražio od Jap de Hop Shefera da NATO preuzme “veći deo tereta” u oružanim sukobima sa talibanima u Avganistanu. Američki ambasador u UN Zalmaj Kalilzad izjavio je da je “neuspeh u Avganistanu globalni neuspeh”.
Prva izjava znači da Amerikanci smatraju da bi na avganistanskom ratištu, gde se stanje pogoršava, mogli više da se žrtvuju i saveznički, a ne samo američki, vojnici. Druga izjava znači da Vašington sve više uvlači NATO u svoju riskantnu strategiju na Srednjem istoku i u centralnoj Aziji ne bi li kasnije i odgovornost za mogući neuspeh globalizovao. Suočen sa odsustvom volje u Evropi da se u Avganistan šalju dodatne trupe, De Hop Shefer je priznao: “Ovo je jedan od najizazovnijih zadataka s kojim se NATO suočio.”

NATO je u prolećnoj ofanzivi na ratištu, u kojoj je učestvovalo 5.000 od njegovih 30.000 vojnika, nastupio oštro. Tvrdi da je naneo talibanima velike gubitke. Samo, cena je bila vrlo visoka: poginulo je mnogo avganistanskih civila. Izraženo je žaljenje zbog toga. A krivica za tragediju je pripisana talibanima zato što “koriste civile kao ljudski štit”. Međutim, predsednik Karzai je neuvijeno izjavio: “Mi više ne možemo da se pomirimo sa tolikim civilnim gubicima.”

Komandant NATO snaga u Avganistanu, američki general Yon Kredok, zahtevao je “doslednu primenu pravila angažovanja” – koja nalažu opreznost u otvaranju vatre – ali je Franc Jozef Kung, nemački ministar odbrane, dao celom događaju zloslutno tumačenje: “NATO operacije se ne smeju nastaviti po tekućem kursu, jer sadrže rizik da se lokalno stanovništvo okrene protiv međunarodnih ciljeva.” (U međuvremenu je i nemačka javnost počela da se okreće protiv tih ciljeva. Traži da se, zbog tri poginula vojnika, “preispita strategija”, a Lafontenova Leva partija zahteva čak povlačenje Bundesvera iz Avganistana.)

Na ratištu u Avganistanu se nešto suštinski izmenilo: talibani nisu oslabili, kako su se nadali Amerikanci, nego su postali ozbiljna oružana i politička snaga. Zbog toga se, na dosta neobičan način, izmenio i odnos Kabula prema američkim intervencionističkim trupama, a potom i prema snagama NATO-a, iako su one više angažovane u izgradnji infrastrukture i u pomoći u zavođenju reda, nego u oružanim sukobima.
Promena tih odnosa izražena je u dva pravna akta u avganistanskom parlamentu: u zakonu o amnestiji, koji je krajem prošle godine usvojen u Predstavničkom domu, i u rezoluciji o pregovorima sa opozicionim snagama, koju je 8. maja usvojio Senat.
Zakon o amnestiji, sračunat na to da utre put nacionalnom pomirenju, omogućava oproštaj svim učesnicima u sukobima, pobunama i ratovima – dakle i počiniocima teških krivičnih dela i ratnih zločina – za poslednjih četvrt veka. To je period kome su, posle sovjetske okupacije, glavna obeležja dali nasilništvo mudžahedina, građanski rat, prevlast talibana (1996) i američka vojna intervencija (2001).

Amnestija, shvaćena među analitičarima kao odbijanje tuđih naloga za zavođenje reda i kao povratak nacionalnoj tradiciji u rešavanju sporova, unela je dinamiku u politički život. Stvoren je Ujedinjeni front koji govori o neophodnosti promene izbornog sistema, kakav su uveli Amerikanci, širem političkom dijalogu, podeli vlasti, nacionalnom pomirenju, “koordinaciji” stranih vojnih operacija sa avganistanskim trupama, patnjama naroda, korumpiranom Karzaijevom režimu.

Rezolucija Senata traži od vlade dijalog sa talibanima i drugim opozicionim snagama, odnosno “direktne pregovore strana kojih se to tiče u Avganistanu”, i “obustavu vojnih operacija od strane NATO-a”. A “ako se javi potreba za operacijom, ona treba da bude sprovedena u koordinaciji sa nacionalnom armijom i policijom i u konsultacijama sa vladom Avganistana”.

U ovim političkim previranjima Amerikanci sve upadljivije gube tle pod nogama, što pokazuje njihovo rastuće nezadovoljstvo samom avganistanskom vladom. Ričard Holbruk je, na jednoj visokoj međunarodnoj konferenciji u Briselu 28. aprila, otvoreno optužio Karzaijevu vladu da je “izgubila zamah” i autoritet, jer je lošim upravljanjem ispoljila popustljivost prema talibanima i tako im ojačala podršku, rasipajući pri tom američki i evropski novac. “Ne želimo da u Kabulu vidimo onu vrstu političkog haosa koji je osujetio koalicione napore u Bagdadu”, istakao je on.
U šestoj godini vojne uprave Avganistanom, Amerikanci su daleko od prvobitnog cilja i sad su se, kao u Iraku, suočili sa sve izraženijom odbojnošću lokalnog življa. To možda nije prava ksenofobija. Ali, u predstavama običnog sveta jeste vid otpora strancima koji vladaju Avganistanom. Kako, inače, objasniti vaskrsavanje moći i uticaja talibana? Teško je oteti se utisku da se oni Avganistancima ipak čine boljim od Amerikanaca.