Branko Radun

DA LI JE ČANAK FAŠISTA

Da bi se odgovorilo na pitanje da li u Čankovom političkom delovanju postoje fašisoidni elementi i u kojoj su meri prisutni, potrebno je najpre odgovoriti šta je to fašizam i naročito šta je to fašizam danas. Fašizam se kao pojava pre svega vezuje za Musolinija i Hitlera i njima srodne političke pokrete i režime. Zato se u karakterizaciji fašizma ide previše u „istoricizam“, tj. pokušava se iz studije „dva slučaja“ nategnuto govoriti o „fašizmu uopšte“. Tako se fašizam (i/ili nacizam koji neki razdvajaju) pokušava definisati kao politička ideologija koja je obavezno zasnovana na jednopartijskom autoritarnom poretku, rasizmu, antisemitizmu, militarizmu, ksenofobiji i slično, iako je poznato da su postojali fašizmi koji nisu antisemitski poput Musolinijevog.

ŠTA JE TO FAŠIZAM

Problem sa definisanjem fašizma ili barem nabrajanje njegovih karakteristika je, osim veštački nategnutih „obaveznih osobina“, i politička i ideološka obojenost onoga ko o tome piše ili govori. Tako su levičari skloni tome da pod građansko i buržoasko podvedu i fašističke i liberalno-demokratske partije, da bi neki zbog potrebe formiranja „narodnih frontova“ bili spremni da to revidiraju i da fašiste izdvoje iz bloka građanskih partija. Ipak, ostao je na snazi stav da svako „ko ćuti o kapitalizmu, ne treba da priča o fašizmu“. Na odnos prema fašizmu često su uticale i strategije određenih političkih snaga. Tako su neki, poput kominternovskih propagandista, bili čak stanovišta da treba da podrže jačanje fašizma jer će to oslabiti poretke građanskih društava, što bi, po definiciji, trebalo da otvori vrata socijalnoj revoluciji. Takvu poziciju gajili su i neki konzervativni i liberalni krugovi na Zapadu, ali sa drugim motivom – Hitler i fašizam činili su se kao oružje protiv komunističke revolucije i Sovjetskog Saveza.

Posle, u hladnoratovskoj eposi, kada je „klasični fašizam“ bio prošlost i kada je naspram Zapada stajao novi rival – SSSR i sovjetski blok, i teorijska misao se prestrojavala. Bilo je potrebno nekako sve „zle imperije“ staviti u jednu ladicu, ma kako to delovalo nategnuto. Tako su stvorene popularne teorije o „totalitarnim sistemima“, u koje su uvrštene kako komunistička, tako i fašistička društva. Iako ovaj idejni diskurs nije bez osnova, u ovom pravcu se preterivalo u toj meri da je potpuno izjednačavan fašizam sa komunizmom, što je izvrtanje istorijske istine. Tako su potencirane zajedničke karakteristike komunizma i fašizma kao što su jednopartijske diktature, totalna kontrola medija, obračuni sa opozicijom, koji podrazumevaju i fizičku eliminaciju, koncentracione logore i antisemitizam.

Po tom nategnutom uopštavanju, Staljin i Hitler kao dva totalitarna diktatora, sa svojim logorima (Aušvic i Gulag) i svojim antisemitizmom, postali su gotovo „ideološki blizanci“. Osim što se ovim idejnim redukcionizmom nanela šteta istorijskoj istini, njome se i amnestirao demokratski zapad kao potpuno imun na zla autoritarnosti, militarizma i fašisoidnih ideja. Kad se tako stvari postave i kad se kao uslov za „fašističko“ postavi jednopartijska diktatura i antisemitizam, što je problematična karakteristika i za sve fašističke pokrete, a naročito za komunističke, ona u „hanaarentovskoj“ optici nema mesta za tako nešto u modernim demokratskim društvima, naročito u anglosaksonskom društvu.

Ti i takvi stereotipi nametani su od političko-ideoloških centara moći i često služe da se geopolitički i politički protivnici etiketiraju kao nešto izrazito negativno, a da se „naši“ predstave kao potpuno pozitivni. Fašizam kao etiketa služi levičarima da je zalepe svim desničarima, konzervativcima, nacionalistima i sl. Pacifisti njome „časte“ one koje vide kao militariste, humanisti one koji misle logikom kapitala, pa i oni koji se zalažu za ljudska i manjinska prava kao fašističko označavaju ne samo ideološke protivnike već i cela društva.

Upravo se to kod nas desilo – da se jedna pozitivna i slobodarska ideja kao što je antifašizam toliko zloupotrebi od „građanskih talibana“ da je sasvim izgubila smisao van tog politikantskog etiketiranja svega što je srpsko i patriotsko (ili važi za takvo) kao fašističko. Tako su kao „fašisti“ ili „klerofašisti“ ili „simpatizeri fašizma“ viđene stranke i organizacije patriotske orijentacije, SANU, Vojska i Crkva, što je za svaku osudu – koja, nažalost, izostaje u građanskoj Srbiji koja se bori za normalnost. Izostaje jer se upravo te opskurne političke snage koji najviše etiketiraju druge kao fašiste predstavljaju sebe kao perjanice građanskih i evropskih ideja. Time nanose najviše štete građanskoj Srbiji i devalviraju njene napore i težnje.

Takva agresivna kampanja u kojoj dominiraju najgore optužbe i govor mržnje može se u jednom širem smislu opisati kao fašisoidna. Ovo nas vodi pitanju šta bi bile karakteristike fašističkog ponašanja u 21. veku jer očigledno da nisu najopasniji fašisti one marginalne i periferne grupe koje izvikuju „zig hail“ i čitaju neonacističku literaturu. To je opasna zamena teza koja fašizmom hoće da proglasi minorne supkulturne grupe bez ikakve moći i uticaja na društvene tokove, a da pri tom budu sasvim amnestirani svi oni koji u svom ponašanju imaju izražene elemente fašističke matrice.

Fašističko i fašisoidno u postmoderno doba predstavlja ono što je u svoje vreme predstavljao i sâm fašizam. To su pokreti i ideje koji na talasima popularnih ideja i učenja, uz izraženu demagogiju i nasilje, pokušavaju da dođu na vlast uz pomoć krupnog kapitala, kriminogenih krugova i stranog faktora. Danas nije najopasniji fašista onaj koji maše svastikom i propoveda antisemitizam jer je to istorijska parodija fašizma i supkultura (pre svega skinheds), već se često nalazi među onima koji se kunu u demokratiju, Evropu, toleranciju i multikulturalizam. Naročito su opasni oblici fašisoidne politike oni koji se kriju iza antifašizma i koji ovu pozitivnu svetsku i srpsku tekovinu zloupotrebljavaju u političkom „govoru mržnje“ prema političkim protivnicima, pa i prema celom društvu („fašizacija Srbije“).

„SRPSKI FAŠISTI“ I KOLABORACIONISTI

„Fašizacija Srbije“, ako je ima, nikako nije u tome da neko obožava svastiku (ne svoju, nego Hitlerovu), već u različitim oblicima političke agresije, demagogije i nametanja ksenofobije. Ona se ogleda pre svega u socijalnom rasizmu tranzicione elite koju sublimira izjava jednog vladinog političara koju smo čuli u privatnom razgovoru: „Ko je sposoban da preživi u tranziciji, lepo će živeti, ostali ni ne zaslužuju da žive jer su lenji i nesposobni.“ Ne treba posebno napominjati da ove i slične socijaldarvinističke stavove dele i japi generacije mlađe poslovno-političke elite u Srbiji.

U vreme Hitlera bile su popularne rasne teorije, pa su promovisane ideje o rasnoj superiornosti, dok su sada u modi neoliberalne ideje o tržišnoj borbi koja će na površini ostaviti samo najjače i najsurovije. Kako vidimo da se mnogi pripadnici političke elite koji se smatraju perjanicama „građanskog“ u Srbiji ne bune zbog ovog, smatramo da se intimno slažu sa ovakvim, u suštini, fašisoidnim stavovima. Ako ovaj neoliberalni darvinizam (a i klasični fašizam se napajao na Darvinovim idejama) nije moderni oblik fašizma koji preti društvu mnogo više od marginalnih skinsa, jer je njime zaražen dobar deo elite, onda ne znamo šta bi to danas bio fašizam. Štaviše, skinheds omladinski pokreti su i nastali u Engleskoj kao reakcija na neoliberalni rasizam tačerovske elite koja je sa indignacijom gledala na radničku klasu i omladinu koja propada bez posla i socijalnog staranja države.

Drugi oblik i karakteristika fašizacije domaće elite je u pojavi kolaboracije za centrima moći na Zapadu. Naime, fašizam Centra je po svojoj prirodi agresivno osvajački, dok su fašisoidne pojave na poluperiferiji i periferiji uglavnom u nekom obliku kolaboracije sa Centrom. Stoga, svako ko ne govori o NATO i bombardovanju Srbije, nema pravo da govori o fašizmu. Svako ko ne govori o američkoj politici na Balkanu ili u svetu, nema prava da govori o fašizmu. Svako ko ne govori o gubitku Kosova, nema pravo da govori o fašizmu. Onaj ko ne govori o ekonomskom kolonijalizmu koji se sprovodi u Srbiji, nema pravo da govori o fašizmu. Ko ne govori o opasnosti raspada i rascepa naše države, nema prava da govori o fašizmu. A upravo oni koji najviše govore o „srpskom fašizmu“, sistematski izbegavaju da pričaju o ovim temama, ili o njima pričaju sasvim defetistički i kolaboracionistički („Kosovo mora da ide“, „Vojska nam nije potrebna“). Da rezimiramo – NATO lobisti jesu kolaboracionisti, ali i oni koji o tome ćute a imaju priliku da nešto kažu ili urade.

U ovu „kvislinšku paradigmu“ uklapa se i priča o Srbima kao „primitivnom balkanskom narodu“ koji može civilizovati samo jedna vlada pod tutorstvom Zapada ili čak direktna strana okupacija. Stoga priča o „prosvećivanju varvarskih Srba“ ideološkog krila NVO sektora neodoljivo podseća na ideje u beogradskim novinama pod nemačkom okupacijom. Naročito je slična sklonost da se pred moćnim strancima denuncira sopstveni narod i da se uvek ima razumevanje za nepravedne odluke „međunarodne zajednice“. Dokle to ide, svedoči primer Nenada Čanka koji je bacao kletve jer haški sud nije Srbiju osudio za genocid, ili pak rezigniranost i ogorčenje gospođe Kovačević-Vučo u „Peščaniku“ što su neki Srbi ipak oslobođeni u Hagu. Ona je nezadovoljna „međunarodnom zajednicom“ i misli da je „sve izgubljeno“ pošto nisu svi Srbi tamo dobili maksimalne osude. Šta reći na ovo a ostati pristojan?

LETVE & KSENOFOBIJA

Treća osobenost modernog fašizma je verbalna i „konkretna“ agresivnost, kao i promocija nasilja u politici. Pozivanje na vešanje političkih protivnika na Terazijama, a zna se ko je tamo vešao Srbe, pozivi na fizičke obračune „letvama“, na zabranjivanje nekih stranaka i slično predstavljaju oblike ekstremističkog i fašisoidnog ponašanja. Retorika puna „krvi koja se lije ulicama“ i zloupotreba istorije (žrtava novosadske racije) u politikantske svrhe predstavljaju arsenal ekstremnog i demagoškog govora. Isto tako, prisetimo se da je „letve“ kao oblik „demokratske borbe“ uveo Hitler i njegovi jurišni odredi u sukobima sa pripadnicima levice.

Mogu advokati Nenada Čanka njega braniti da je reč „o stilskim figurama“, ali je očigledno da je on zagovornik nasilja u politici i da čini upravo štetu onima sa kojima se navodno bori za „građansku Srbiju“. O ljudima i političarima ne treba suditi na osnovu proklamovanih ciljeva, već na osnovu metoda koje koriste, a Čankove metode sigurno nisu ni civilizovane, a ni demokratske. Osim što je svojim separatističkim ekstremizmom doprineo jačanju radikala u Vojvodini, on je i naneo veliku štetu ideji građanske i evropske Srbije. Jer ako on treba da evropeizuje i civilizuje Srbiju svojim agresivnim i necivilizovanim ponašanjem, onda se moramo čuditi kako ta ideja opstaje kao dominantan diskurs.

Mnogo veća pretnja za stabilnost našeg političkog sistema od marginalnih naci-skins grupa (koje nemaju ni organizaciju, ni medije, ni resurse) jesu oni koji pod maskom građanskog i antifašističkog proturaju fašisoidne ideje i koncepte. Osim što destabilizuju politički sistem, oni šalju i negativnu sliku o nama u svet. Čanak i Davidović su ružna slika Srbije koja nam danas nikako nije potrebna. Ogromna je sličnost slike koju o Srbima imaju domaći „građanisti“ sa slikom koju su o nama kao narodu gajili nemački i hrvatski fašisti. Fascinantna je podudarnost političkih i geopolitičkih koncepcija „talibana građanizma“ sa onim koje su na ovom prostoru promovisale fašističke sile i pokreti („oduzimanje Kosova“, „odvajanje Vojvodine od Srbije“, „odvajanje Srbije od Bosne i Crne Gore“). Međutim, najviše se poklapaju stavovi hrvatskih desnih ekstremista i fašista sa domaćim „evropejcima“ po negativnom odnosu prema srpskoj tradiciji, crkvi i kulturi.

Tolike paralele nagnale su i Miloša Kneževića da u TV duelu predloži jednoj od vedeta NVO scene da u Srbiji, umesto što se kriju iza priče o „civilnom društvu“, istupe otvoreno i formiraju „Hrvatsku stranku prava“. Mislimo da ne treba ponavljati da je ovde reč o fašisoidnim idejama koje Srbe predstavljaju kao „nižu rasu“ i „balkanske primitivce“, koje treba silom prevaspitati. Teorija „srpske inferiornosti“ koju promoviše NVO sektor demonstrira jedan rasistički odnos prema našem narodu. „Ili će Srbi biti demokratski, ili ih neće biti“ – izrekao je jedan od perjanica srpskog intelektualnog fašizma. Nažalost, sa gotovo svim ovim kroatocentričnim i fašisoidnim idejama slaže se i Nenad Čanak.

Osobine fašisodinog ponašanja u politici su i netolerancija, ksenofobija i agresija prema drugom. Iz poziva na linč prema političkim protivnicima (koji neki tumače i kao pokušaj kompromitacije opozicije 2000. godine) i na obračun letvama sa „onom gamadi“ jasno je da je politika Nenada Čanka puna verbalne, ali i druge agresije i netolerancije. To je praksa da onaj koji nije sa nama jeste protiv nas – ko nije za Čanka, jeste za Nacionalni stroj, da onaj koji nije za „gej prava“ (čije su zastave bile najbrojnije među „antifašistima“), jeste za „Obraz“. Olako etiketiranje ljudi kao „fašista“ verbalna eritistika i demagogija, kad se on „poziva“ na majora Gavrilovića u odbrani Beograda a pri tome zagovara separatističku politiku (pod maskom regionalizma) u odnosu na Beograd, pokazuje da njemu gotovo ništa nije sveto.

Neko će se zapitati – dobro, to je sve jasno, ali odakle kod njega ksenofobija jer je on zagovornik multikulturalizma i kosmopolitizma? On i njegova politička opcija su promoteri jedne posebne vrste ksenofobije usmerene pre svega prema „dođošima“, „Srbijancima“ i ostalim Srbima koji nisu iz Vojvodine. Autora ovog teksta je Nenad Čanak na jednoj zrenjaninskoj televiziji zbog teza da njegova avanturistička politika jača samo radikale i da su građani Vojvodine sa pokrajinskom vlašću dobili samo još jedan nivo korumpirane vlasti izvređao kao „srbijanskog analitičara“, koji – je l' te – zagovara represiju i pljačku nad Vojvodinom. To „srbijanski“ izgovoreno je gotovo gadljivo. Dakako, ovo mu se ne dešava na beogradskim medijima, tamo redovno i ritualno demonizuje Miloševića kao „fašistu“ i Koštunicu kao „klerofašistu“ i nacionaliste izjednačava sa fašistima, jer veruje da tako dobija poene kod urbanog i prodemokratskog biračkog tela. Sa druge strane, po srpskoj provinciji voli da se ostrvi na Beograd „koji sve pljačka“. Nebitno je ovde koliko je neka od ovih teza istinita, već to što on demagoški podešava svoje nastupe koji su uvek puni netolerancije i ksenofobije prema drugom.

Neko bi primetio da se politika Nenada Čanka ne može nazvati fašisoidnom jer ne zagovara ideje nacionalizma i rasizma. To se može uzeti samo kao uslovno obavezna karakteristika fašisoidnih pokreta, jer je u današnje postmoderno vreme moguće biti fašisoidan a zagovarati i prava gej populacije, ili biti ekološki ekstremista, kako pokazuju neka iskustva na Zapadu. Iskustvo pokazuje da je moguće da neki pokret ili stranka mogu da se okarakterišu kao fašisoidni iako su protiv nacionalne države i iako vode regionalnu politiku protiv centralne vlade. Tako, na primer, Liga Nord u Italiji na čelu sa Bosijem predstavlja pandan Čankovoj Ligi jer, pored imena, obe zagovaraju „regionalnu posebnost“, imaju žestoku retoriku ne samo usmerenu protiv centralne vlade, već su i svojim identitetom vezane za „germanski kulturni prostor“. Da li se njegovim „proaustrougarskim“ stavovima može objasniti Čankova fascinacija germanskim diktatorom kada se slikao kao „firer“ u oklopu tevtonskog viteza – teško je proceniti. Poznato je da mnogi Bosijevu „autonomašku“ stranku zbog ponašanja sličnog Čankovom nazivaju fašističkom, što je ne sprečava da participira u vlasti. Ovde bismo mogli primetiti da se ovakve regionalističke stranke pokazuju kao dobro sredstvo slabljenja nacionalne države, što je i cilj promotera globalizacije.

Na pitanje da li ima u Srbiji fašizma i da li Nenad Čanak predstavlja primer fašisoidnog ponašanja, moramo odgovoriti: nažalost, u Srbiji ima fašizma, ali ne toliko tamo gde se prstom ukazuje, i da, nažalost, ponašanje Nenada Čanka se može okvalifikovati kao primer fašisoidnog diskursa. Njegov odnos prema političkim protivnicima pun netolerancije i agresivnosti, mnogo puta potvrđeni ekstremizam, veze sa podzemljem i servilan odnos prema nekim centrima moći na Zapadu svrstavaju ga u tu kategoriju. Problem je što sličan oblik radikalizma i fašisoidnog ponašanja koje bismo nazvali „kafanskim fašizmom“, a koji promoviše kolaboracionizam i autošovinizam, predstavlja ozbiljnu i zabrinjavajuću pojavu u Srbiji.