Smilja Stefanović-Pregel

NEDOSTATAK PRAGMATIZMA KOD SRPSKIH KRITIČARA

Prateći medije u Srbiji, naročito izjave “važnih ljudi” i njihove analitičke članke o savremenom srpskom društvu i njegovim nedostacima, uočljiv je nedostatak pragmatizma. Da li je reč o člancima u NSPM -u, Politici ili izjavama za medije i literarnim delima poznatih književnika, među kojima i najnovijeg dobitnika NIN -ove nagrade, uvek jedno te isto: šta ne valja u srpskoj državi, ko je za to kriv i kako kazniti krivce. Kod tako visoko inspirisanog kriticizma, koji se navodno zasniva na “moja je visokomoralna obaveza da istaknem šta i ko ne valja kod nas”, nigde ne nalazimo konkretne predloge kako da se ispravi to što ne valja. Iz tog okeana kriticizma onaj ko čita ili sluša – bio pametan ili glup – ne može da pronađe bar jednu rečenicu koja bi počela sa “Ja predlažem konkretno…”

Naravno da svi znamo, čak i oni koji su potpuno nezainteresovani, šta ne valja, ko ne valja i šta ti koji ne valjaju zaslužuju kao kaznu. Ali gde su predlozi kako da se sve to brzo ispravi? Kako, recimo, ispraviti bar jednu stvar, staviti bar jednu pogrešnu stvar na kolosek s koga će funkcionisati uspešno, nezavisno od toga ko je na vlasti, ko nas mrzi zato što smo Srbi i da li smo deo EU ili ne?

Ovih dana u Americi, koja ima mnogo starih i novih problema, vode se kreativne diskusije o tome kako da se izmeni zdravstveni sistem ili da se bar preformuliše kako bi bolje funkcionisao. Tu i tamo mogu se pročitati napadi političara jedne ili druge partije ko je kriv za današnju situaciju (američki godišnji troškovi zdravstva premašili su dva triliona dolara – američki GDP je nešto manji od 15 triliona – a predviđa se da će ovaj iznos biti dupliran do kraja dekade). Međutim, u ovoj diskusiji uglavnom ima korisnih i konkretnih predloga kako da se postojeća situacija izmeni. Jedan od njih je i medicinski turizam (Medical tourism). Ogromni troškovi lečenja “health conscious baby-boomers”, kojih ima više od 77 miliona i koji počinju da osećaju posledice starenja, dovode do nezadovoljstva i straha da neće biti dovoljno sredstava da se visokokvalitetno leče pacijenti nakon penzionisanja (kad zadovoljenje zdravstvenih potreba Amerikanaca postaje obaveza države, za razliku od privatnog osiguranja koje ih prati do 65. godine života). Taj strah je naterao stručnjake i kritičare da se ovim problemom konkretno pozabave.

Jedan od interesantnih predloga je da se u okviru medicinskog turizma pacijenti koji zahtevaju operaciju koja nije hitna ili oni kojima je potrebna duža rehabilitacija transportuju u zemlje čije bolnice ispunjavaju američke standarde. Prošle godine, tvrdi autor knjige Patients Beyond Borders DŽozef Vudman, 150.000 Amerikanaca zadovoljilo je svoje zdravstvene potrebe van Amerike. “Stock-market listed” bolnice kao što je “Bumrungrad” u Bankoku i “Parkway's Gleneagles” u Singapuru dve su od nekoliko bolničkih centara u svetu koje su na ovaj način profitirale.

Ja, koja sam inače probirljiva kad su u pitanju zdravstvene usluge, boraveći u oktobru u Beogradu imala sam prilike da se uverim u kvalitetno, brzo i savremeno pružanje medicinskih usluga naših lekara u privatnim klinikama. Lekari specijalisti, kao i medicinsko osoblje doktora primarijusa Lončarevića na Novom Beogradu i privatne klinike u Francuskoj i ulici Rige od Fere bili su visokostručni, uljudni i brzi, a njihova tehnologija na najvišem nivou. S ovom mojom tvrdnjom složila bi se, verujem, većina stranih pacijenata. Pretpostavljam da bi i jedan broj beogradskih bolnica mogao da se uključi u medicinski turizam i da, uz uloženi napor oko reorganizacije usluga, privuče strane pacijente. Bolnice i privatne klinike morala bi da odobri JCI (Joint Commission International), međunarodna organizacija koja akredituje američke bolnice. Naravno, marketing direktor takve institucije u Beogradu imao bi zadatak da oglasi i približi akreditovanu medicinsku ustanovu stranim pacijentima, pri čemu bi pojačano interesovanje za medicinski turizam, koje se predviđa ne samo u Americi već i u Kanadi i Velikoj Britaniji, obezbedilo više nego dovoljno stranih pacijenata.

Za bolnice, stručnjake i pacijente povoljnosti su očigledne. Ima više nego dovoljno imućnog sveta koji bi mogao da podnese troškove medicinskog turizma. Na taj način, komplikovani američki sistem medicinske nege mogao bi da se privremeno eliminiše kad je u pitanju plaćanje usluga. Medicinske osiguravajuće kompanije bile bi više nego zadovoljne smanjenjem troškova lečenja svojih osiguranika ukoliko su usluge na istom nivou, a troškovi manji nego u Americi.

I to je, kao što se može zaključiti, samo jedan pragmatičan osvrt na jedan od problema i njegovo rešenje. Politička rešenja u ovom slučaju nisu neophodna, kao što ni isticanje krivice i upiranje prsta neće dovesti do poboljšanja stanja lekara i medicinskog osoblja Srbije, niti drugih oblasti srpske ekonomije. Ono što “važni” kritičari postižu svojom visokomoralnom kritikom i političkim napadima, bez ijednog korisnog predloga kojim bi se to promenilo, ne doprinosi poboljšanju situacije ni u kom vidu. Doprinosi jedino podizanju osećanja “važnosti” takvih pojedinaca.