Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima - Polemike - prenosimo Politiku

   

 

Polemika Matović-Bandović

Dragana Matović

Prošlost pred nama

Nismo krivi. Nevinim nas je proglasio najviši sud Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde u Hagu. Ali kada ste prvi u istoriji sveta kojima se sudi za genocid (kao krivično delo genocid je definisan tek 1948. godine), kada ste već 15 godina dežurni krivac i kada mnogi i mnogo gori od nas misle da smo baš mi zaslužili svaku kaznu koja nas je snalazila, onda nije dovoljno biti samo nevin. Teško da to u ratu iko može biti i ostati. Nije to pošlo za rukom ni onima koji Srbiji i Srbima  sve ovo vreme presuđuju. Ni oni nisu nevini. Oni su samo pobednici.

Sud je, dakle, odlučio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini. Iako zvuči kao oslobađajuća presuda – nije sasvim. Genocid su «lokalizovali» na Srebrenicu, a krivicu «globalizovali» na Srbe. Oslobodili su Srbiju plaćanja, dok su nam ispaštanje davno odrezali. Presudili su da smo prekršili Ženevsku konvenciju o genocidu time što nismo sprečili genocid, i što nismo kaznili počinioce. To je parafraza za kolektivnu krivicu koju, valjda, kao kompleks niže vrednosti treba da ugradimo u  gene. Drugim rečima, da i unučićima objašnjavamo da zbog neviđenog zločina u Srebrenici, gde su pobijene hiljade Muslimana, nemamo prava da pomenemo ranije počinjene neviđene zločin u Bratuncu i okolini Srebrenice, gde su pobijene hiljade Srba.

«Ja znam čemu ću učiti svoje dete», revoltirano je izjavio hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić posle čitanja presude u Hagu, razočaran što Srbija nije proglašena krivom.

Ne liči da će Komšić svom sinu pričati da ni 60 godina posle Drugog svetskog rata, u kom je Nezavisna Država Hrvatska bila na strani najgenocidnije tvorevine u istoriji, Hrvati nemaju snage da priznaju da je u Jasenovcu, jedinom nacističkom logoru kojim nisu upravljali Nemci, umesto 25.000 Srba (hrvatski izvori) pobijeno desetostruko više (srpski izvori, pa i muzej Jad Vašem u Jerusalimu, govore o 600.000 do 700.000 uglavnom Srba, Jevreja, Roma i drugih).

Teško da će Komšić svom detetu ispričati da je u akciji «Oluja» u Hrvatskoj ubijeno i nestalo 1.960 Srba (prema podacima Dokumentaciono informacionog centra «Veritas»), da ih je oko 200.000 proterano iz svojih domova, da je spaljeno oko 20.000 srpskih kuća a da su ostale opljačkane i uništene. Ili da su Srbi po Bosni pamtili Božiće i krsne slave po pokoljima koje su po srpskim selima činili pripadnici muslimanskih jedinica, kao što je bilo 1993. godine u Kravicama i u Skelanima. Ili da je na Kosovu od 1998. godine do 2001. godine (prema zvaničnim srpskim izvorima) ubijeno i nestalo 3.276 ljudi, od toga najviše Srba i Crnogoraca, čak 1.953 civila. Ili da je Jugoslavija bila ona zemlja koju je tri meseca bombardovalo 19 zemalja udruženih u najmoćniju vojnu alijansu na svetu (oko 5.000 žrtava), mimo svih pravnih normi i Povelje UN. I da za gađanje civilnih ciljeva niko u NATO nije odgovarao, a u tribunalu Ujedinjenih nacija na kom bi trebalo da se sudi za sve zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, nije sprovedena čak ni istraga protiv NATO jer je i samo spominjanje takve istrage rasrdilo najveću silu sveta. Toliko o pravdi. I o pravu. I o onome o čemu će onaj Komšić da uči svoje dete.

Srbi su tako u međunarodnoj javnosti ostali dežurni krivci. Nikada žrtve. Zapadna propaganda je proteklih decenija Srbe, baš kao i nacistička Jevreje (što u članku «Kolektivna krivica i kolektivna nevinost» objašnjava novinarka Dajana Džonston) opisivala kao «samosažaljive plačljivce» koji imaju bolesnu potrebu da sebe opisuju kao žrtve. Tako je svet  postao gluv za srpske žrtve, kao što je nekada bio gluv za jevrejske.

Nije se svetska savest tako ustremila na počinioce zločina nad Srbima, nije se savest Ujedinjenih nacija oštrila na moćnim državama sa pravom veta u Savetu bezbednosti, bez obzira na njihove militarističke avanture po egzotičnim  zemljama, veoma daleko od kućnog praga. Turci decenijama žilavo, ali uspešno, vode bitku da ograniče broj zemalja koje će u svojim internim  skupštinskim rezolucijama uslišiti molbe potomaka genocida nad Jermenima da se zločin nad tim narodom osudi i nazove pravim imenom.

Toj savesti je komotnije da se zgražava nad činjenicom da jedan izmrcvaren narod, koji ne pristaje da je kriv za sve jer to i nije, nije više siguran šta će učiti svoju decu. Ni šta će im reći za Srebrenicu, ni za Bratunac. Za razliku od onog Komšića. On je siguran.

[objavljeno: 04.03.2007.]

Igor Bandović

Druga krivica ili kakav je teret biti Srbin

Postoji nekoliko načina artikulacije retoričkog odbijanja krivice

Moja iznenađenost je kratko trajala. Verujući da će Srbija posle presude Međunarodnog suda pravde (MSP) konačno početi da se suočava sa zločinima koje su počinili njeni sunarodnici na sistemski i institucionalan način, pomislio sam da je tema broja nedeljne „Politike” upravo jedan od načina da se pokrene javna diskusija o suočavanju sa prošlošću. Međutim, način na koji je uvodni komentar „Politike” („Prošlost pred nama”) predstavio presudu MSP-a, razuverio me je u iskrenost te namere. Ali ne zato što namere nije bilo ili zato što ona nije bila iskrena, već zato što se ovakav pristup preispitivanju prošlosti i dalje hrani kolektivnim afektom odbijanja odgovornosti, koji potiče još iz zlih 90-ih, odgovornosti nesumnjivo utvrđene presudom Svetskog suda.

Uvodničar „Politike” Dragana Matović ponudila nam je jedinstveno tumačenje presude MSP-a kojom je Srbija oglašena krivom za nesprečavanje i nekažnjavanje zločina genocida i identifikovala zanimljiv način na koji Srbija treba da se suoči s prošlošću. Ona na početku s olakšanjem konstatuje da „nismo krivi” i da je Srbija „nevina” u ovom slučaju. Dakle, možemo mirno da spavamo. I toliko o presudi Međunarodnog suda pravde. Koje su obaveze koje proizilaze iz te presude, kakva je priroda odgovornosti Srbije za nesprečavanje genocida i kakvu moralnu, političku i pravnu dimenziju ima, ili bi trebalo da ima, ova presuda za naše društvo kao naučenu lekciju za budućnost ove zajednice, to nije pitanje kojim se bavi „Politikin” komentator. Uostalom, u većem delu teksta nam se sugeriše da je relativnost presude toliko velika da se njom samo potvrđuje ono što mi u Srbiji svi znamo, a i bolje informisani u svetu, da smo mi „dežurni krivci” i da je tako već 15 godina, da nas stalno kažnjavaju itd.

Koliko je kod nas snažno gubljenje ljudske orijentacije može se nazreti kroz svaki pasus nedeljnog komentara. Nabrajaju se zločini nad Srbima od Drugog svetskog rata do kosovskog rata. Zbog čega? Ralf Đordano, nemački pisac i borac protiv fašizma, smatra da motivacija za stav „i drugi su činili zločine” ne polazi od samilosti sa svim žrtvama, nego je reč o prebijanju dugova, kompenzaciji. „Žrtve, uključujući srpske (op. autora), postaju goli objekti računice u ličnoj potrebi za oslobađanjem od krivice, one se deklasiraju u dobrodošle sabirke u nekakvoj bezdušnoj aritmetici mrtvih. Ta potreba za rasterećenjem ide do totalne nehumanosti. Masakri počinjeni negde drugde više ne zastrašuju, oni teše.”

I bilo bi doista jedinstveno ovo tumačenje presude da je novinarka „Politike” jedina nadahnuta kolektivnim afektom samoobmanjivanja, naduvane samosvesti i samoljublja. „I drugi su činili zločine” je gotovo milionsko nacionalno osećanje koje nas rasterećuje i koje nam omogućava da živimo u svetu kolektivnih afekata, kako ih je nazvao Ralf Đordano. Postoji nekoliko načina artikulacije retoričkog odbijanja krivice. Još jedan, pored onog „ i drugi su činili zločine” je:

„Uopšte nije ubijeno osam hiljada muslimana u Srebrenici”. Zatim se tvrdi da je ubijeno njih trista, hiljadu ili dve, ali ima teza da i nije bilo žrtava. Na ovaj način genocid se svodi na pitanje kvantiteta. Kako kaže Ralf Đordano: „Što je broj manji, to smo mirniji. Ako je neko uopšte pogođen ovim zločinom, nije pogođen činjenicom užasnog masakra, pogođen je isključivo u vezi sa sopstvenom ličnošću, jer je pogođen optužbama da je služio sistemu koji je počinio masovne zločine (ili, u našem slučaju, sistemu koji je dozvolio da se dese i nije ništa uradio povodom toga, na primer, uhapsio optužene za ova nedela) i to je sve.”

Zato se suočavanje sa prošlošću jednog društva svodi na lični odnos mene, pojedinca, s onim što se dogodilo u zla vremena. Veći deo naše političke elite nema vremena za to. Evropske šarene laže kojima mašu naši političari su mnogo primamljivije od gorkih pilula nedavne prošlosti, a trgovina ratnim zločincima kao uslov ekonomskog oporavka i evropskih integracija u slučaju Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju ne daje odgovor na vrednosno pitanje: Da li se trgovinom može kupiti ili povratiti izgubljena savest jedne nacije?

Pitanje je i da li će efekti presude MSP-a krenuti putem eha izjave Zorana Đinđića: „Milošević je morao biti izručen Hagu”, koja i dalje luta mračnim hodnicima srpskih ćorsokaka, objašnjavajući glavni nesporazum Srbije sa svetom, i ne nalazi dovoljan broj građana koji bi je shvatili i konačno izašli iz mraka odmetničke države u međunarodnim odnosima.

Usput treba reći da Zakon o javnom informisanju, predviđajući ograničenja slobode informisanja u javnom interesu, opisuje kao nedopuštene informacije kojima se relativizuju nesumnjivo utvrđene istorijske činjenice kao što je holokaust. Analogno tome, posle presude Međunarodnog suda pravde, genocid u Srebrenici je nesumnjiva istorijska činjenica i svako relativizovanje ovog zločina moglo bi da se podvede pod legitimna ograničenja slobode informisanja u javnom interesu. Presuđene stvari u ovakvim presudama nisu za zlonamerne komentare.

Saradnik Beogradskog centra za ljudska prava
[objavljeno: 06.03.2007.]

Dragana Matović

Negacijom na negaciju

Odgovor Igoru Bandoviću, saradniku Beogradskog centra za ljudska prava

U komentaru na nedeljni uvodnik, u kom sam se bavila presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu i suočavanjem sa zločinima, Igor Bandović, saradnik Beogradskog centra za ljudska prava, optužio me je u jučerašnjoj „Politici” za poricanje zločina u Srebrenici, zbog čega bi mi – predlaže – trebalo zabraniti da govorim. Pozivajući se na Zakon o informisanju, koji, kako tvrdi ovaj borac za ljudska prava, „predviđa ograničenja slobode informisanja u javnom interesu i opisuje kao nedopuštene informacije kojima se relativizuju nesumnjivo utvrđene istorijske činjenice kao što je holokaust”, on smatra da bi i presuda MKS o genocidu u Srebrenici mogla da se „podvede pod legitimna ograničenja slobode informisanja u javnom interesu”.

„Presuđene stvari u ovakvim presudama nisu za zlonamerne komentare”, kaže on na kraju svog protestnog pisma.

A kao nesumnjivi dokaz moje zle namere da negiram zločin u Srebrenici Bandović uzima to što sam u tekstu podsetila na samo neke od zločina nad Srbima u kojima je izginulo, nestalo i proterano više stotina hiljada nevinih ljudi. Doduše Srba.

Bandović kaže: „Koliko je kod nas snažno gubljenje ljudske orijentacije može se nazreti kroz svaki pasus nedeljnog komentara. Nabrajaju se zločini nad Srbima od Drugog svetskog rata do Kosovskog rata. Zbog čega?”

Zbog toga, Bandoviću, što su ljudi koji misle poput Vas, a koji ne vide potrebu da se pobroje sve žrtve, verovatno najzaslužniji što još ima i onih koji misle da je zločin nad muslimanima u Srebrenici opravdana odmazda za zločin nad Srbima oko Srebrenice.

Zbog toga što je negiranje srpskih žrtava uzrok negiranja srpskih zločina.

Zbog toga što nisu svi Srbi krivi i nisu Srbi za sve krivi.

Zbog toga što su zločini nad Srbima ostali nekažnjeni.

Zbog toga što je Naser Orić na slobodi.

Zbog toga što za genocid mogu da budu tuženi, kako vidimo, čak i oni nad kojima je genocid izvršen.

Zbog toga što Srbija nije osuđena za genocid.

Zbog toga što nije Vaše da vagate čija su ljudska prava za odbranu, a čija ne, i čije su žrtve vredne pomena, a čije to ne zaslužuju.

Zbog toga što ima i onih koji sve to razumeju.

A, Vi, Bandoviću, ako Vam je tako lakše, možete slobodno da mislite da sam ja lošija osoba od Vas i da je sve ovo zbog toga. I možete, baš kao što ste predložili, iako takav zakon ne postoji u Srbiji, da probate neistomišljenike da „prevaspitate” i pod pretnjom zatvorom, ako već drugačije ne ide. E, gde bi Vam kraj bio da Vam je samo neki bolji narod.

[objavljeno: 07.03.2007.]

Igor Bandović

Ovladati prošlošću

Odgovor Dragani Matović na komentar „Negacijom na negaciju” (7. mart)

Nisam mogao da pretpostavim da će moj komentar povodom nedeljnog uvodnika „Politike” o presudi Međunarodnog suda pravde uspeti da toliko potrese novinarku ovog lista. Žao mi je što je njime lično pogođena, ali on ne bi ni usledio na redovnu kolumnu ove novinarke, niti, na primer, na tekst objavljen u rubrici „Među nama”.

Međutim, tekst Dragane Matović je obojio čitavu nedeljnu temu „Politike” „Prošlost pred nama” i dao joj glavni ton. Smatrajući da je to jedan nepotpun komentar, koji govori o svemu osim o onom što je trebalo da bude tema, a to je, pretpostavljam, presuda Međunarodnog suda pravde i njeni efekti na društvo u ovoj zemlji, osvrnuo sam se na stanje tranzicione pravde, mogućnosti otvaranja teme suočavanja sa prošlošću posle presude i na kolektivne načine odbijanja krivice koji su poznati u uporednoj praksi zemalja koje su prošle kroz slične muke. I kao što u našoj javnosti danas ima afektivnog reagovanja, poricanja i relativizacije presude MSP, ima ih i u samom tekstu gđe Matović i u njenom odgovoru.

Ali ko je ikada rekao da su ovo lake teme i da ovi bolni procesi ne izazivaju jake emotivne sadržaje? Proces preispitivanja prošlosti je jako težak i za običnog čoveka, a kamoli za jedno društvo. Negiranjem prošlosti, kao i negiranjem i poricanjem problema ni jedan čovek i ni jedno društvo neće daleko stići i biće prinuđeni da se vraćaju na tu istu prošlost. Na kraju prošlost ovlada, a problemi koje sami ne rešavamo počinju da se rešavaju sami od sebe, ali u tom slučaju uglavnom na naš račun. Zato treba prevladati prošlost ili ovladati prošlošću kako se ona ne bi ponovila ili kako se ne bi ponovila u svom lošem izdanju. Zbog toga je presuda MSP važna. Ona pruža mogućnost da se stvore nepristrasni državni i institucionalni aranžmani kojima bi se utvrdila istina o prošlosti postkonfliktnog društva kakvo Srbija nesumnjivo jeste. Za to nam je potrebno nekoliko elemenata: sudska istina, politička istina i izgradnja ili reizgradnja vrednosnog sistema. Ovi elementi su prožeti jedni drugima i bez obzira na to što su različiti društveni akteri regrutovani na njihovom utvrđivanju, oni se spajaju u zajednički diskurs pravednog društva kakvo građani u Srbiji priželjkuju dugo vremena.

Uprkos tome, ovakve teme ne mogu da budu razlog da novinarska objektivnost i profesionalizam veoma brzo ustupe mesto ličnoj ugroženosti i samoviktimizaciji. Novinarski posao bi morao, naročito kada se diskutuje o ovim temama, da bude uzdržan, odmeren i da ne prelazi onu granicu posle koje je dijalog posve nemoguć. Možda bi i to, usput, trebalo da zaključimo kao jednu od naučenih lekcija nedavnih ratova, jer su oni imali nekoliko faza: od ogovaranja, do genocida.

Sve ostale tvrdnje iz odgovora Dragane Matović nisu uspele da dovedu u sumnju stavove iznete u mom tekstu, a svako ko je živeo u Srbiji devedesetih godina zna i da je besmisleno odgovarati na njih.

saradnik Beogradskog centra za ljudska prava

-------------------------------------------------------------------------

Nije bilo uludo

(Poslednji odgovor Igoru Bandoviću, saradniku Beogradskog centra za ljudska prava)

Ipak nije bio jalov ovaj naš dijalog. I dalje ništa ne razumete, ali više ne pretite zatvorom.

Dragana Matović



[objavljeno: 10.03.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM